Садашњица
Алфредо је поново покушао да се подигне. Лакат се већ ослањао на лед, али се глава није померила. Потом је покушао да се безуспешно окрене на стомак. Мишићи кука и десне плећке су се једва померили. Оштећени скафандер је био тежак. Игличасти лед га је чинио још тежим. Скафандер је постајао његов сандук, а хладноћа гроб. Смрт у хладноћи уопште није била страшна. Сада је осећао мир и сталоженост. Једино су мисли биле кратке због хладноће. Непомичан, могао је гледати само гране дуго траженог дрвета. Небо се није могло видети. Комади леда ношени ветром су кружили изнад њега. Губио је појам о времену и простору. Једино се присећао како је доспео овде.
Прва слика
Кардиналова канцеларија је била велика, пространа и помало кичаста. То је наравно говорило да он није имао превише укуса, али је имао пуно моћи. Када је Алфредо ушао, кардинал је стајао поред отвореног прозора кроз који је у равни пролазила светлост залазећег сунца ка зиду правећи на њему сенку, а потом је сео на столицу чији су наслони били излизани још увек заслепљен светлошћу, за тренутак заробљеном у његовим очима. Руком је Алфреду показао такође да седне. Труње које је лебдело на зрацима сунца је имало неке своје законе кретања, сопствену игру, па се чинило да се крећу у свим правцима, творећи и даље заједницу која подсећа на плес баракуда. Нема сумње, сада у сећањима, на самрти, могао је јасније да види на кардиналовом лицу прикривену мржњу, јер највећа снага зла се крије у тајности и лажи. Некако чудно, али и снага добра се крила управо у тајности, јер кад би се хвалили учињеним добром, умањивали би његову вредност. Изгледа да су и добро и зло у човеку играли тај вечни плес хармоније, као баракуде, као труње на сунцу.
У чему се огледала кардиналова мржња? У незадовољству и грамзивости? Кардинал је вероватно не бирајући средства дошао до тог положаја и доживљавао га је као конкуренцију, иако то није имало никаквог смисла, јер би требао цео живот да се дође до те позиције, а садашњи кардинал би већ увелико био мртав. Чему дакле та мржња? У одбрани Цркве? Зар Црква не би требала да подржи доказ постојања Дрвета Живота а не да га оспорава? Онда би Црква била политичка атеистичка организација која од самог постојања манипулише народом зарад личне користи. Не, у то није могао веровати. Мржња је морала бити другачија. И онда му је у лавиринтима размишљања пало на памет шта би могло бити враћајући се на почетну идеју. Кардинал је све држао под контролом, а Алфредо је био један од ретких који се томе опирао, и иако није могао за кардиналовог живота доћи до те позиције, могао је да га угрози и открије нешто што би га срушило са тог места. Да, сада је могао јасније да види ту подлост када му је саопштио да иде на Антарктик како би доказао постојање Дрвета Живота. Кардинал се надао да ће Алфредо умрети у вечном снегу и леду а да ће њему руке остати чисте и када му је саопштено да иде, на лицу кардинала се појавила радост и злобни неприметни кратки смешак у углу усана.
Садашњица
Комади леда су га све више прекривали. У природи има више хладноће него топлоте. Зашто жива бића нису везана за хладноћу, а не топлоту? Вероватно зато што је читав живот један велики затвор, једна велика граница. Сад је небитно. Полако постаје лед, вечити споменик. Након милиона и милиона година биће откривен, ако иког буде било да га види. Нико неће тад знати ко је био и зашто је скончао у овом леду. И какво је ово дрво. Јер оно ће и даље стајати ту. И кројиће приче. Наравно измишљене. Постаће мит.
