ПОКУШАЈ СЛОБОДЕ
Да не рече непријатељ мој;
Надвладао сам га;
Да се не радују који ме гоне,
Ако посрнем.
Псалми Давидови
Псалам 13
Границе између љубави и мржње, разума и интелигенције, бола и благостања, живота и смрти, лудила и нормалности, невидљиве су. Танке попут ћелијских зидова у нашим тијелима. Зато је такве границе лако прећи…
Ма колико човјек био емотивно стабилан и јак, кад-тад мора да посрне и падне, да осјети земљу у устима. Тешко се вјечно задржати на врху. Живот против људи увијек односи побједу. Човјек је овдје да би губио, а само повремено славио, ако би побиједио самог себе.
Ношен разочарењем и поразом који му се десио, као некаква врста опомене коју не разумије или казна за нешто друго, Аркадије се затворио у стан не излазећи никуда, раније се опскрбивши са довољним количинама алкохола и цигарета. Свијест о самом себи је била велики непријатељ.
Бројним друштвено уоквиреним људима овакве ствари не би никада пале на памет. Они нису никако вољели алкохоличаре у својој близини, не зато што их се плаше или презиру, већ искључиво зато што их не разумију. За њих је алкохол био кривац лоших душевних стања, јер нису били довољно удаљени од базичног живота да схвате да алкохол није кривац ничега, већ да је он хронична посљедица живота.
Када би сви већ спокојно, мирно и пресрећно спавали ушушкани, припремајући своја тијела за нову и већ изрежирану битку са истим противницима у истим зградама, улазима, ходницима и канцеларијама, у вријеме када би ноћ тихо одмицала у дубину бескраја и беспочетка водећи тихе разговоре са звијездама којима предсједава Мјесец, док је алкохол још доминантно струјио тијелом и кочио екстремитете и док је дим цигарета гушио паукове у угловима зидова, Аркадије је размишљао о људима који изврше самоубиство.
Оно је било нешто што нико није могао објаснити, нешто што нико није доживио да би знао рећи да ли је то исправно или није.
Сасвим ново стање које обећава или не обећава спокој. У животу је све било неизвијесно, до самога краја, јер када човјек једном крочи у ходник таме, нема повратка. Самоубиство је било једина овоземаљска слобода. Просто је висило у ваздуху, као зрели плод на грани који само треба убрати храбрим рукама ума. А релаизација слободе била је дефинитивно питање храбрости. И сам Перикле, живећи неколико вијекова прије нове ере, говорио је да тајна слободе почива у храбрости.
Самоубиство је представљало чин револта и непомирења, потомство самоће и набујалих креативних мисли. Сам чин одузимања живота би стајао између човјека и унутрашњег позива. У том тренутку нема публике, туђих очију и узвика. Човјек је сам са собом и има апсолутно право да чини шта хоће са својим бићем.
Постојали су људи који су покушали да изврше самоубиство, али безуспјешно. Поједини зато што нису имали среће или су били кукавице, а поједини зато што су жељели да привуку пажњу других људи. За многе историјске личности, признате геније, књижевнке, научнике и музичаре, самоубиство је представљало частан чин, врхунац реализације личности. На онима што остану да живе остајало би да суде да ли је тај чин исправан или не.
Све што се Аркадију дешавало у животу било је положено на емотивној клацкалици. У стањима када човјек не би био пожељан било гдје да се појави, јер заудара на зној, воњ алкохола и цигарета, када су покрети тијела недефинисани, спори и неусмјерени. А када би пристао на унутрашњи позив Ума да си оконча овоземаљско присуство, нико на такву одлуку не био могао да утиче, нити да човјека спријечи у тој накани.
Изгужван и неокупан Аркадије је скочио са столице, изашао на балкон и узвикнуо:
Самоубиство је слобода! Самоубиство је слобода! Шта ви знате о слободи? Самоубиство је побједа над апсурдом живота!
Није престајао док га не би издао глас, док не би пао у несвијест од недостатка ваздуха у мозгу или док се не почну палити свјетла на прозорима сусједних станова.
Вече у низу сличних дешавања, кроз једну од сличних безуспјешних реприза. Аркадије се поново провлачио кроз душевна стања као борац усред ватреног окршаја кроз ровове засуте земљом. До раних јутарњих сати сједећи у ормару, испадајући из ормара на под гдје су лежали разбијени комади чаша и флаша. Под је био украшен недогорјелим опушцима.Текле су ријеке уздаха и издаха, зноја, нервних сломова, слова, ријечи и суза у хладне океане неодлучности и беспућа.
Тада је узео, онако отупјелих покрета, разбијени комад стакла са пода, који је био правилно и немилосрдно наоштрен, и прислонио га себи на каротиду. Осјећао је поскакивање коже од откуцаја младог срца. Парајући кожу, засијецајући постепено, али не довољно дубоко да крв крене да липти. И када је мислио да је досегао зенит воље, није смогао храбрости, ни снаге, мада тај кукавичлук није био његова воља. Биологија је хтјела живот и она је побиједила. У тим тренуцима његова душа и меланхолични простор су били сабласни Такламакан.
