Није смешно.
Иако почиње и завршава се као стари виц.
Кепец и џин уђу у бар и наруче пиво…
Али прича се дешава у земљи фараона,
где пиво служе у ћуповима
а пије се уз помоћ сламчица.
Дужа сламка је за кепеца.
Пије пиво тако што стоји на клупи.
Док се са ње не преврне.
А када се то деси,
и даље се нико не смеје.
Сви у бару знају
да кепец и џин за истим столом
нису нешто што се виђа баш сваки дан.
Чак ни у тако великом граду
као што је Мемфис.
Сви знају да то може да значи само једну ствар.
Злато.
А злато није смешно.
Никоме.
Оно је драгоцено.
Зато га топе и од њега израђују
најлепше украсе за најлепше жене света.
Зато га и краду.
А када га украду,
нестану у маси и сакрију се
међу остале непоштене људе налик себи.
Кепец и џин нису налик никоме.
Они не могу да се сакрију.
Зато најлепше украсе од злата
за најлепше жене света
дају да израде њима – посебнима.
То је добар посао,
осим што најлепше жене света
знају да је злато најлепше
када само њега носиш.
Зато га испробавају без одеће.
И без стида.
Пред њима.
Док не буде савршено.
А мала и велика срца
куцају исто као и ова осредња
што свако од нас има.
Кепец и џин видели су
само оно што фараони смеју да виде.
Али њих није видела ниједна.
Њих, које нико не може
да не примети.
Кепец се преврнуо.
Џин и даље пије.
Пиће целу ноћ.
Све док Ра не изађе
и не почне опет
да се смеје.
Свему.
Па и њима.
