Хандкеова Несрећа без жеља у основи је стари Хандкеов терен – реч је о положају појединца у свету са поруком да човек, ако се не бори довољно (или довољно јако), постаје производ околине у којој се нашао. Поред једноставног фабуларно-сижејног тока, исписујући редове о покојној мајци, Хандке покреће и даје одговор на још неколико питања о књижевности уопште.
Једно од таквих питања јесте питање о мотивацији тј. шта је оно што нагони писца да се лати пера? Меша Селимовић је једном приликом изјавио да се не може уопште писати ако човек нема бар једну од две особине – амбициозност, или искуство тешке муке, због које има потребу да се исповеди и пројектује у простор оно што га најјаче опседа. Хандке је Несрећу без жеља написао 1972. године, када је иза себе имао тридесет година живота и не мали број својих великих дела. Млади Петер Хандке је поседовао оба услова из Селимовићеве изјаве. Могуће је, наиме, претпоставити да је Хандкеа, као управо афирмисаног писца, красила амбициозност, а сасвим је сигурно да је самоубиство мајке мука за сина. Мотивација писца, у овом случају, је потреба сина да мајци испише нешто дужи епитаф, али и о(т)пуштање од тривијалности попут погребних форми, прећутних изјава саучешћа и све присутније раздражљивости коју све ово изазива у младом човеку. То је оно што Владимир Табашевић назива интимним разлозима за књижевност1 у предговору Несрећи без жеља за српско издање. Интимни разлози су оно што кроз дело води и писца и читаоца.
Наличје и лице
Присетимо се Хандкеовог почетка и начела од кога није одступао – да нема потребу за „картицом са именом ствари“. Уместо тога, он је склонији описивању у сврху рефлексије, а на такав начин је градио и ликове. Хандке, као врхунски приповедач, комбинује непосредно и посредно портретисање. Овакав приступ у сагласју је са мајчиним активно-пасивним положајем и кретањем кроз сопствени живот. Приповедајући о мајци као о некоме ко је само учествовао у животу, проводи је кроз недаће обавештавајући читаоца са оним што мајка ради далеко више него са оним што она осећа. Премда је дато веома мало података о физичком изгледу мајке, Хандке у својој приповести постиже то да, што више залази у странице књиге читалац пред собом све јасније види Марију Хандке у њеном пуном, трагичном сјају. Непосредно портретисање мајке чињено је са циљем приказивања приказа њене декадентности. Један од примера за то је постепени нестанак једрине и руменила са њених образа.
Дневник писања
Несрећа без жеља није само потресно (нипошто патетично) исписивање мајчине тужне биографије. Поред тога, реч је и о својеврсном дневнику писања. На неколико места Хандке се обраћа читаоцу, говори о мотивацији, расположењима у која је западао пре, током и након што се латио писања мајчине биографије. Категоричко формално одређење жанра када је ова приповест у питању могло би се извршити, но то би било на рачун чувеног шта је писац хтео да каже. Најприближније оваквој врсти одређења биће ако кажемо да ово није ни роман (иако има обележја романа лика), ни класична новела. Сетимо се да ни Хандке није неко ко воли стриктна одређивања и именовања. Уместо тога, занимљивије је поменути међусобни однос елемената троугла важећи за свако књижевно дело: писац-дело-публика. Несрећа без жеља је приповест у коме је трећи елемент готово сасвим занемарен. Тон којим пише Хандке овога пута читаоца не упућује на вишезначност и не захтева дубље размишљање о симболима, он захтева само рефлексију и емпатију.
Утисак је да писао о мајци као да ће само он читати написано, из чисте патње и жеље да се одбрани од стања у које запада, па и да се на неки начин одужи мајци. Када то чини он не вапи, већ само прецизно описује. Прилог за ово тврђење су бројна одступања од приче о мајчином животу и склоност ка описивању сопствених немира и стања, као и то да се приповест не завршава мајчином смрћу – она наставља да живи у синовљевим сновима, сећањима и навикама (чак му долазе на ум и накнадни, изненадни закључци о њој)2.
У уводном пасусу Хандке излаже новински чланак о самоубиству педесетједногодишње домаћице у рубрици „Разно“ – подаци о самоубици наведени су телеграфски, без навођења иницијала. Ових пар реченица упечатљиво контрастира са остатком приповести. У пар реченица узетих из новина Хандке упућује на мисао да је мајка завршила живот као безлично биће – одређена је само бројем година и узроком смрти. Оваква скица је полазиште за даљу изградњу мајчиног лика. У наставку, Хандке проводи читаоца, колико и себе самог, кроз мајчин живот од девојаштва до кобног узимања таблета за спавање. Приповест о мајчином животу јесте приповест о амбијенту и људима због којих је један живот постепено бледео, обезличавао се, све док се није и биолошки угасио.
Она није један од оних књижевних ликова одређених борбеношћу који пркосе животним тешкоћама. Уместо тога, она је неко чије су велике младалачке жеље полако, но интензивно гушене и то је усуд који ју је пратио – свеопшта покорност и сузбијање сопствених жеља, у оквирима олитичких, емотивних и друштвених превирања. Мајчин живот се одвијао на путевима између повремене побуне и покорног обитавања зачињеног патњом унутар егзистенцијалних окова, те трагичан исход није изненађујућ у очима читаоца.