Друга слика
Када је изашао из кабине брода, хладноћа га је пресекла. Капетан му је са копна показао руком ка контејнерима. Тамо је било мало топлије и могло се више причати. Укратко је Алфреду споменуо неколико чињеница. Хладноћа умртвљује нерве, брзо ће се навићи и неће се прехладити јер нема ни вируса. Такође је рекао да се не прича много, јер се топлота мора чувати. Овде је то највреднији ресурс. Хладноћа и ћутљиви људи истраживачке станице су се дубоко урезали у Алфредово сећање. Северни народи су добро знали то што је рекао капетан. Једини који су били равни северним народима су били Спартанци, који су кратко причали из сасвим других разлога. Спартанци су били народ оштрог духа. Капетан је био добар човек, много бољи и поштенији од кардинала. Свест о поступцима и последицама чини човека бољим. Или је то овде у овој ледари био изузетак, јер су се људи морали поново ослањати једни на друге. Како год, капетан је показао снимке, дрон, дрво које се једва назирало од ледених ковитлаца и пад дрона после удара једног леда.
Припреме су биле дуге и споре. О свему се морало водити рачуна. Због леденог ковитлаца је морао носити скафандер и бити у превозном средству. Али не превише тешком, јер је терен био непознат. Могао је пропасти.
Садашњица
Размишљао је о Кафкиној „Метаморфози“. Да ли је он човек који сања да је лед или је лед који је некад био човек? Границе се бришу. Границе је човек постављао. Увек је човека плашила непознатост и неизвесност. Потреба за оним што је нечије. Границе чине ратове. Све је било наше. Више није. Границе су легализовале масовна убиства. Није у реду убити човека, али јесте масовно, у ратовима. Масовна убиства се оправдавају, они су хтели нас, па смо ми њих. Све је ствар договора. А изван тих договора? Тамо је хаос, лудило, неизвесност. А то организована цивилизација не воли. Границе у Алфреду су се брисале и он више није крочио у непознато. Он је постајао непознато.
Трећа слика
Пажљиво је ишао возилом. Терен није био раван. Свака низбрдица као и узбрдица је значила смрт. Само равна линија је значила живот. Каква супротност животу! И ту на равници је пропао возилом. Летео, слетео, излетео и пао код самог дрвета разбивши кацигу. Лежао је и гледао гране и комаде леда по ваздуху. И није могао да се помери.
Садашњица
Ветар је фијукао. Могао је кроз фијук да чује глас. Смех тачније. Затим је видео сенку како долази. Лед уопште није ударао у човека већ га је обилазио. А потом је видео да је тај човек у обичном оделу, јакни. Алфредо је веровао да је то халуцинација. И човек је почео да прича.
Напокон, после силних година потраге, лежиш пред Дрветом Живота, у овој леденој антарктичкој пустари, потпуно збуњен и разочаран, јер то Дрво Живота није онакво какво си ти замишљао да јесте. О какве ироније, бог баш има смисла за хумор, јер то Дрво Живота нема плода! Сумњаш да је то Дрво Живота? Побогу, о опет иронија, извини, морам да се насмејем.. ја кажем побогу,о какав хит,умирем од смеха, побогу, сузе ми иду на очи, ако ово није Дрво Живота, како је опстало испод свог овог леда милионима и милионима година, и на прве зраке сунца олистало? Погледај, ако то није Дрво Живота, како онда нема корење? Ах да, лежиш ту у леденој обамрлости и не можеш да погледаш. Са напором окрећеш главу и напокон видиш, нема корење. Али, али, твоја збуњеност мозга вришти, па где су плодови?!!! Нема их. Никад их није ни било. Иначе, небитно по твој самртни тренутак ово Дрво је, изгледа да има још неког овде, занимљиво, свет квантне физике,… … дакле, ово Дрво је усред кратера, што имплицира да је однекуд пало. Небитно дакле. Оно што је битно, иако нема плода, само по себи је вечно, а ви сте тако вешта бића и могли би сте мало чачкати око тога, па открити како је то дрво вечно. Нисам луд да себи стварам конкуренцију. И тако, ето мене усред ове ледаре, да убијам мало оне који су мало више радознали. Како год, док овако на самрти халуцинираш, време је да пређеш на ту другу страну од које си покушао да побегнеш. Можда са те друге стране кад будеш бацио поглед на Дрво Живота успеш угледати те плодове за којима си толико жудео током живота. Али већ ће бити касно, јер ћеш бити мртав, а са друге стране, опет вечан. Није ли бесмислена била онда сва твоја потрага, мали човече? Дакле, склопи очи, а ја ћу да ти отпевам успаванку, нина,нана, види малог врага, нина,нана, хода у снегу без трага…
