I
Размишљајући о животу, са помало филозофског аспекта, свакоме ко имало застане и замисли се, не претерано озбиљно, неизбежно је да на ум дођу опште, толико пута поменуте синтагме попут животног пута, животног циља, животних вредности итд. Вечити појмови захтевају и вечиту замишљеност над њима и то чини свако ко држи до сопственог смисла. Животни пут, животни циљ… Све то звучи као „већ виђено“, но није новост да зна да буде најкомпликованије објаснити нешто (наизглед) најједноставније. „Важнији од самог циља је пут до циља“ – рекли су непогрешиво филозофи и тиме дали важан, али и једини путоказ, путоказ заједнички за сваког мислећег појединца, сасвим довољан да загледан у њега сам себи проналази, поставља и прати даље путоказе. На овом месту, када мислећи човек схвати важност (животног) пута у односу на (животни) циљ, среће се са уметношћу која му постаје верни пратилац. Ваља рећи да је само корачање човека тим путем већ уметност исписана изазовима – ако је загледан превише у циљ, заборавиће се и скренуће са правог пута, а вредност циља директно је пропорционална вредности пута до њега, док с друге стране – ако је задубљен у пут и ако непрестано тражи путоказе у грчу да сваки путоказ мора бити прави, умориће се „путник“ од силног тумачења путоказа и трагања, те ће заувек остати у измаглици беспућа, опкољен несигурношћу и у пут и у циљ. Дакле, уметност је она линија која раздваја ове две крајности, та линија није превише танка, има на њој места како за кораке, тако и за посрнућа и потоње замахе.
У књижевности, као и у животу, након пређеног одређеног дела пута, онда када се учини да је почетна тачка тог пута већ прилично далеко, ваља на тренутак застати, осврнути се и још једном се запитати зашто се уоште кренуло на тај пут. Често су најједноставнија питања најкомпликованије клопке у које се заплетемо и баш зато се треба дословно упитати „Где сам ја то кренуо?“, односно, „Чему уоште служи та књижевност?“ На прво питање нека свако искрено одговори себи, а ако није, нека то учини што пре. Но, говорећи о сврси књижевности, па тако и уметности уопште, треба избећи флоскуле попут оне да књижевност служи да би се од стварности побегло, или оне да је у књижевности пресликана стварност, или, пак, да се читањем добро прекраћује време уз повремено подвлачење читаоцу занимљивих редова – о оваквим одговорима може се разговарати са онима којима је лепота живе, писане речи тек јучерашње откриће. Логично је да је свако ко корача по животном путу путник, пешак на том путу, трагач и сањар у појавности. Сваки из ових категорија „путника“ на почетку пута или је несигуран у пут на коме је или стоји на старту желећи да закорачи на прави пут из првог покушаја, а има их и од оних којима је старт лагодан толико да се тешко преваре, па помисле да ни не морају закорачити. Међутим, само они најмудрији знају да пут ни не постоји док се први корак не начини и да је пут само имагинација, само скица, као каква визија у даљини, само уцртана траса куда се замислило проћи и управо је ту сврха како уметности у најширем смислу, тако и књижевности. Тумачећи себе саму књижевност поручује, да у њој не треба тражити нови свет, већ мудрост за тумачење оног у коме се налазимо, да је не треба доживљавати као копију ближу или даљу реалности, већ као низ приказа догађаја који оставаљају на читаоца утисак и свесно или не подстичу га на размишљање и разумније, опрезније сагледавање оног пута, услед чега он постаје мудрији нашавши се на свом конкретном путу у појавности, не да открије, већ да појединцу помогне да сам открије оно што је стварност од њега сакрила. Књиге, дакле, нису слика новог света у који треба предубоко заћи, мапа са већ уцртаним путем, нити упутство за употребу или какав гарантни лист. Књижевност је ту да појединцу помогне у процени где је најбоље размислити о скретању, где застати, а где пожурити, где се мора прећи преко трња, а где избећи стазу од свиле и кадифе и тако га учини искусним или искуснијим. Најзад, када појединац помисли да је постигао богатство животног циља, ускладио животне вредности и прешао дуг животни пут једини необориви доказ свега тога јесу сећања, те се чини да је онда право време да се тим сликама које никада сасвим не бледе на папиру подари нова форма.
Говорећи тако о сећањима, треба рећи да је једно евоцирати их у мислима и годинама их преносити кроз свест, чувати их кроз успомене само за себе, а сасвим је нови изазов и вештина поделити та сећања на папиру, на првом месту са самим собом савладавши препреку очитану у питању „Коме ово треба?“. Вечито је и питање и да ли човек под налетом нових животних околности редукује сећања или иста та сећања, једнако (не)свесно, редукују њега. Упустити се у један такав подухват значи колико бити храбар и спреман још једном осетити доживљено, толико и спознати вредност себе самог.
