„Рећи ћу ти шта ће ми. Није из забаве, вјеруј ми. Док сам радио у предузећу, пуно сам се трошио, израбљивали су ме, радио сам свашта, од смијешних ствари до круцијалитета које нико није знао. Носио посао кући, нестајао сам, пресахњивао. И тјелесно и духовно. Сада сам празан и уморан. Волио бих да сам као други људи, да сам без обзира што радим идиотске ствари, прожет завидном лакоћом живљења, неосјећањем окова на врату. Слобода коју сви живе је обични привид. Људи мисле да су слободни, а уствари су већи робови него иједни из историје. Кад радиш оно што не волиш, ниси срећан, нема свјетла, све је тама…“
Тада га прекину Ршум. Конобар је стајао за шанком и прао чаше. Правио се да је у свом послу, али се лако могло видјети да прислушкује шта њих двојица причају. Ршум то није примјетио, али је примјетио Аркадије. Ни његов живот није био нешто вриједно. Али је вјероватно био срећнији но Ршум и Аркадије заједно. Прање чаша не изискује никакво знање и интелектуално напрезање. Његово је било послужити госта и измудровати како некога закинути за бакшиш.
„Друже, до сада сам мислио да се шалиш. Код тебе се стварно види дотрајалост душевног бића. Блиједиш у огледалу својих очију. Па побогу, учини нешто да оживиш! У теби је такав потенцијал, ресурс умјетника и човјека који ствара. Ти си добар и препаметан створ, немој да нестанеш. Свирај гитару, пиши. Издај оне пјесме, пиши романе, приче, пиши за новине… Ти просто мораш успјети.“
Подигавши десну руку и млатећи по ваздуху као да лови мухе, Аркадије прекиде Ршума погледавши га дубоко:
„Не говори ми то, не желим да чујем за то, нећу ништа да издајем, то ме не занима. Данас сви нешто издају и објављују. Не само у књижевности, већ у свему, мука ми је од тих квазистваралаца.“
„Па чему онда твој рад и писање? То је једино што исконски волиш и најбоље радиш. Само себи отежаваш постојање са таквим ставом.“
„Чуј, ако будем нашао времена да пишем, радићу то искључиво због себе. Сада нећу ништа да издајем, јер ми је живот свеједно исти, умријећу како год окренеш, писао или не писао.“
„Али, вјеруј ми, ја сам читао твоје пјесме, твоје приче, ти си луд ако не издаш своја дјела. Погледај данас шта шоу бизнис чини, људи који су били анонимни постали су славни. Зашто не покушаш? Имаш завидан капитал…“
Аркадије се тада унервозио што мора објашњавати Ршуму зашто нешто хоће или неће да чини. То му је била једна о најтежих бољки од којих је боловао, да некоме нешто објашњава. Али Ршум му је био пријатељ кога је цијенио па је ипак смогао снагу да га послуша.
„Шоубиз од свега прави звијезду. Намјерно кажем свега. Од жена, мушкараца, животиња, говнета. Мушкарац који је имао среће да постане познати фудбалер, пун је новца, а нигдје мозга. Прво га искористе да рекламира некакав чипс, па безалкохолно пиће, затим доње рубље, а онда га све то дубоко продухови па он напише књигу. Ма дај молим те. А тек са женама. Прво угоје дупе. Онда се продају богатим дједицама који им исфинансирају први музички албум, следеће што слиједи је снимање бљувотинских и лоших приватних порнића, затим удаја за богате дебиле који су раније мастурбирали на исти тај порнић, да би постале искварцане и затегнуте мајке светице, а онда одједном слиједи продуховљење и писање књига…“
„Схватам шта хоћеш да кажеш…“, Ршум прекиде А.
„Извини, пусти ме да завршим мисао,“ устраја Аркадије, који је по сваку цијену хтио да заврши цијелу мисао која му се мотала по глави:
„…Зато нећу да издајем… Не желим да будем тик уз такве одвратлуке нити да ме неко упоређује са нечим тако минорним и безвриједним да бих знао да сам добар писац.
