Једнa од мојих најјаснијих успомена на детињство јесте на Јоланку, кћерку нашег професора латинског. Нас двојица, Пали Телкеш и ја, увек смо је сматрали најлепшом девојком у целом граду, то смо и разглашавали.
Јоланка Колтаи је најлепша девојка! И сваки пут бисмо поцрвенели.
Увек би се тако лепо опходила према нама. На пример, када бисмо доносили писмене задатке из латинског код њих кући, не би нам упутила ни једну нарочито љубазну реч, али када би нам отворила врата, пустила би нас у кућу са осмехом на лицу, како бисмо спустили писмене задатке на сто њеног оца. Толико нам се свиђало када би нас обухватила својим нежним бледим рукама. Била је девојка високог стаса, витка. Углавном је носила црвене или ружичасте хаљине у емпајр стилу. Када би је човек видео увек би помислио на то колико ли јој је врело тело испод те хаљине.
У њеним покретима било је неке господске крхкости, увек се осећао пријатан мирис њене свилене, плаве косе. Много пута смо Пали Телкеш и ја о томе разговарали, који ми је тада био најбољи друг. О томе зашто је нека девојка лепа, а друга пак није. Открили смо нпр. да је Јоланка имала лепе, велике, тамносиве очи, због тога што су јој бледу кожу испод очију окружавала два пепељасто-љубичаста колута. То је њеном лицу давалао тај посебан, ожалошћени али ипак драг израз.
Заиста. Више пута смо и Пали и ја нацртали Јоланку, а уколико нисмо нацртали та два благо закривљена прстена на њеном лицу, слика не би личила на њу.
Ми смо обојица волели Јоланку, чак смо у седмом разреду и шетали пред њеним прозором и замишљали шта би она могла да ради у том моменту. Понекад смо чак кроз један прозор могли да видимо како јој хаљина сине, то нам је била сва радост.
Иначе никада нисмо ни причали са њом, осим када нас је њен отац слао по нешто у њихов стан. Осим тога бисмо јој се гласно јављали на улици. Погледала би на нас и благо климнула главом. Тада бисмо Пали и ја разглабали о томе шта ли то Јоланка мисли о нама.
Једног дана, био је то 10. март, Јоланка није изашла на корзо, после тога смо је недељама узалуд чекали. Ни у професоровом стану, није она отварала врата.
Шта је могло да се догоди − само смо о томе говорили са Палијем у току десетоминутних одмора а и иначе. Али смо успели свеукупно да сазнамо само толико да је Јоланка отпутовала.
Отишла је да посети родбину.
Није се вратила. Знам да смо месец дана након Божића још увек свако вече излазили на железничку. Полако смо је и заборавили. Тек смо понекад, када бисмо се напољу потуцали и пред сумрак тумарали кући, наједном започели да причамо о њој, и онда цело вече нисмо били у стању да се ослободимо сећања на њу. Долазила нам је у сновима, гледала нас је својим слатким сивим очима, које су сјајиле. Мени је једном допустила да јој љубим руке.
Тек недавно сам сазнао, углавном од баке, шта се од тада десило са Јоланком.
Код њих су врло ретко свраћали младићи. Знам да су чак и грдили старог Колтаија да због тврдичлука или ко зна чега никога не зове, а ни ћерку нигде не води. Уосталом тај човек је увек био попут бесног пса. Цркву није пропуштао ни за празнике, тамо би нас постројио да буде ред. И посматрао би ко током молитве Агнус Деи није клекнуо, дошао би затим до њега и присилио га да клекне. Био је једном речју напаст, а осим тога стално је грдио општу неморалност. Очигледно су му његови морални принципи диктирали и то да све ћеркине удвараче одбија.
Кажу да их је одмах након друге, треће посете питао да ли долазе овде са озбиљним намерама, зато што уколико не долазе, онда нека не навлаче лош глас на његову ћерку. Нека не муљају. У овоме му је помагала и супруга. Тешко би било наћи још један такав пар истомишљеника. Јадна, млада девојка вероватно је много патила због њих.
Није јој се мајка без разлога удала тек као стара девојка, није дозволила да јој ћерка иде на балове и забаве. А имали би од чега. Бака је тада већ оштро критиковала професорову породицу. Какви неподношљиви, глупи и хладни људи. Као да су лимун сисали. Одвратни су чак и за најобичнији разговор.
