Град је појео срца, град је попио крв
Сви ови гарави заласци сунца
који ми праве рупу у грудима
Милан Младеновић
Зашто Маргита, за име Бога, дозвољаваш да те презиру сажаљиви погледи пролазника? Где ти нестаде боја коже, где ти је боја очију, где ти је корак? Само још крупним, исувише крупним зеницама, црним и усијаним, пиљиш напоље у свет док ти се вуку стопала по напрслом асфалту.
Косу ниси опрала сто година. По њој се просула перут и пролећно труње прецвалих крошњи; лепи ти се коса за образе, дивна моја Маргита, као пољски чичак кад се привије уз ципелу, па неће да се одлепи, никако неће…
И најзад, шта ти је то са прстима, лепото моја? Како ти само трапаво и споро пролазе кроз косу, замрсе се у њој, саплету се за њене чворове… А онда се тромо повуку из тог брлога и врате се да ти висе са дланова, безвољни и тупи. Зар су то они прсти, очеви предивних, храбрих хармонија, маестрални плесачи на црно-белим пољима клавира; зашто су ти умрли прсти, Маги?
Пусти ме, говориш, сан ми треба, нећу да знам за тебе. Мој живот је тамо, у сну, у полусновима. Носи ту храну, не једем више. Не идем нигде, остајем овде, не зови ме са собом. И ко си ти? Ја те не познајем…
Ја сам, Маргита, љубави моја, ја. Зар ме не препознајеш више? Водим те одавде, са ове упишане постеље, водим те у живот. Хоћу да живим с тобом. Знаш ли колико дуго сам те тражио, чуо сам шта радиш, рекли су ми да гладујеш, немаш где да спаваш. Дај ми руку, Маги!
Бежи, вичеш, склони се! Ти се привиђење, другоразредни демон другог света, изасланик мекане земље и каљавих плочника, бежи! Ко ти то говори да гладујем? Шта ће ми твоја храна! Пусти ме да спавам, пусти ме да ухватим свој једини сан на спавању. Ја само њега чекам, само њему верујем.
Веруј и мени, ја те волим. Живи са мном, водим те одавде. Знам, живот и није много више од кристалног јутарњег сна. Заборав нас једе сваког трена, чилимо, тонемо… И нека нас поједе усправне, поносне, спремне. И није само зло око нас, дуне понекад и добар ветар, отресе нам тугу са душе, спадне мука, отвори се круг. Дуне понекад и добар ветар, пронесе смисао кроз плућа, рашире се плућна крила, полете са ветром. Ветар мисли, ветар зна, све што знамо ти и ја…
Умукни, отима ти се глас, није ово журка младих малограђана, позера који певају те стихове по кафанама. Истина није хоби, као што би ти волео да јесте. Шта ми потураш под нос та своја јадна искуства о смислу! Шта ће ми твој свилени смисао, бледуњави одсјај лепоте без трајања, чоколадица за преплашене оседеле балавце. Тај твој смисао је играчка, видео-игрица на срећу… Нећу сести у твоју удобну фотељу, била сам већ у њој, предуго.
Само чекам да прође, шапућеш ми, тај слабашни парадокс, моје ја. Већ се разлива, бежи речима, леп је кад ћути, тај слабашни парадокс. Моје ја, извор суза, најлепших суза које се могу исплакати. Да ли си икад био на извору најлепших суза, изасланиче мекане земље и каљавих плочника? Да ли си икад био гејзир, откровење божанске туге? Не дирај ми прсте, прсти су ми уморни, више немају шта да кажу.
Не говори тако, Маргита, милујем јој прсте, још није готово. Не откривај се смрти, још она не зна где си. Курва је то, налицкана обећањима о рајским њивама, та наоштрена косачица. Не можемо знати шта остаје после ње, зашто је дозиваш?
Сви моји су тамо, смешиш се, буљук најдивнијих створења. Моја мајка, мој предивни пан… Зна налицкана смрт да пробере друштво, воли она песму мог предивног пана. Знам колико су повезани њих двоје, он је њој даривао смисао, она њему спокој. Морам и ја тамо код њих, о томе сањам.
Дивна си, Маги, уздишем, не могу да одем. Причај ми још, хоћу да знам. Још има нас који ронимо у бесмисленим сузама, још има дечака из воде. Блато нас прекрива. Праве нам машту од блата, од фекалија, гушимо се у смраду, хране нас отпадом, бацају нам помије у очи…
А ја треба да ти дарујем оно што је твоје, кашљеш, хоћеш рециклажу храбрости? Не можеш знати оно што не осећаш. Научи прво да плачеш, не плаши се да пустиш глас… Ако си икад био дечак из воде…
Плашим се, говорим, плашим се својих суза. Провалићу се, нестаћу, занемећу. Занемећу заувек. Не умем да плачем.
Онда иди! Уљуљкај се на океану сплачина, уљуљкај се у своје изборе и дилеме. Теби припада будућност овог сметлишта, сјај трулог оптимизма; бљештави омоти празнине, ружичасте силуете примитивних духова. Ено, дозивају те! Хоће да певаш са њима, у топлим јаслама. Одлази, пусти ме да примим последњи дар.
Још мало и уселићу се у тишину, заборавићу све. Али ти нећеш заборавити мене, чућеш ме понекад у горњој сексти ветра… Моји прсти ће миловати савијено грање.
Септембар 2002, Вождовац