„Људе треба гледати одозго. Утрнуо бих свјетло и стао на прозор: они и нису слутили да их тко може проматрати с висине. Људи пазе на своју вањштину с лица, каткада и одостраг, али сви су ефекти срачунати на гледаоце од метар и седамнаест. Тко је икада већ размишљао о облику некога крутог шешира кад га гледаш са шестог ката? Не помишљају на то да скрију своја рамена и лубање живим бојама и упадљивим тканинама, не знају се борити против великог непријатеља човјечанства и птичје перспективе.“ Херострат гледа људе с висине, али их помно проматра. Одозго, изгледа као да гмижу. Прво за шта би се могло запитати јесте значење имена »Херострат«. Херострат је био младић непознатог поријекла који је запалио најзначајније Артемидино светилиште, храм у Ефесу, које је било једно од Седам свјетских чуда. Наводно је то урадио да би постао славан, због чега су Ефешани забранили да се помиње његово име.
Код Сартра, људи су били Херостратови непријатељи (наравно, они то нису знали). Херострат крије тај детаљ због своје сигурности. Плашио их се, бјежао од људи. Налазио је да би га мучили, да би неминовно био на мукама кад би га препознали. Уопште, чини се, да је угроженост, несигурност окупирала пажњу нашег лика, или му је служила као изговор, можда чак и као повод. Ствари су кренуле набоље када је узео пиштољ. Он помишља да би га могла спасити бука коју тај предмет производи. Опис особеног Херостратовог наступа приликом посјете проститутки из првог лица има посебну оштрину. Његова новостечена надмоћ, којој је узрок оружје, води ка наглашавањем његове некарактеристичне потребе за деранжирањем конвенционалног, али и, с друге стране, његову дисфункционалност у стандардном групном (друштвеном) општењу. Он је двоструко дисфункционалан; као појединачност у општости, и у погледу интеррелације с фактичношћу. Опис атипичности, поменутог наступа доприноси утиску код читаоца да се ради о потреби субјекта за увођењем новине, „простој“ колоритној настраности субјекта, али то није случај.
Наш јунак заправо од тада заборавља на буку око себе. Тек од тренутка када се наоружао осјећа властиту моћ. У коначници он одлучује да властиту надмоћ објави, да производи и сам буку, да буде бучан. Тада би уживао пажњу свих, питали би се; ко је то, ко је он? Који су му разлози? Тражили би разлоге, можда чак и оправдање за његово дјело. Постао је снажан, а они још нису осјетили његову мржњу. Више их не мора подносити, нашао је начин, напокон се надоградио, умије бити и опасан. Пријетња је постала обострана. Но, да ли може себе да савлада? Херострат нам илуструје моменат у којем субјекат тек по страдању постаје стваран. Трагедија субјекта је мотив који иницира захтјев објективности. Гдје престаје субјекат почиње његова објективизација. Херострат пуца понајвише због тога што је потцијењен; ако не би пуцао био би, још једном, кукавица. Пуцњем скрнави ред, нарушава устаљеност, он коначно исказује своје »неподношење«, властити анимозитет спрам друштва, наспрам човјека. Сувише касно разумије да није спреман бити дијелом небројених сторија, и да се његова прича даље не одвија без њега. Гдје престаје појединац ту почиње друштво, а друштво је организам који се храни појединцима. Насупрот погледа с висине нагло се нашао међу њима.
