У Балканским хроникама I – Господари рата Пере Несторовића (1980, Брчко) налазимо вртоглаву шпијунско-љубавну причу о моћној патриотској организацији која у усијаном балканском вртлогу покушава да заштити државе бивше Југославије од страних агената, домаћих профитера, сјецикеса и тајкуна, њихових плаћеника, корумпираних политичара и убица. Да ли ће се нестабилне и нејаке балканске демократије одбранити од моћног непријатеља? Да ли, послије свега што су заједно преживјели, балкански народи имају још снаге да се супротставе удруженим зликовцима?
Увод – Неки нови људи.
Поглавље VI
Поједини луксузни хотели у српској престоници имају своја правила дискреције. За оне који желе дискрецију и који могу да је приуште. Та правила омогућавају елити, а посебно оној политичкој, да у тајности задовољи све своје потребе. И да се у потпуности препусти декаденцији, а да при томе не осјети гњев јавности због тога.
Политичари су ту посебни гости. Анонимни. Невидљиви. И ту им посебне даме пружају, исто тако, посебне услуге. И то врло посебне услуге.
Она је то све јако добро знала. И из тог разлога је сада и дошла у један такав хотел, један од најелитнијих у Београду. Грациозно је корачала кроз пространи хол док јој је дуга црна коса падала преко рамена и преко уске црне хаљине.
Пришла је рецепцији и представила се.
„Ја сам Тихана. Господин министар ме очекује.“
Збуњени рецепционер, младић од неких двадесет и нешто година, само је кратко погледао у монитор испред себе. Потом је, несигурно, одвратио: „Други спрат, соба број 11.“
Тихана му је провокативно намигнула. Затим је, заводљиво увијајући куковима, кренула према лифту који се налазио недалеко од ње. Могла је у том тренутку на себи готово да осјети младићеве пожудне погледе. Могла је да претпостави какав је ефекат на њега имала уска црна хаљина са дубоким деколтеом која је тако изражајно истицала њене раскошне облине. А посебно савршену задњицу која се оцртавала испод тканине. А такође и чињеница да није носила гаћице.
Ушла је у лифт и одвезла се на други спрат. Кренула је ходником, пратећи бројеве соба на вратима. Стигла је до собе са бројем 11, гдје ју је чекао фамозни министар, љубитељ декадентних престоничких ноћи. И младих дјевојака, као главног састојка таквих ноћи. Самоувјерено је покуцала на врата. Након неколико тренутака тишине, зачула је како се кључ окренуо и затим су се врата отворила. Пред њом је стајао високи кратко ошишани мушкарац у бијелој кошуљи и црним панталонама. Испод пазуха је имао опасач са пиштољем. Очигледно је у питању био телохранитељ цијењеног министра. Ништа није рекао, само је руком показао да уђе.
Нашла се у пространом и луксузном апартману. Око ње је све било беспрекорно. Гламурозно. Ту су вјероватно повремено одсиједали богати бизнисмени или звијезде из шоу бизниса. А такође, овај апартман су користили и моћни политичари за своје личне потребе, односно, као у овом случају, за сексуалне перверзије.
Док је разгледала апартман, на другом крају простране собе, примијетила је још једног наоружаног мушкарца. Гледао је кроз прозор и дјеловао као да не обраћа пажњу на њу. Али, знала је да то није тако. И да он само невјешто глуми. Буквално је могла да осјети њихове погледе на својим великим грудима и на свом изазовном и раскошном тијелу.
Самоувјерено је прошетала на високим штиклама по средини луксузног апартмана, између кожних фотеља и тросједа, те огромног ЛЦД телевизора. Сјела је на кожни тросјед и из ташнице извадила кутију „марлбора“. Запалила је цигарету. Повукла је неколико димова и чекала да се главни тип појави. Онај због којег је вечерас била ту.
Онај горила са врата ју је понудио пићем. Затражила је „џек денијелс“. Минуту касније, дупли „џек“ с двије коцке леда је већ био на стакленом столићу испред ње. Након још неколико минута неугодне тишине и константних погледа које је осјећала на себи, коначно је на вратима купатила угледала свог домаћина.
Министар је имао кратку црну косу. И кратку, стилизовану брадицу. Имао је, можда, мало преко четрдесет. Или је њој бар тако дјеловало.
Устала је и тако стојећи га чекала да јој приђе.
„Господине министре“, тихо му се обратила у тренутку када се он већ нашао испред ње.
„Пусти то ‘министре’, то није битно вечерас“, хладним тоном је рекао. Као да је био увријеђен начином на који му се обратила. „Твоја агенција ми је гарантовала апсолутну дискрецију. И то у потпуности мора бити испуњено. Ја вас плаћам, пуно вас плаћам, и има да радите оно што ја кажем. А вечерас, посебно ти.“
Министар се пријетећи нацерио и затим је помиловао по лицу, додирујући јој шишке на коси. Ипак, поглед му је највише остајао на њеним бујним грудима које су посебно долазиле до изражаја.
