Свечано се обавезујем да ћу бранити независност, уставни поредак, неповредивост и целокупност Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и да ћу чувати и развијати братство и јединство наших народа и народности. Увек ћу савесно и дисциплиновано извршавати обавезе и дужности браниоца своје самоуправне социјалистичке домовине и бити спреман да се борим за њену слободу и част, не жалећи да у тој борби дам и свој живот.
Не удубљујући се, не улазећи превише у значење саме Заклетве, З. је у прољеће 1979. године, у један глас, заједно са својом четом војника изговарао ријеч по ријеч исте – Заклетве за цијели живот.
Заклетва Велике, Обећане земље. Земље братства, јединства и осталих народности.
– Живело се… добро се живело! – З. је знао да каже кад би се повео разговор о његовом службовању.
Кад год би се повео разговор о младости, о уживањима, о љубави… З. би се сваки пут осврнуо на године проведене на Академији и неколико година службовања у Великом граду. Иако је највише времена проводио у интернату З. је повремено давао себи одушка и проналазио начин како да проведе вријеме изван њега. З. је волио Великограђане. Волио је њихов слободан дух, дружељубивост и начин на који су се проводили. Од њих је научио како се бесплатно гледа премијера најбоље представе, како се на једну карту прошверцује троје и како се за мале паре клопа у Адмиралу. З. скоро никада није спомињао непријатности које је доживио у Великом граду, можда два-три пута, али то није било нарочито важно или можда јесте…
– Највише сам волео да одем у Дадово. Играли су сви познати, а посебно је била лепа башта Еуридика; тамо смо слушали најбољи џез, пили пиво, јели наполитанке… – и ту се заустављала прича о позоришту.
У великом граду З. је заволио Хемингвеја, Рејмонда Карвера, Леона Уриса а посебну љубав је имао према Капору, Андрићу и Оскару Давичу. Њихове књиге је читао и по више пута.
З. тренутно не чита ништа, сматра да је довољно читао у младости.
З. је био послушан војник, учио је и рјешавао све своје обавезе на вријеме. Знао је да ће му завршетак студија обезбиједити добар посао, а дубоко у себи се радовао јер ће моћи себи да приушти све оне лепе ствари за којима чезне – књиге у приватној својини, неколико слика Моме Капора, громби капут, дневну количину Шварцвалд-торте, џемпер од кашмира а оно што је највише прижељкивао биле су фармерке и то стране производње. У љето исте године када се заклео да ће бити спреман да се бори за слободу и част Велике земље, у амфитеатру Академије одржано је једно веома занимљиво предавање. Било је ријеч о томе како војна лица треба да се понашају на јавним мјестима. Шаљиви наредник је самом предавању дао наслов Официр и џентлмен а након тога је приказан кратки наставни филм на исту тему.
З. је мирно сједио и заједно са свим питомцима помало незаинтересовано гледао филм. Филм је започео. Наративни дио филма је изговарао један глас који је З. много пута слушао путем радио-станице Великог града:
На улици или другом јавном месту, лице у униформи уочљивије је од осталих грађана нарочито ако се понаша ван уобичајених норми. Обичан човек, грађанин од старешине Југословенске народне армије очекује много више него од својих суграђана цивила. За звање официр, поред осталог, везане су и речи: уредан, елегантан, пажљив, каваљер. Очи грађана и те како критички запажају сваки гест који је неспојив са ликом старешине наше армије. Какав треба да је наш старешина?…
Док је гледао филм, ријечи које је тај глас изговарао у њему су стварале напетост… онда је услиједило:
…Шта нарушава изглед старешине на улици или другом јавном месту, које су најчешће грешке?
Старешина сме да носи ташну или мањи уредно упакован пакет. Ношење најлон кеса макар биле сивомаслинасте боје није дозвољено, а можемо срести старешине које носе кесе свих могућих боја…
Фармерке и блузе су практичан део одеће, производе их и наша предузећа. Но појава против које се боре наше друштвенополитичке организације је кићење ове одеће страним заставама и агресивним ознака као на пример Командос, Ренџер, US Army и другим…
З. је волио фармерке и то посебно оне са ознаком Леви’с 501, волио је и памучне мајице и то са ознаком… З. ће то себи купити и, ако ништа, носити на неком далеком путовању…
З. је знао наредбе, писана и неписана правила свог позива али није желио стално да размишља о њима. Зурио је у платно и пројектор који је емитовао наставни филм и чекао да прође… Филм је прошао током двадесет наредних минута, а за остале наредбе је било потребно да прође двадесет година, да би З. схватио да је све то вријеме било чекање. З. не воли чекања али она воле њега.
Он данас не купује памучне мајице, фармерке… Не воли их јер су шивене од грубог материјала а на крају дана не ради он на фарми да му је то потребно!
Кошуља и сомотне панталоне су сасвим прикладне за човека од 20 али и оног од 60.