„Потом се она стропоштава, попут фигуре из цртаног филма која примећује да се већ дуго креће сама у ваздуху.“3 Овако сликовитим поређењем Хандке је бриљантно објаснио сав мајчин живот. Пажљиво је употребљена именица фигура, уместо лик или личност. У односу на остале две, фигура носи далеко већи степен, ако не безличности, онда свакако празнине и немогућности да саму себе усмерава и води. Затим, ваздух као средина кроз коју се креће та фигура јесте средина у којој нема јасних путоказа и смерница – асоцира на беспредметно, на средину кроз коју би само требало проћи и кретати се према конкретном циљу (или жељи). Све док је мајка Петера Хандкеа имала ма какав циљ у свом кратком животу, кретала се кроз ваздух, немајући времена да „погледа доле“ – међутим, у тренутку када је болест узнапредовала, и како је понестало било каквих циљева и елана, догодио се „поглед доле“.
Завршна реченица: „Касније ћу о свему томе тачније да пишем.“4 са бриљантном прецизношћу објашњава сврху настанка Несреће без жеља, али је и много више од тога јер дефинише улогу писца уопште на релацији стваралац-мотивација-окружење. Хандке, на првом месту, хоће рећи да ова приповест нема тенденцију да осветли мајку са аспекта сина и није монографија о мајчином животу или ако јесте, то није њена примарна сврха. Ако буде било потребе за мајчином биографијом, касније ће о томе писати, али сада то делује излишно. Баналности попут конвенција и фраза над хумком су оно што Хандкеа до дубине душе раздражује и подстиче да створи приповест о мајчиној прошлости кроз визуру сопствене садашњости.
Тачно-нетачно
У вези са завршном Хандкеовом реченицом Владимир Табашевић примећује следеће: „И, заиста, ништа боље не описује Хандкеов опус у целости, него овај захтев да се пише тачније, све тачније, и да се, напокон, једном, стави тачка.“5 Слагање са оваквом констатацијом било би врло релативно. Могла би се прихватити чињеница да су Хандкеов опус и стил писања огледало тачности. Међутим, треба приметити да оно што приликом читања било ког Хандкеовог романа изазива рефлексију нису тачно, прецизно писање и описивање (сетимо се да Хандке није љубитељ описивања). Описивања има тек толико да посредно упути на рефлексију, а њу Хандке остварује подстицањем читаоца на мишљење, тумачење и испитивање семантике. Релативан је и део око „стављања тачке“. Треба се запитати да ли је – и колико –квалитетно књижевно дело или књижевни опус на који може да се стави тачка и да се каже: „То је све народе“. Трајање је један од кључних мерила квалитета, а све траје док интригира и даје повода за тумачење услед нових поставки, без изгледа да се може ставити тачка.
Сасвим сигурно да постоје аутори прозирних редова на чије се дело тачка може ставити, но Петер Хандке сасвим сигурно није један од таквих. Свакако да је идеја „о тачности“ сагласна са Хандкеом (као и са сваким реалистом, уосталом) и врло је јасно да она постоји као средство или крајњи идеал његовог стваралаштва. Тај идеал је прилично удаљен од нобеловца и делује да ће такав остати и у новом његовом стваралаштву. Провокативност и покретачка снага за Хандкеа као писца и сваког његовог читаоца нису у жељи да се што пре дође до тачке, већ леже у непрекидној тенденцији да се идеал „тачности“ достигне са свешћу да се она не може достићи и да она никада није једна и иста. Звучи парадоксално, али једино је тачно да ништа није (сасвим) тачно. Табашевић донекле има право о „тачности“, али само са аспекта приказаних предметности, никако са аспекта семантике, а мисао „о напокон, једном, стављању тачке“ уистину не дефинише Хандкеов опус, не у значајнијој мери свакако.
Петер Хандке је један од оних писаца које је тачније одредити описно – дакле, он је филозоф који своје идеје артикулише кроз уметност књижевности. Тако посматрано Несрећа без жеља више покреће, него што одговара на питања: да ли уистину срећа прати (само) храбре? Је ли човек без храбрости производ сопствене околине? Је ли храброст цена (сопствене) слободе? У ком тренутку личност постаје лик, а лик фигура, да ли је човек свестан тог тренутка? Најпосле, шта је оно што одређује и разара сопствени идентитет?
Кроз Марију Хандке и животне околности кроз које је пролазила, прошлогодишњи лауреат најзначајнијег књижевног признања предочава својеврсног анти-јунака са суштински изгубљеним идентитетом и читава приповест о њој заправо постаје панорама осликана тугом и портрет обојен опоменом. Није узалуд ни што нигде не наводи њено име – она је невидљиви јунак, она је „безжељна несрећа“ наличјем и лицем.
_____________
1 Табашевић, Владимир (2020). „Данке, Хандке“ у: Хандке, Петер. Несрећа без жеља (2020). Београд: Лагуна.
2 „Била је човекољубива!“ у Handke, Peter (2020). Nesreća bez želja, Beograd: Laguna, str. 201.
3 Нав. дело, стр. 97.
4 Нав. дело, стр. 97.
5 Табашевић, Владимир (2020). „Данке, Хандке“ у Хандке, Петер Несрећа без жеља (2020). Лагуна: Београд