„Од преседања у вечерњи воз на Вестбанхофу у Бечу”, причао ми је Дејан једном приликом, „на располагању ми је била празна кабина друге класе. Тонуо сам у сан и нагло се будио у ишчекивању италијанске границе, а воз се кретао споро и тихо као брод и већ је прошло неколико сати непрекинутог дремежа када сам, испод наспрамних седишта, приметио ципелу. Ето, за разлику од мноштва других ствари, сада је управо та ципела сасвим јасна. Много је година прошло и сећања су чудно распоређена по редоследу јасноће. Памтим, на пример, изобличени одраз кабине у тамном прозору: моја фигура је, због некакве деформације стакла, у том одразу сићушна и узнемирујуће далека у огромној и празној просторији.
„Сећам се и својих путних торби наслаганих на седишта али, као да је реч о туђем пртљагу, не памтим њихов садржај. Спремање за пут морало је бити ужурбано и практично, део навика између дојава о затварању граница. А тако бих се радо присетио ствари које сам одабрао за тај пут. Провирио бих у тајну подбулог ранца и пуних џепова торбе за фотоапарат. Јер корисно је, каткад, присетити се ситница, сачинити списак, набројати предмете… Већ сада је проток времена подношљив само кроз стално освртање. Но, да се вратим на причу…
„Негде у близини италијанске границе, поспано ишчекујући пасошку контролу, упалио сам ноћно светло крај наслона, и упркос безбедно закључаним вратима неповерљиво држао свој пртљаг на оку. Напољу: непрозирни мрак. Ништа се у том мраку није дало разабрати, ни одлике природе, ни пут, ни најава граничног прелаза.
„Била се завукла дубоко испод седишта та ципела, блатњава и ружна, стањеног ђона, и само је огуљеном петом, изврнута постранце, провиривала из сенке у пригушену светлост кабине. Шта ми је дало повод да је подробније осмотрим тешко да бих се могао сада присетити, некаква промена, или сенка, тек нагнувши се ка поду сагледао сам, слева надесно, следеће чињенице. Из ципеле је, без сумње, извирао чланак одевен у ногавицу црних штофаних панталона. Рука млитаве, меснате шаке, као силом заврнута, пружала се низ леђа у прљавој виндјакни. Друга рука, неудобно стиснута тежином трупа, нестајала је у наборима тамне тканине. Потиљак разбарушене црне косе, на чудновато искривљеном врату, језиво се назирао у мраку под седиштем. Укратко: спажена ципела припадала је једном целом људском телу згураном испод суседних седишта.
„Усправих се опрезно не бих ли упалио велико неонско светло и подробније осмотрио незнанца. Никакав знак живота. Само тело, згрчено и прашњаво. Устајем, седам, враћам се своме месту, загледам ту ципелу у ишчекивању ма какве кретње, кожним врхом патике куцкам опрезно по њеној гуменој потпетици, а у њој као да се стопало претворило у камен. Прозборим срамежљиво еј, и уплашим се сопственог гласа, па онда лупам ногом о под, произвољно констатујем сад живот сад смрт, а отромбољено тело ћути као врећа. А мало шта човека тако уплаши као тело без иједне кретње, као сумња је ли нешто пред њим живо или мртво. Да не говоримо о томе колико се човек, ионако сам у својим лутањима, осети усамљен у друштву таквог сапутника.
„Убрзо ме је свака сумња напустила и ја остадох у непобитном уверењу да сам, ето, већ сатима дремао тик уз леш непознатог човека. И шта сад? помислих, зверајући у ту ципелу. А таква су времена била да се ништа није смело препустити случају, па ни околност у којој се човек, од стотину кабина једног воза на међународној линији, затекне баш у оној са скривеним мртвацем. И прођоше многи минути у мом немуштом разматрању, пре но што откључах врата купеа и нађох се у пустом, ветровитом ходнику.
„Негде пред крај трећег вагона дозвах контролора који је управо обилазио већином празне кабине. Леш, рекох кратко, а тај униформисани господин, бркат и непријатно блед, погледом пуним досаде рутински ми и без речи даде знак да га водим. Одшетао је са мном лагано до купеа, бацио летимичан поглед, нељубазно шутнуо ону ципелу и – за тили час испод седишта испуза, мусав и крмељив, омањи путник. Пробуђен из чврстог сна, стајао је отворених уста у потпуној тишини. Заправо, стајали смо сва тројица, непомични и без речи, у стешњеном, блештавом простору купеа, у необично успореном протоку времена (и воз баш тада беше стао, као да је, у сваком погледу, некуд запело, и као да се све изнова мора довести у ред не би ли се наставио уобичајени ток ствари).
„А што се времена тиче, сићушном човеку свакако у том часу није могло бити познато ни време ни место овог збивања, и сем што је воз и даље био воз, ноћ и даље ноћ, све друго морало му је изгледати сасвим неизвесно. Потом се ту створила гранична полиција, те одмах помислих, по навици, да ће од мене бити тражено да преводим, у уверењу да са слепим путником, сем кабине, делим макар један заједнички језик.
„Дуго се чекало на путника да проговори, као на глумца тек приспелог на сцену, а онда се, као да је најзад за то дошло време, у тој смеси вештачког светла и задаха и униформи, путник огласио. Био је то једва чујан шум, дубоко из путниковог грла. Отварао је уста попут какве велике рибе и млатарао рукама које су у ваздуху цртале слова. Нема језик, неко је рекао. А ја сам до последње цртице разумео ту страшну, у ваздуху исписану реч, и гледао је како полако бледи и нестаје. Нико није захтевао превод. Путника су потом извели из кабине. Показао сам пасош, бледуњави контролор ми је, ко зна зашто, шеретски
намигнуо, полицајац салутирао, а безгласни човек спроведен у онај спољни, непрозирни, гранични мрак. Неколико секунди касније поново се нађох у потпуној тишини купеа.
Издајицо, изговорио сам шапатом путникову реч, као да ће ме неко чути.
Издајицо, поновио је глас испод мог седишта. Воз је неприметно клизнуо по шинама, уз једва осетан трзај вагона, а тмина у прозору по изласку из граничне станице изнова се у потпуности претворила у јасан одраз преувеличане кабине, са мном у далеком, изобличеном углу.”
Дејан је на крају додао и то да човека испод седишта, другог слепог путника, никада није видео. Искрао се из кабине нечујно током ноћи. Заправо, далеко више од препричавања догађаја самог, Дејан је по сопственом признању пожелео да ми ту причу исприча не би ли указао на необјашњив расцеп у свом сећању. Наиме, постојала су у њему два сасвим раздвојена и један од другог далека временска оквира за која је то збивање било везано. Годинама је, без трунке сумње, све то у Дејановом памћењу било смештено у једну ноћ раног пролећа године 199… Ипак, по недавно пронађеним забелешкама, догађај се, рекао је, премешта у касну јесен, чак осам година уназад. Истина, и једној и другој ноћи могле су се приписати, по његовим речима, необично сличне околности, осећања и временске прилике, но упркос томе, немогућност тачног распореда сећања постала је, каже, готово раздражујућа, а уз то и у потпуном нескладу с кристалном јасноћом читавог низа упамћених детаља. Признао ми је, на крају, с нескривеном бригом, да је почео да прихвата и такву могућност, свакако сасвим невероватну, да се исти догађај два пута одиграо, идентичним следом, па и да ће се првом приликом, чим се околности склопе, поновити на неком другом месту.
(Из збирке прича Човек без језика)
COPYRIGHT © 2018 Besna kobila