Године 2017. у коауторском раду у 10. и 11. броју часописа за језик, књижевност и духовност „Бокатин Дијак“ представили смо јавности десет епитафа средњовјековне некрополе у селу Пипери на Мајевици (Комар 2017а; 2017б). Имајући у виду да је историја приређивања натписа са ове некрополе дуга 130 година, право је чудо да су четири епитафа први пут објављена у нашој студији.
Уредништво „Старинара“ Српског археолошког друштва је 1888. године добило од Јосипа Немеди Варге „неколике надгробне натписе на прочитање и на објављивање“. М. Валтровић је према пристиглим преписима донио читања три епитафа. Општи закључак је да се сва три епитафа тичу „непознатих лица, и склопа су познатог, уобичајеног у натписа западних крајева српских“. Међу објављеним један се налази „на гробљу православног села Пипера“ (Валтровић 1888: 85–86). Први објављени ћирилички натпис са ове некрополе (од десет!) постоји и дан-данас, али судбина његовог даљег приређивања је необична. Након 1905. г. и његовог поновног објављивања (према М. Валтровићу) од стране Љ. Стојановића у „Старим српским записима и натписима“ (Стојановић, 1905: 5) до наших дана, никад није правилно прочитан, нити му је икад објављена фотографија.
У рубрици Дописи у „Viestniku Hrvatskoga arkeologičkoga družtva“ Вид Вулетић-Вукасовић је 1891. г. оставио биљешку која се очигледно тиче ове некрополе: „Na litici Majevice planine na jugo-iztoku Hana-Šiboš[n]ice osam je starobosanskijeh nadpisa“ (Vuletić-Vukasović 1891: 84).
С обзиром на то да је ова некропола привукла пажњу најстаријих домаћих научних радника који су се бавили средњовјековним натписима, те да је њена посебност (број епитафа) изузетна у најширим оквирима, није разумљиво зашто јој није посвећана посебна пажња у периоду „organizovanog i sistematskog naučnog istraživanja natpisa“ (Bešlagić 1982: 421), тј. шездесетих и седамдесетих година 20. вијека. М. Вего у четвртој књизи свога Зборника са ове некрополе објављује свега два епитафа и један са оближње некрополе на брду Церици (Vego 1970: 105–109). У истом периоду Ш. Бешлагић као новооткривене доноси претходно поменута три епитафа, забиљешку о постојању фрагмената још два натписа и епитаф Милошу Братосалићу (Bešlagić 1969: 138–139) којег је поистовијетио са епитафом Богила Обрадовића чему је помогло и погрешно читање почетка епитафа М. Валтровића. Вјероватно мислећи да је ријешио питање поновне обраде натписа познатог из раније литературе, констатује: „Sam fakat da treća skupina ima 5 natpisa, odnosno da zajedno sa prvom [стећци на брду Церици] ovdje postoji 6 natpisa, jer se može uzeti da su to skupine jedne nekropole, čini Pipere vrlo značajnim u sklopu stećaka BiH“ (Bešlagić 1969: 139).
Пажњи Ш. Бешлагића промакнуо је сасвим видљив епитаф Медоју Братомлићу кога смо објавили 2017, те споменик Прибисава Милошевића (сина Милоша Братосалића) који се налази непосредно поред биљега Богила Обрадовића, а чији натпис свједочи о драматичним догађајима (о убиству и о освети) који су се збили на Мајевици, по свему судећи у 15. вијеку. Преведен на савремени српски језик гласи: + Овдје лежи Прибисав Милошевић на својој земљи, на племенитој, на Висорима, а поставише на њему т[ропа]р и овај биљег 3 брата и 5 синова: При(бил, и Ра)диш, и Радиша (. . . . . . .)в, и Радмил (. . .)пон, и Талац и Бран. Овдје лежи Прибисав Милошевић, добри брат међу родом је био, и уби га Цијеп Хрнковић и плати!
Дјелимичним уређењем некрополе стручна екипа Музеја Семберије 2012. г. открила је трагове још два натписа, такође смо их објавили 2017 (Комар 2017б: 193–198). Сви читљиви епитафи помињу племениту баштину на Висорима, као и епитаф са оближњег гробља који нам говори да ту лежи „(пр)ви брат у роду“, а којег је Ш. Бешлагић прикључио бројном стању ове некрополе, на тај начин долазимо до броја 11.
Нема сумње да ова некропола чува још понеки глас из прошлости за будућност до коначног уређења и трајне заштите.
ЛИТЕРАТУРА:
Bešlagić, Šefik (1969), “Novopronađeni natpisi na stećcima”, Naše starine 12, Sarajevo: Zavod za zaštitu spomenika kulture BiH: 133−148.
Bešlagić, Šefik (1982), Stećci – kultura i umjetnost, Sarajevo: Veselin Masleša.
Валтровић, Михајло (1888), “Надгробни натписи из Босне“, Старинар, год. V, књ. 3, Београд: Српско археолошко друштво: 85–86 + таб. IX.
Vego, Marko (1970), Zbornik srednjovjekovnih natpisa Bosne i Hercegovine, knj. 4, Sarajevo: Zemaljski muzej.
Vuletić-Vukasović, Vid (1891), “Dopisi“, Viestnik, god. XIII, br. 1, Zagreb: Hrvatsko arkeologičko družtvo: 83–86.
Комар, Горан / Миловановић, Немања / Спасојевић, Војин (2017а), “Ћирилични натписи у селу Пипери на Мајевици (Општина Лопаре)”, Бокатин Дијак 10, Лопаре–Прибој: ЦКИ Лопаре – Удружење за очување баштине „Дијак” Прибој: 155–168.
Комар, Горан / Миловановић, Немања / Спасојевић, Војин (2017б), “Ћирилични натписи у селу Пипери на Мајевици (Општина Лопаре) II”, Бокатин Дијак 11, Лопаре–Прибој: ЦКИ Лопаре – Удружење за очување баштине „Дијак” Прибој: 186–205.
Стојановић, Љубомир (1905), Стари српски записи и натписи, књ. III, Београд: Српска краљевска академија.
БИЉЕШКА О АУТОРУ
Немања Ђ. Миловановић (1985, Тузлa) je професор српског језика и књижевности. Специјализирао се за средњовјековну епиграфику. Живи у Прибоју Мајевичком.