ОПТИМИЗАМ
Људи су углавном умирали без достојанства, не знајући зашто су живјели. Имали су давно изрежиране спознаје тежећи животу, а у исти мах бјежећи од истина којих су се бојали. А Смрт, хтјели признати или не, била је једина истина која није варала учеснике ове љигаве игре. Онда замислите тежину Аркадијеве туге који је био свјестан цијелог болесног сценарија.
Већ три дана се није ни са ким виђао. Нико никоме није био важан, сви су могли да умиру, нико не би примјетио. Јутро је поново било обдарено Сунцем и по којим прозирним облаком. Птице су својим аутентичним мелодијама украшавале саобраћајну буку коју су производили аутобуси и трамваји.
Био је сав увијен и згурен.Тијело му се потпуно укочило, јер је претходну ноћ читајући књигу заспао у ормару.
Ко нормалан спава у ормару, мумљао је држећи се за доњи дио леђа. Марина је вјероватно била негдје у парку, са својим бојама и цртежима, губећи се у својој самоћи као и Аркадије, тражећи свој комад простора испод слободног неба. Ршум је био на послу, бројни познаници с којима се некада дружио и испијао кафе, били су само познаници, чика Часлав је такође радио…
Волио бих поново срести Марину, она ме пробудила. Неријетко самостална и аутентична жена, болесно посвећена умјетности. Довољно ненормална да ми се свиђа, мислио је Аркадије док је кувао јутарњу кафу.
Али прије тога је требало урадити нешто за посао. Имао је довољно новца за мјесец дана, не рачунајући уштеђевину коју је чувао за путовање, кирију је требало плаћати, мада су власници стана били поприлично сусретљиви када би кирија каснила. Свјестан да ће га сва та драма поново довести до руба издржљивости, јер ће поново морати да ради бирократске послове, знао је да ће сву преосталу снагу моћи користити само за читање књига. И то у обиму који му није довољан. Слобода и писање, остали би као острво, само један пусти, никада остварив и прогањајући сан који отежава тргање од стварности.
Након што је скувао кафу, дуго је ћутке сједио на балкону у боксерицама и поцијепаној поткошуљи пијући кафу и пушећи цигарету, гледајући према небу и бијелим облацима који нису пријетили кишом, тражећи крила добрих анђела међу њима. На радију су се чуле спортске вијести са ожалошћеном бојом гласа:
На УС Опену, Грen слeм турниру у Америци, српски тенисер Новак Ђоковић, у исцрпљујућој борби је поражен од шпанца Рафаела Надала…
У том трену Аркадије се тргнуо, те се обратио самом себи мрмљајући:
Човјече, па теби је нестало тоалет папира у купатилу, а имаш и проклете жохаре у вентилацијиским отворима…
У том је одлучио да назове Ршума. Узео је телефон и окренуо број. Звонило је.
„Хало“, јавио се Ршум.
„Хеј, Ршуме, шта радиш?“
„Хеј, пријатељу, на послу сам, каснио сам, синоћ сам мало заломио.“
„Никада ми нећемо престати пити, зар не?“ смијао се саркастично Аркадије.
„Добро, Аркадије, искулирај, престаћемо кад умремо, за то има времена. Како је теби било на послу?“
„Зато те и зовем, да се нађемо, добио сам отказ…“
„Какав отказ, јеси ли радио уопште?“ збуњено упита Ршум.
„Чудна и дуга прича, можда ми нећеш вјеровати, али лијепо, нисам радио ни један дан. Напали ме некакви тајкунски пси, ноћ сам провео на дрвету…“
„Ни један дан? Какви пси, какво дрво? Аркадије, како се теби могу десити такве ствари? Човјече опет халуцинираш.“
„Немој да се смијеш, нисам пио и не халуцинирам, људи ломе вратове у кади, тако се и мени десило ово. Зовем те ако важи она понуда за посао у Општини? Треба ми новац“ одговори Аркадије.