„Изгледаш онако како сам желео, чак и боље“, промрмљао је и потом је узео за руке. Неколико тренутака је само ћутао и животињским погледом је одмјеравао. Затим је, коначно, наставио: „Прво ћеш ми пушити, затим желим да се испишаш на мене, а онда ћу те јебати у дупе.“
Тихана је успјела да одржи озбиљност, иако јој није било лако након ових „дубоких“ министрових ријечи.
Он је и даље стајао испред ње. И посматрао је. Није скидао тај одвратни животињски поглед. Послије неколико тренутака тишине, напокон је викнуо: „Скидај се, шта чекаш!“
Дискретно је погледала у страну. Тамо су још увијек стајала двојица његових горила и нијемо је посматрала.
„А ова двојица?“, упитала је. „Хоће ли они изаћи?“
„Не“, хладно је одвратио министар. „Они остају. Волим када су моји момци ту. И волим да ме гледају када јебем курве.“
Она ништа није рекла. Једним лаганим покретом, свукла је црну хаљину. И њено раскошно голо тијело је заблистало испред министра и његових људи. Стајала је неколико тренутака тако, потпуно гола, и уживала је у тим задивљеним погледима присутних.
Сагнула се према столу гдје се налазио њен дупли виски. Испила је један мало већи гутљај. Требало јој је то прије онога што ће да услиједи. А затим се поново сагнула и вратила чашу на стол.
У том тренутку, искористила је прилику и руку муњевито завукла у своју ташницу.
И из ње је извукла „берету“.
Све се десило у пар секунди. Министрови телохранитељи нису имали времена да учине било шта. Осим тога, концентрација им је већ била на веома ниском нивоу док су буљили у њене облине. Неколико прецизних хитаца је обавило посао. И пригушивач на пиштољу, тако да нико ван собе није чуо пуцњеве.
И обојица су пала. Остао је само министар. Збуњен. И уплашен.
С пиштољем у руци је стајала испред њега. То је све што је у том тренутку имала на себи. Осим црних и сексипилних ципела са високим штиклама.
Министар је пао на кољена. Био је очајан. А она је, без ријечи, само гледала у њега. Жељела је да се мучи. И жељела је да очајава. То је он, свакако, и заслужио.
„Желим само једно име“, напокон је рекла. Говорила је хладно и прорачунато. Министар је, несумњиво, већ могао да закључи да она није била некаква дама ноћи. Могао је да схвати да је она била нешто сасвим друго. „Име вашег финансијера. Оног који је извршио посљедњу трансакцију, ону велику.“
Министар је и даље клечао. На кољенима. Био је потпуно беспомоћан и препуштен њеној вољи.
„Желим име!“, продерала се. Није намјеравала да му остави мјеста за сумњу у њене веома озбиљне намјере.
„Молим те“, покушавао је очајни министар да измоли за милост. „Нисам крив низашта.“
Дршком пиштоља га је снажно ударила по глави и он се раскрвављеног чела срушио на под. Још га је неколико пута шутнула ципелама. Убадала га је оштром штиклом док је беспомоћно лежао на поду и јаукао.
„Хоћу име!“, галамила је док га је ударала. „Овако ћемо читаву ноћ, министре. И много горе. Реци јебено име!“
Министар се грчио на поду. Није имао могућности да се одбрани од њених удараца. По његовој бијелој кошуљи низале су се крваве мрље од оштрих убода њених штикли.
„Доста, рећи ћу све!“, напокон је узвикнуо. И тада је, на тренутак, застала са ударцима. Само је тако стајала изнад њега, гола, доминантна, и веома опасна. У њеним окрутним очима вечерас није било мјеста за милост. Била је жељна његове крви и није крила то да покаже.
„Говори!“, хладно је наставила. „Желим да чујем то име.“
„Ариан Тахири!“ простењао је тешко повријеђени министар. Једва је успио да дође до даха и повикне то име. „То је Ариан Тахири!“
„Тахири“, тихо, готово у себи, промрмљала је. „Знала сам, министре! И то име је твоја смртна пресуда.“
„Стани!“, повикао је у очајању. „Ја сам министар у Влади Србије! Не смеш то учинити. То је објава рата држави. Објава рата Србији!“
Тихана га је хладнокрвно гледала, с висине, стојећи готово изнад њега и намјерно истичући међуножје. Гледала га је тако неколико тренутака, не откривајући било какве емоције на лицу, да би затим рекла: „Знаш, мислила сам да ти испуним за крај једну од оне три жеље које си имао.“
Министар је блиједо гледао у њу и као да није имао снаге да било шта каже. Био је збуњен. И изгубљен.
„Мислила сам да се попишам по теби“, наставила је. „Али, нажалост, не могу. Мало раније сам била у тоалету, тако да министре, од те твоје жеље нема ништа.“
Рекавши то, напокон је подигла пиштољ. Нечујни метак је погодио министра директно у чело. Он се без гласа испружио на поду док се крв из његове главе разлијевала по скупоцјеном персијском тепиху.
Завршила је свој посао овдје. Изашла је исто онако како је и ушла. Само је накратко на рецепцији застала и изазивачки се осмијехнула рецепционару. „Министар је веома задовољан услугом, сигурно ће спавати сутра до подне.“
Након тога, кренула је ка излазу, осјећајући на себи пожудне погледе малобројних мушкараца који су се у том тренутку затекли тамо.