Да ме оцјењује неко ко нема представу о болу, сазнањима и креацији, некакви квазикритичари. Не треба ми то. Одмах себи могу рећи да сам добар, можда не још увијек одличан, али добар писац. Уствари можда сам и одличан, не требају ми награде да бих мислио да сам одличан. Добијање награда нема никакве везе са квалитетом оног за шта се добија.“
Ршум је ћутао буљећи у Аркадија, проговоривши:
„Наравно… Зато ти се дивим. Ти си истински умјетник. Али не могу да те гледам таквог. Дотрајаваш, изгледаш блиједо и потрошено.“
„Добро си рекао, дотрајао сам. Али од тривијалности. Питао си ме малоприје пишем ли, нисам ти одговорио. Наравно да не пишем. Све што могу је да читам, само још за то имам снаге. Престао сам да свирам. Коме? Чему? Да бих писао морам бити свјеж. Имам идеје, али само идеје које биљежим, а од пролазности почињу да блиједе, немам снаге. Све ми стоји по свескама забиљежено, више не знам ни у којој ми се шта налази. Сада све то треба узети и разрадити. Чисти технички посао који захтјева менталну свјежину коју ја немам. Зато хоћу посао ноћног чувара. Тамо се нећу морати трошити интелектуално па ћу сву енергију сачувати и усмјерити на писање. Имам одличну идеју за роман, већ сам почео да га пишем.“
„Ако, ако, друже мој, само да се добро осјећаш, ти си мој пријатељ.
Али баш посао ноћног чувара? Човјече, код нас у одјељењу стоји упражњено радно мјесто за правника, издавао би дозволе за изградњу и слично. Ти би то одлично знао да радиш.“
„Хвала ти пуно, није проблем знање, радити или не радити, али сутра идем на овај разговор. Видјећу хоће ли ме примити, а ако ме приме и дају ми солидну плату нећу одбити. Теби хвала, лијепо је имати бацк уп у неком човјеку.“, одговорио је одлучно Аркадије.
„У реду, твоја одлука онда заслужује моје поштовање, нема друге, нека ти је срећно.“ дигнувши криглу у ваздух куцнуо се са Аркадијем, а онда су обојица искапили.
„Још двије, молим лијепо“, добаци Аркадије конобару.
„Свиђају ми се твоје одлуке, имаш ти нос за своје циљеве…“ изјави Ршум скоро павши са столице од смијеха.
Након кратког смијања, Аркадије је одједном без икакве најаве уозбиљио лице што је изазвало забринутост и збуњеност на Ршумовом лицу.
С обзиром на то да је још прије дошао у локал него Аркадије, ни сам није знао колико је попио, али сада је чудним процесима свога тијела изгледао напола тријезан. Аркадије се загледао у криглу. Ршум се сав збуњен и збланут тихим гласом примицао лицу Аркадија.
„Друже, је ли ти добро?“
Аркадије се окренуо и погледао у Ршума. Још непуне три секунде је буљио у његове очи, изазивајући код Ршума страх, а онда је рекао:
„Ја се не уклапам, искачем, као осигурач за струју, не уклапам се, искачем. Морам се промијенити. Помози ми, брате, помози! Полудјећу, ја лудим!“, устао је са столице вичући и остао стајати нагнутт на шанк тражечи од конобара још двије велике кригле пива. Читава кафана је упрла очи у њих двојицу.
Ршум је сједио сав збуњен и запањен као да је видио Ђавола. Обратио се Аркадију са тако лаганим и шапатским тоном:
„Брате, ништа те нисам разумио, у шта се не уклапаш, одакле искачеш? Не брини, помоћу ти, реци ми шта ти је.“
По завршетку Ршумове реченице, Аркадије се дао у причу, све потанко, како није могао савладати бијес када је дао отказ, ударио директора, да се плаши будућности, као и то да су му се у полусну причињавали сопствени гласови.
Пили су пиво. Након што би испили, тражили би од конобара још два пива. „Брате, шта си пио? Апсинт? Јеси ли пушио нешто? Имао си халуцинације, нестало ти је инспирације?“, кроз полудубоки смијех Ршум је редао питања.
Аркадије га је погледао хладним и озбиљним погледом, сасјекавши његово церекање у коријену одговоривши:
„Нисам пио апсинт! Ако хоћеш да ме саслушаш, дозволи ми…“
Ршум је дохватио криглу, попио неколико гутљаја пива претворивши се у ухо.
Аркадије је наставио:
„Било је јутро, нисам пио, пио сам само ноћ прије и ништа нарочито. Тек што сам устао скувао сам кафу, био сам расточен, у глави су дували емоционални урагани. Све ми је изгледало као некакво бунило и поспаност. Чуо сам своје гласове, допирали су из ормара и из моје главе истовремено, нешто као да ставим маску, да ћу нестати ако се не промијеним. Само сам сједио и гледао, сав преплашен, урлао сам, чула се и некаква музика, више се и не сјећам, а онда је само од себе престало.“
Видјевши озбиљност израза лица код Аркадија, Ршум устукну повукавши осмијех са свога лица. Настао је тренутни тајац, чак је и конобар примијетио да су обојица ућутала.