„Што се мене тиче, можеш доћи одмах сутра, само да ријешим све са начелником и кадровском, да те уврсте у јавни конкурс који је прошао прије два мјесеца, онако формално, да га легализујемо“, Ршум је увјерљиво говорио Аркадију.
„Бићу ти захвалан, спасићеш ме.“
„Нема проблема, ти си мој пријатељ, а како каже народна, пријатељи се препознају у невољи. Кад ћемо се наћи?“ упита Ршум.
„Нађемо се вечерас у Нексту, око осам ако ти одговара?“
„Договорено, видимо се.“
„Видимо се.“
…
Када је Аркадије ушао у кафану, Ршум је већ сједио за шанком и пио пиво.
„Хеј, човјече, јеси жив?“ рече Аркадије ударивши га пријатељски дланом по леђима.
„Хеј, брате, стигао си“, одговори Ршум те додаде смијући се, „Гдје су ти пси, јеси ли их свезао вани?“
„Не зезај, видио бих тебе да су те напале двије разјарене звијери које хоће да ти поједу џигерицу док их полужив гледаш. Смиј се, само се ти смиј…“
„Испричај ми шта се догодило. Јутрос када смо разговарали, нисам могао да вјерујем шта ми говориш“, озбиљним тоном говорио је Ршум, квасећи грло у два наврата пивом.
„Конобар, молим те и мени наточи једну велику криглу.“
Аркадије се дао у објашњавање значајних и важних детаља из кобне ноћи када му се слобода измигољила из руку као у води уловљена риба. Након сваких пет до десет реченица грло је квасио пивом, помало узнемирен, разочаравајућег погледа. Затим му је испричао све о плану са портиром, који послије није уродио плодом, као и све о драми у директоровој канцеларији.
Ршум га је гледао са невјерицом, пијући пиво, наручивши још по једну криглу себи и Аркадију, палећи цигарету за цигаретом и слушајући позорно. Повремено му се на лицу указивао осмијех, да би мимика мијењала свој израз од озбиљности и укочености бора. Скупљао је усне и у два наврата длановима прелазио преко лица. Подочњаци су му били обогаћени испуцалим капиларима. Алкохол је узимао маха, тијело се борило. Човјек тешко примјећује да га ствари узимају под своје.
„…Да те не познајем и да ми је ово неко други причао, не бих га слушао цијелу причу, а камоли да му вјерујем“, рече озбиљним тоном Ршум.
„Кажем ти, све је истина, и ја сам пола ноћи био у бунилу и невјерици док ме локални сељанин са вилама није спасио.“
„Па… брате, можда је то некакав знак, знам да не вјерујеш у те глупости, али ти си човјек с дипломом. Ниси један од оних с приватних школа, или скоројевић магистар и доктор наука који су скоро научили да се потпишу, који мисле да нешто знају зато што преписују све из стручних књига. Треба да радиш послове у својој струци, ма колико ти то било досадно и површно. Сулуда је била идеја да будеш ноћни чувар“, говорио је Ршум ужививши се у улогу као када родитељ савјетује своје дијете шта треба да ради.