Буљећи у плафон који је понекад био платно на коме су се одигравале праве драме и ненајављени чинови халуцинација, раскол личности досезао је врхунац, а ни једна страна није могла преузети доминацију над другом. За такве ствари човјек је обдарен или није.1
Док је освањивало јутро с првим озеблим и љубичастим зракама сунца, отрован од алкохола и цигарета, изнемогао и депресиван, устао би и изашао на балкон, а онда у себи помислио:
Ја сам кукавица. Ја сам кукавица, бојим се своје руке, проклет био свијете. Проклет био разуме. Проклет овај живот… Ја се бојим покушаја слободе… Шта је то што човјека тјера на живот и самоодржање иако је свјестан бесмисла истог? Зашто не могу да напустим свијет као Мартин Идн2?
Човјек у стањима бесмисла и беспућа проналази чари тренутка у аутодеструкцији и аутоагресији. Опијајући се ријекама сопствене туге и жалости над самим собом зато што је неко ко не жели бити, јер има реалну основу за нешто друго, а уствари је оно што није желио ни у сновима, јер нема избора. Али било како било, из таквог гротла емоција излазиле су, ако не наравоученија, онда бар нове идеје.
Јутра су била најтежа. Колико год човјек не марио за живот, себе и друге, када би се вратио у некакво да га назовемо уобичајено и базично стање, некако се помало стидио пред самим собом својих мисли и чинова.
Убио се или не убио, Аркадију је било јасно да ће се свијет и даље наставити одвијати као да ништа није било, као да он никада и није био ту. Тако се дешава и са сваком смрћу. Људи се згражавају на живот и стварност када умре или погине дијете, млади брачни пар и сл., али оно што је истина је да чим осване ново сутра, свијет се наставља у свом ритму не показујући никакав жал за било ким.
Сваког муче његове бриге, покојни се успјешно забораве и постају комад небитне и неважне историје која се не записује, нити памти.
Човјек уистину, уколико не изврши самоубиство, па се одлучи на одумирање, чекање редовне смрти, а нема срећу да је глуп, углавном је роб себе и својих унутрашњих стрепњи, идеја, страхова и дјела, као вјечити рудар са пробушеним чизмама и кацигом која има сијалицу, али нема батерије. Трагач без трагова. Копајући дубоко кроз слојеве среће и несреће, љубави и мржње, радости и депресије, кроз тврду земљу проналазећи себе, коријене креације, срећу, жену достојну заједништва и у њој љубав (ако она уопште постоји), не знајући шта му је прави циљ.
Само је задато од друштва и баналног живота оствариво. Дјетињство, школовања, посао, породица, старост… Све друго, оно што чини резултат више свијсти је ствар среће и истрајности у делању…
Главни разлог Аркадијеве неодлучности била је слика његових родитеља, која му се указала у том и сваком сличном тренутку. Није им хтио то урадити, био им је дужан свој живот. Они би свој живот дали за његов, а њему је било свеједно. Они то нису разумјели, мада су били свјесни да им је син чудан. Један од мање битних разлога неодлучности, био је, мада и сам није сигуран, посљедња нада да ће ископати нешто, пронаћи злато, богатство које је модул и начин за душевно васкрсење, што би га са нестајањем одгодило до природне смрти. У будним и свјесним стањима било би му драго што није пресудио себе, јер никако није желио причинити задовољство и радовање људима које је познавао, свима онима који су га мрзили због његове аутентичности и мистериозности. Нису они били битни, али када би помислио да би им бити драго, разљутио би се као бјесан пас. Није желио да им инсталира осмијехе на лица, да осјете и славе своју побједу, а његов пораз. Нису тога били вриједни са својим конзервираним и устајалим менталним садржајима у главама пуним друштвеног конзерванса за очување запримљених и бесмислелих података. Умјетност је чекала новога хероја, човјека који ће бити уклесан у камен историје са својим идејама и рецептима супростављања свему што је просјечно, наметнуто и обично.
Бог се поигравао с људима, они што су хтјели да живе оболијевали су од рака и других неизлијечивих болести или су јефтино губили главе падајући са балкона, љестава, оклизнувши се у кади и ломећи вратове, а они што су презирали живот имали су грижњу савјест према родитељима или су били кукавице…
Живот је текао даље, као воз на шинама, са станице праисторије кроз неизвјесни тунел будућности.
Ко није имао карту није морао ни да се вози. Могао је ићи пјешице.
Спорије се умирало.
Или можда није?
________________
1 Путовање накрај ноћи, Луј Фердинанд Селин
2 Главни лик Џека Лондона у роману Мартин Идн, који је одлучио да се убије скочивши у море са брода, када су биологија и нагон покушали да побједе свијест и њену вољу. Самоубиство је ипак завршило успјешно – дављењем.