– Рат не треба спомињати! Треба пустити себе на миру, у супротном, можеш да се истопиш као сапун у кади – цитирао је З. свог старог пријатеља Г.
З. никада ништа није видио у великим ратовима, освајањима, оружју, војсковођама и великим амбицијама. Много тога је знао о свему овоме али није видио потребу за тим. З. је желио миран и спокојан живот. Могућност да спава колико жели, да добро једе, пуши добре цигарете, не нужно скупе, и како су му године пролазиле, понекад – али само понекад – да оде у позориште или добар ресторан. З. је до своје 36 године водио донекле баш такав живот, а онда се догодило кобно прољеће 1992. године. Тог кобног прољећа З. је добио сина, изгубио стан, добио депресију, изгубио снове, добио наређења да се не окреће, изгубио наду, Њу, себе и намјештај Ђорђевић…
Зато ни ја нећу причати причу о рату, њу ћу прескочити. Причаћу о његовом дјетињству и једној трешњи.
Битно је напоменути да З, поред осталог, није љубитељ ни животиња ни биљака. Заправо животиње не примјећује изузев оних које се користе за исхрану а биљке… постојала је једна биљка због које је престао да доживљава и њих.
У дворишту испред куће у којој је З. одрастао, од када је знао за себе, налазила се велика стара трешња. Љети су се он и браћа верали по њој и јели до изнемоглости. Неколико година за редом догодило се да трешња не роди и то су била врло тужна љета за сву тројицу али су утјеху налазили у комшијској кајсији. Како трешња није рађала, из неког за З. необјашњивог разлога, тих љета невјероватно је лучила смолу, коју је једино З. запазио и управо она је указивала само на једно – да је трешња болесна и да јој нема спаса. Мајка је хтјела да је посијече али радећи два посла, како би могла да издржава њих тројицу, одлучила је да то остави за неко боље вријеме. Тако је стара трешња преживјела трећу годину без плодова. Стигло је прољеће и трешња је процвјетала. Кроз неколико дана латице су опале а умјесто њих појавили су се мали зелени плодови. З. је био сигуран да ће се тог прољећа плодови зацрвенити. Тако је и било. Почетком маја били су то, додуше нешто ситнији, али ипак озбиљни плодови трешње. Догодило се и то да се у том периоду, када су се зацрвенили плодови, збила још једна ствар. З. је осјетио наглу промјену у свом понашању; његов до тада звонки глас постао је грубљи, имао је осјећај да су му руке нагло порасле. Тог прољећа сва му је одјећа постала уска и мала а тек стопала… али оно најбитније – осјетио је прољеће и поглед једне Зорице. Зорица је била његова комшиница са којом је често проводио вријеме и посљедњих неколико љета, када трешња није рађала, З. је Зорици поклањао црвенкасту мирисну смолу коју је дрво лучило непрестано. Зорица се врло радовала томе. Зорица је често долазила у посјету З. Вољела је да проводи вријеме са З. Он је био њен најбољи друг, а дубоко у њој, био јој је и прва симпатија. Дуго би сједили испод трешње и заједно читали стара издања Ревије и НИН-а које је З. позајмљивао од свог стрица. Зорица и З. су били исто годиште али Зорица је дјевојчица а дјевојчице воле брже и краће, а дјечаци спорије и дуже и углавном касно. Зорица је плела дуге плетенице, мазала се мајчином кремом, крала стрипове од ујака за З. али њему ништа од тога није било јасно.
– Треба да се ошишаш, те плетенице су ти предуге – рекао јој је једном. Зорица се насмијала и била упорна са читањима испод трешње. З. је читао и размишљао, Зорица је слушала и замишљала. Дани су постали хладнији и дошла је зима. З. је био у својој а Зорица, опет, у својој кући. Стигло је ново љето, трешња је родила а Зорица је одлучила да ни кајсије нису лоше. З. је схватио да му нешто недостаје од прошлог љета али на први мах није могао да се сјети. Срео ју је у пекари у близини куће и питао:
– Зашто не долазиш?
– Немам времена – одговорила је и замахнула својом подшишаном косом до рамена.
З. се збунио. Од тог дана па све до пред одлазак у војну школу З. је мислио о њој. Иако су трешње сазреле и биле поприлично укусне, то га више није чинило срећним. З. је посматрао Зорицу како се слади кајсијама и чинила му се срећном. З. воли када су други људи срећни, нема неки одређен разлог за то али воли. З. не воли људе али када су срећни тада га не дирају, не обраћају му се. Повремено када би З. угледао на улици Зорицу, осјетио би лагану тјескобу у стомаку. Кад би му се случајно насмијешила, З. би остајао укопан. З. је по први пут имао потребу да са неким буде заиста близак али за З-а то је било компликовано. Он има трешње а она воли кајсије и ту се све завршавало. Он је често мислио на њу али никада се није усудио да јој било шта каже изузев кратких поздрава и климања главом.
Зорица је била његова прва и можда једина љубав. То није била тужна љубав јер З. не воли тугу. Просто је била једна неостварена срећна љубав, јер такве љубави за З. једино и постоје. Оне неостварене.
Трешња је од те године па сваког наредног прољећа рађала све љепше и сочније плодове. З. је увелико био на својој Војној академији када се чуо са најмлађим братом:
– Хало, како сте? Немам много времена, дошао бих за викенд – рекао је З.
– Е одлично, таман да нам помогнеш да избацимо трешњу – чуо се глас кроз слушалицу.
– Какву трешњу?
– Па стару трешњу, одсекли смо је…
Поново су урадили нешто без његовог знања. З. се сјетио Зорице, стрипова, кика, хлада, смоле… па зашто трешњу?! Од тог момента, све трешње су престале да постоје.
З. никада не прича о трешњи, рату и Зорици.