„Ма збуњен сам! Не знам схваташ ли, али био сам на корак до слободе. Сад се поново морам помирити да је слобода илузија. Живот је илузија, све је илузија. Родиш се да би живио, школујеш се да би радио, радиш да би умро. Не разумијем те болесне игре. Мој и твој проблем је што смо ми изгледа поприлично свјесни сулудости за разлику од ушминканих академских магната. Да смо ми као они, зауставили бисмо свој духовни прогрес на Јежевој кућици и јели бисмо масни бурек свако јутро бришући се рукавом, пратећи спорт, ауто магазине и јурећи секретарице… И што је најважније, били бисмо заиста срећни“, говорио је Аркадије са таквим равнодушним, али и непомирљивим тоном, који је довољно указивао на његову психичку исцрпљеност, а онда је отпивши неколико гутљаја пива наставио: „Док сам ходао према кафани нешто сам размишљао. Људи су гладни, прљави, неокупани, умиру од баналних болести, умиру и од болесних болести као што су рак и хепатитис, немају кров над главом, немају посао, врпају по контејнерима, немају јуче, немају данас, немају сутра. Немају ништа. И они су видно у својој неимаштини која је њихова несрећа, срећнији него неки људи који имају све. Рецимо као ми…“
„Знам, то је много чудно и заиста блистава истина, јасно ми је шта хоћеш да кажеш….“,
Говорио је Ршум оно што се и Аркадију мотало по глави те је прекинуо Ршума желећи да заврши мисао:
„Стално питам самог себе, Човјече, зашто ниси срећан, шта теби фали? Имаш скоро идеалне услове за живот. Имаш редовну и добру плату, све ово што је теби банално, другима је царство и врхунац живота???“
Овдје га је поново прекинуо Ршум, додавши:
„О томе ти и ја говорим од почетка! Имамо све, мање-више, данас човјек нема гаранцију ни за што. Сваки дан може да ти буде посљедњи. Ми не знамо са сигурношћу да ли постоји оправдање у тежњи ка нечему вишем. Превише тражимо и очекујемо од самих себе. Треба уживати оно што нам само дође и колико нам дође. Имаш посао, добијаш плату, остало је на нама. Имамо алкохол, душевне страсти, гитаре, књиге, дружења, курве…“
Аркадије се није дао препустити самоутјешењу, јер је знао у дубини себе да ни Ршум није срећан. И он се само у задњих годину дана претварао да се мијења и прихваћа диктаторске услове живота, а никада није више пио него сада. Све је било унутрашња компензација, гдје су прави осјећаји овладавани ријекама алкохола, бјежећи пред суровом истином на сопственом путу.
„Пријатељу мој, али када бих тако гледао на живот не бих ништа урадио. Остао бих везан за базу, површину земље, као биљка, а онда би ме једног дана само спржило Сунце покрај пута.“
„Ти си невјероватан! Стално си мрачан, изађи на свјетло, погледај у Сунце, огриј се под ведрим небом, неће те спржити, буди оптимиста“, изговорио је ово Ршум помало намрштено.
„Ти то озбиљно? Оптимиста?“ упитао га је с невјерицом и ироничним свијехом Аркадије вођен још увијек сјећањем на синоћна збивања у пустахији са псима.
„Да! Зашто ме гледаш тако зачуђено? Као да сам некакав кловн у којег немаш повјерења“, срдито и без пардона бранио се Ршум.
„Не могу да вјерујем да ми након свега што ми се синоћ десило говориш како требам бити оптимиста“, мирним тоном промумљао је Аркадије.
„Бураз, мораш бити оптимиста, уколико се не уклопиш у овај болесни и просјечни систем, готов си…“
„Брате мој, слушај, сад ћу ти ја рећи шта је оптимизам. Не знам да ли сам ово негдје прочитао или је дошло од мене, али оптимизам је оно стање кад те живот гурне у мутну ријеку која је тек надошла, неко ти добаци надуван шлауф који се наравно (не)срећним случајем пробије, јер си баш ти у питању, затим ти сви са обале говоре да нећеш потонути и ти им вјерујеш иако знаш да ћеш потонути. Не вјерујем више у те глупости. Довољно глупости ми се десило за ових двадесет пет година. Ако им будем вјеровао поново ћу пасти у исту ту ријеку и заувијек потонути на дно.“
„Ти сада очекујеш да ти кажем да је ово што си сада рекао дубоко и мудро, чак помало филозофски?“
„Не очекујем! И није филозофски, нити покушавам изигравати некаквог филозофа, нарочито не урбаног. Само сликовито желим да ти објасним колико је оптимизам неповољан да му се човјек тако слијепо преда у наручје. Основ оптимизма је чисти страх, рече неко.“
„У реду је твоје схватање, све има своје против и за, али зашто ти одједном сметају филозофи? Ниси тако о њима раније говорио…“