Након краће паузе од неколико секунди први се огласио Ршум који се задубио у размишљање, чапркајући озбиљно по својој пијаној глави шта да каже Аркадију.
„Брате, како ти није јасно, то ти и твоја подсвијест говори да мораш да се мијењаш, јер овакав нећеш ништа постићи у животу, мораш се кориговати. Опасно скрећеш у девијацију и аутодеструкцију.“
Аркадије се узнемирио дрекнувши и дохвативши Ршума за ревер. Већ се налазио у стању поприличне опијености:
„Па то си био ти, шта си то урадио, како си то извео, чујем поново исте ријечи које сам тамо чуо!“
„Човјече, пусти ме, шта причаш ти, ништа те не разумијем!“, бранио се збуњено Ршум.
„Да, то си био ти. Признај?! Зашто ме мучиш?“ наставио је Аркадије хистерично изобличеног лица да напада Ршума.
„Смири се, Аркадије, сабери се, то нисам био ја! Ако је и био неко онда си то био ти, твоја подсвијест која те коригује и самоконтролише.“, скинувши руке са сакоа Ршум је такође добро пијан смиривао Аркадија.
„А извини, друже, не могу ја више. Дође ми да се убијем.“, дрекнуо је у јецај Аркадије испуштајући сузе, просувши обе кригле пива. Читав локал је гледао у њих.
„Не могу више, проклет био живот и баналитети! Не могу више овако! Хоћу само мир!“
„Смири се, човјече, све ће бити у реду. Хајде да попијемо да се смиримо, престани да плачеш. Конобар, наточи нам…“, махао је руком Ршум дозивајући конобара.
И заиста, кроз неколико тренутака као када човјек малом дјетету обећа играчку, па оно престане да плаче, тако се десило са Аркадијем када је Ршум споменуо пиво. Престао је да плаче, бришући своје сузе. Онда се насмијао на сав глас, гости који су све гледали остали су згранути какве промјене расположења су се смјењивале у Аркадију. Ршум такође. Дохватио је пуну криглу пива, а онда се попео на шанк столицу и узвикнуо:
„Ја сам писац, знате ли ви нешто о писцима? Ми смо створови са душом, којима нико не вјерује, као ни нашој машти… ми стварамо тековину, ми пишемо историју! Ма коме ја причам?! Ја имам пријатеља, ово је само мој пријатељ и он ме разумије! Ви ми нисте битни и нећете никада бити као ни ја вама! Жао ми је свих вас и ваших биједних живота! У то име живјели!“
Сви они који су се тада затекли у локалу бацали су своје зачуђене погледе према Аркадију и Ршуму.
Сви су на тренутак престали да причају. Изгледали су залеђено, да би врло брзо након неколико секунди наставили са својим разговорима…
„У реду је, брате, сиђи сада.“, смиривао га је Ршум.
Затим је кренула пијанска. Аркадије је сишао са шанк столице те се једва намјестио у сједећи положај на њој. Ршум га је придржавао.
„Чуј, много си се промијенио у задње двије године, сувише си експлицитан у експресији емоција према другима. Ти немаш фитиљ, довољна је искра да те запали. Немаш маску која те скрива и то је цијена свега што ти се догађа. Сви те имају у шаци усљед твоје непромишљености. Зато си фасовао отказ, био си изазван и пристао си на изазов на који ниси требао, глупан те насамарио. Само је чекао твоју реакцију, створивши ти поље да изгубиш од самог себе. Не иде то тако…“
„Па да, то сам ја, шта је ту лоше? Ја сам увијек био ја, за разлику од свих других ја сам увијек ја. Без паравана на лицу. Ја имам душу, ја сам геније..“, мумљао је Аракадије.
„То и јесте твој највећи проблем. Као да си глуп, а не геније. Како не разумијеш? Твоја дјела су оно што те одређује у групи. Баш зато што имаш црте генија, у оваквој средини се мораш приказивати као глуп или просјечан играч. Да би се људима свидио мораш бити као и они, одглумити њихова плитка душевна стања и исто тако се понашати. Мораш се правити наиван и слијеп, али у исто вријеме бити то што јеси, мудар, домишљат и трезвен. Не бити полтрон и гмаз, али некада је неопходно нахранити сујету појединцима.
