Човек сам разбијеног носа. Својим рукама сам саградио кућу од белог камена између планине и реке. Кажу да сам отишао.
Шта значи отићи?
Отићи значи не бити између мртве тачке А и мртве тачке Б.
Ноћу, када се на површини воде створи кора, седим испод планине. Понекад ми се учини да имам снаге да се попнем на планину. Ноге су ми снажне. Још нисам састругао жеље.
Када се небеса спусте, преврћем кожу и идем у нови дан.
Пуштам звери да прве замуте реку.
Шта је река?
Прозирана трпеза. Насушна и непресушна. Тако кажу.
Упркос речи, ја се плашим да ће једног јутра звери стићи до воде и остати жедне.
Направио сам стаклени сто. По њему сам расуо мрвице хлеба. Пуштам птице да прве окусе хлеб.
Шта је хлеб?
Спуштено небо. Тако кажу.
Упркос речи, моја утроба је ходник глади.
Пре него што сам отишао или дошао, мој живот није био ни смислен ни бесмислен. Живео сам у балону који је био испуњен страхом. Тако сам прелазио реку.
На сваком камену сам уклесао по једну басму. Сакупљач перја, који уторком сврати, каже да то што сам уклесао у камење нису басме. Можда и нису. Али су истине.
Шта је истина?
Истина је страшило, ругло… Нико не воли истину. Истина је као здрава храна. У најбољем случају, истина је катализатор. Али не више од тога.
Када сам отишао или дошао, постао сам тежак. Личио сам на усићену крушку. Кожа је случајно сачувала сећање на покрете који су били лаки, неусиљени, моји.
Ноћима сам са дланова и пета стругао мртве ћелије.
Шта је кожа?
Опточена чаврнтија мисли.
Скоро сваки дан се пењем до падине и посматрам створа.
Шта је створ?
Створ је биће које почива на падини.
Буди се снажан и издужен. Стопала су му сљубљена са стубом. Чим отвори очи, укршта шаке. Када се умори од штимања шака, пада у сан. Оно што се дешава између буђења и падања у сан је само његова стварност.
Говорим себи да не треба да одлазим на падину. Али. Још увек нисам састругао жеље.
Кажу да му очи наликују на углачану површину.
Сањао сам га. Али. Од његовог лика је остало само згужвано сећање кроз које се су се пробијале разливене боје.
Сваки дан сам одлазио на падину – док му нисам угледао очи.
Очи му нису углачане површине. То је мит.
У очима му је похрањен страх.
Шта је страх?
Говорио сам са створом о пролећу и апсолутној лепоти.