Рецимо само то да је у последње време код њих долазио само Золтан Рихтер, Јоланкин брат од тетке по другом колену. Крупне грађе, елегантан, често смо га виђали како скреће у Чоконаи улицу, где су живели Јоланкини.
Док смо ми у завејалој улици хладне главе, ткали своје фантазије, нисмо знали шта се догађа унутра у загрејаној соби, у којој је Јоланка у својим хаљинама меког материјала у емпајр стилу легала и устајала и на врућем гвожђу палила миришљаво лишће. Нисмо знали да је у соби из које се бледо кроз завесе сијало ружичасто светло лампе и из које су се провлачили благи звуци једне Шопенове мазурке, Јоланка свирала док је некоме седела у крилу. Затворила је своје дуге свилене трепавице, а главу је прислонила на раме том неком, а њене лепе усне, попут великих миришљавих, румених латица цвећа, без даха су се отвориле и приљубиле уз туђе усне.
О томе тада још нико ништа није знао.
Једном је затим Јоланка писала свом старијем брату који је негде у Пешти био лекар. Бака тврди да је написала следеће:
„Хајде кући, ако не дођеш, готова сам. Само ми ти можеш помоћи.“
Јоланкин брат је висок, озбиљан човек, црне браде и бледуњаве коже и исто онаковим очима као Јоланка, дошао је већ првим возом. Веома је волео сестру, оставио је болеснике и све обавезе.
А девојка му је рекла нешто што ни мајци ни оцу до тада није, рекла је бака повишеним тоном.
Затим је лекар отишао код Золтана Рихтера. И рекао му следеће:
− Ти, Золтане ниси ништа више крив него Јоланка. Нико од вас није крив. Ипак ћу те питати да ли желиш да узмеш руку моје сестре пре него што ја одлучим шта ћу. Немој ми још одговорити. Прво желим да кажем да те никаквим средствима нећу присилити на брак. Разумеш, нећу те приморати. Ако желиш, узећеш је, ако не желиш, нећеш. Нећу ништа ни тражити од тебе, али захтевам брз и одлучан одговор.
Золтан Рихтер је одговорио не.
Јоланкин брат је чувши то без речи узео шешир и отишао.
То ми је тако испричала бака. (Мислим да је она много размишљала о овом, али се највероватније баш тако и догодило)
А о томе шта се даље догодило сам такође чуо од баке.
А код куће је лекар позвао к себи мајку и рекао им како стоје ствари. Да ће Јоланка за шест, седам месеци родити дете Золтана Рихтера.
Стари Колтаи је на ово почео да виче, како ће ћерку одмах да избаци из куће. А Јоланкин брат му је одговорио да ће Јоланку одвести у Будимпешту, а да отац не сме ни једну једину лошу реч да јој каже. Он ће је одвести, биће код њега и тачка.
Отац је рекао:
− Ишамарај ону битангу и устрели га као пса.
А Јоланкин брат је одговорио:
− Управо сам сада причао са њим. Не жели да узме Јоланку.
− Примораћемо га − рекао је стари Колтаи
− Нећемо га приморати − рекао је Јоланкин брат
− Плашиш се, хуљо, хоћеш и сестру да оцрниш. Плашиш се да ће он устрелити тебе − рекао је отац.
− Не желим да унесрећим сестру − одговорио је сасвим смирено Јоланкин брат.
Стари је узалуд причао, узалуд је викао, син се није дао. Сутрадан је лекар са Јоланком отпутовао у Пешту. Од тада је Јоланка била уз њега. Тамо јој се родило и дете, заједно су га васпитавали, као да је било њихово.
− И то се понекад дешава! − завршила је бака причу.
Јуче послеподне сам видео Јоланку на путу Илеи. Изгледала је потпуно исто као и пре пет година. Брат и она, водили су једног дечака. Били су расположени, журили су, носили пртљаг. Заносним, лаким, женственим корацима шетала је улицом, многи су се и окретали за њом. Њени покрети су били баш онако глатки и меки као и пре. Око њених очију прелепи плави колутови. Топлина и ватра у очима.
Када сам јој се јавио, лице јој је облило благо руменило, насмешила се. Пријатељски, тужно.
Дуго сам још гледао за њом.
Превела са мађарског:
Мина Мастиловић