Тада ћеш искористити све њихово против њих за себе. Тако ћеш им бити драг, а ако не драг, барем те неће хтијети потопити. Не смијеш откривати правог себе, не смијеш бити бољи, јер ништа их не расрђује као осјећај немоћи пред твојим интелектуалним ауторитетом…“
Аркадије прекиде Ршума збуњен од алкохола:
„Зашто мислиш да људи нису равнодушни према људима, у овом случају према мени? Ако се промијеним, то више нећу бити ја, презрећу самог себе, ти ћеш ме презрети, више нећу бити стабло у свом коријену…“
„Ма… Буди што ниси када си са људима, а када си кући или са мном буди оно што јеси. Сви они са својим школама, титулама, магистеријима, докторатима и чим све не, обављају разноразне бесмислене послове са пуним менталним капацитетом, али углавном просјечно или врло лоше. И то је све што знају да раде у животу, а онда када се однекуд из некаквог подрума појавиш ти и обављаш исти тај посао са пола својих капацитета уз невјероватну лакоћу, логично је да ћеш свакоме сметати као такав. Људи то не разумију, немају довољно капацитета и зато никада и не прихватају такве људе. Просто ти завиде, јер си друкчији, а бољи од њих на њиховом пољу. Људе највише и боли када их побиједиш на њиховом терену, а нарочито када сматрају да су у нечему ненадмашни…“
„Не знам да ли је то способност или нешто друго, али мене бирократски посао и све те глупости уопште не занимају. Ја радим стихијски. За живот…“
„Неважно! Вјеруј ми, утолико си способан. Паметан си. Логично је да ти не видиш квалитет свога рада, јер те то не занима. Али вјеруј да би многи људи дали све да са таквом лакоћом обављају задате послове као ти.“
„Не значи ми то ништа, нити осјећам било какав понос. Кад је требало бирати свој пут, био сам незрели клинац са деветнаест година који није схватао свијет у пуном мраку па сам можда погрешно скренуо… Зато се често питам чему онда живот? Зар морам потпуно заборавити себе, бити оно што нисам да бих могао живјети?“
„Чему живот? На то питање још нико није дао одговор, сви само нешто лапрдају и праве се паметни. Ево и ми. Не знам чему живот, боље се не питати. Зајеби та контања и кењања. Људи су неинспиративни, само имитирају већ виђене животе. Али изгледа да другачије не иде, а да би опстао, дјелимично се мораш заборавити. Нађи начин да се адаптираш. Прикриј се, подигни вео на лице. Буди оно што су сви, јер људи нису толико наивни да не могу уочити различитост која је твоја интелектуална надмоћ. Тада, друже мој, све што они могу и умију са својим нагонским капацитетима, јесте да те мрзе, презиру, потпетљавају и да те униште. Такви могу да те изгурају на маргину друштва…“
„Историја. Као у првобитној заједници, ако ниси поштовао крдо, био би бачен и остављен на милост и немилост звијерима…“, Аркадије прекину Ршума који се надовеза на његову реченицу:
„Наравно! Али шта да радиш? Полтрона и малициозних кукавица је највише у свим колективима. А они се понајвише боје онога ко има снагу у глави него онога ко има ватрено оружје у руци.“
„Слажем се. И све ја то знам, у сваком тренутку у коме сам се нашао знао сам како ствари стоје, с ким и када имам посла. Све њих могао сам ментално да жваћем, али углавном нисам могао да се суздржим.“
„Заборави све то, окрени нову страницу. И ја сваки дан гледам гадарије људске, живим тривијално, слушам приче о различитим судбинама које ме не занимају, али морам да плутам кроз исту друштвену канализацију. Погледај ме, па мене мање више сви воле.“
„Немогуће!“, узвикнуо је Аркадије, додавши: „Неко мора да те мрзи. Мора постојати еквиваленција у природи. Ствари које нису изједначене прелазе у изопачење и патологију…“
Аркадије је у том тренутку застао, дубоко се замисливши и забринуто загледавши у расвјету на плафону. Да би се у њему само сломило као комад леда искомадан шиљком за лед. Тешка и неизвијесна превирања. Унутрашњи рат доживљавао је свој врхунац.
„Хеј, гдје си одлутао, тражиш пукотине по плафону?“, прекинуо га је Ршум. „Извини, морам да идем, морам да будем сам, идем у свој стан,
морам да размислим…“
„О чему да размислиш, човјече, остани да попијемо још једну, послије можемо….“
„Извини, али ја стварно морам да идем. Зваћу те…“
Аркадије је узео своју јакну коју је скинуо још када је дошао истрчавши из кафић. Бенд, за који се не може рећи да је одушевљавао свирком, свирао је на некакав свој извјештачени начин Фокси Лејди. Добри, покојни Хендрикс. Није знао с дрогом…
Али је знао с гитаром!
