У мојим одајама је похрањена апсолутна тишина. Рамови су празни. Лаковане ципеле сам сакрио под кауч. Зидови су опточени огледалима. По цео дан гланцам огледала. Мучно је изнова и изнова гланцати огледала. Али ја очајнички желим да мој одраз буде чист.
Ако, у току дана, изморим тело, сан ми лако падне на очи.
Ако пустим тело да мирује током целог дана, наступају ноћи које се преживљавају.
Без сна, претварам се у фигуру жене са огромним очима.
Голим рукама бришем круг цивилизавије, који је описан око мојих зидина.
Заиста бивам будан. Руке подижем. Немам непријатеље. Онај што ме гледа је мој брат. Моја пропунта је и његова пропунта. Нисам разрешен дужности човека да – да осећа и мисли. Осећам и мислим без прекида дисања. Не гушим се под својим именом и презименом. Не жуљају ме лаковане ципеле.
У једној ноћи, разбио сам сва огледала. На тело ставио лан. И чекао да јутро пробије кроз прозоре од коже.
Те ноћи нисам умирао од досаде под вештачком лучом.