II
Планета двориште Оливере Савић-Балашевић је један од савремених романа који одговара на питање како треба читати такав роман, а својом садржином доказује и показује две елементарне ствари – какве ауторе данас сматрати за најквалитетније и на који начин доживети прочитано. Меша Селимовић је једном приликом изјавио да се не може уопште писати ако човек нема две особине – ако није изузетно амбициозан или ако није доживео тешку муку, те има потребу да се исповеди и пројектује у простор оно што га најјаче опседа. Оливеру Савић-Балашевић бисмо можда могли назвати амбициозном у најблажем могућем облику, њена амбиција је велика тек онолико колико је велика њена жеља (и стрпљење) да своје детињство и све што га је чинило на папиру сачува од заборава и штурих закључака изведених из општих места, створивши својеврсну „биографију (о)сећања“.
Оливера Савић-Балашевић своје читаоце суочава са посебним видом прозне метафизике мало пута виђеном у српској књижевности. Да је уистину реч о јединственој књизи, између осталог, потврђује и чињеница да читалац има јединствен пример непосредне мотивације изложене кроз посвету.
Ипак, учинило ми се да и прича о времену када су и моје вршњакиње биле девојчице заслужује да буде испричана… Ако ни због чега, онда због оних чији је ДНК уплетен у венчић мојих успомена, а да о томе ни не размишљају… […] Ова књига је понајпре за њих… Али… Не моја прва књига, да не буде забуне, него само прва књига коју сам имала стрпљења да напишем.
Парадокс је једно од важних обележја ове књиге. Оливери Савић-Балашевић је кристално јасна чињеница да је непогрешив знак зрелости одрастања тренутак када човек схвати да је сачувао дете у себи. Глави лик, који је то само условно, јесте радознала девојчица у најранијем детињству, а њена визура доживљаја и запажања ликова исписана је не само руком готово пола века старије жене, већ и руком „одрасле девојчице“. Дакле, на делу јесте наративни аспекат приповедања, но исприповедан тако да радознала девојчица проговара из искусне жене.
Сажетост и краткоћа изражавања све су више обележја живе, писане речи данашњице. Управо ова два фактора Оливера Савић-Балашевић на маестралан начин употребљава, у одређеном смислу, парадоксално. Сажетост и краткоћа обично служе томе да би се на што једноставнији и бржи начин изрекла огољена суштина, међутим, ауторкина сажетост огледа се у језгровитости израза и непогрешивом употребом речи и алузија на такав начин да је довољно да у свега пар реченица, готово у назнакама, прикаже само делић сцене из визуре ондашње девојчице, а да читаоцу буде кристално јасно шта је то радознала девојчица видела или чула, те да на тај начин изазове емпатију. Краткоћа поглавља, односно, сегемената не доприноси брзом ишчитавању, већ напротив. Кратким целинама Оливера Савић-Балашевић не подилази читаоцу не оптерећујући га дугим и детаљно описаним сценама, уместо тога она постиже то да њен читалац са више пажње посматра сваки делић амбијента, сваку целину романа кроз визуру радознале девојчице, а опет да са лакоћом корача кроз имагинарни свет неспојивих импресија исписан парадоксом. Ауторки није на уму да хронолошки и готово документарно наниже догађаје од детињства до раног девојаштва, она једноставно пише о свему чега се најинтензивније сећа и укршта сећања као основно мерило вредности доживљеног. Парадоксом и несвесним бекством од било каквог клишеа и општег места надахнут је читав роман. Сам наслов Планета двориште можда и најбоље од свега изражава парадокс. Када кажемо „планета“ пред очима нам се прво укаже непрегледна звездана површина, а потом плаво-зелена кугла као мало већа тачка на том недогледном бескрају, макрокосмос у правом смислу те речи, а „двориште“ је, иако под ведрим небом, ипак ограничен простор ограничених могућности. Но, спој ова два ауторка доводи до крајњег идеалитета. Постоји релевантна теза по којој савршенство тежи једноставности, а у овом случају планета и двориште спојени су на савршено једноставан начин. Макрокосмос огледа се у микрокосмосу и због тога је виспрена, радознала, а сада одрасла девојчица одабрала да њено двориште буде њена планета, да буде чврсто тло под немирним ногама док је сурови реалитет стварности подносила загледаношћу у небо и маштом. Говорећи на овај начин јесте ваљано помислити да је Ољица из Планете двориште сањар, али не типични сањар заробљен у реалном свету. Машта јесте њено главно оружије, али та маштовитост и занесеност зачињене су ведрином и уткане у знатижељу мале девојчице. Имајући на уму тескобан амбијент сиромаштва у коме обитава радознала девојчица, није погрешно да се такав њен положај, свакако не без разлога, учини неправедним у крајњој линији изазвавши сажаљење. Међутим, евентуално сажаљење и емпатија према њој препуштене су само вољи читаоца и нису оно што ауторка исписујући ведрим тоном своје редове тражи.
Оно што несумњиво доприноси вредности романа Оливере Савић-Балашевић јесте и чињеница са колико љубави, сете и софистицираности говори о дворишту и ликовима из зрењанинске улице Бориса Кидрича сместивши ту своју планету. Пре пола века машта, живахност и оптимизам наслеђен од мајке су је спасили горчине сиромашта, а сада, када је дала времену времена, то двориште постало је непресушна ризница животних лекција које је још онда радознала девојчица пронашла, сачувала и понела са собом далеко од те улице и тог дворишта. Будући да роман пише одрасла особа, мала јунакиња послужила јој је само као тачка ослонца, као почетак свих стаза на које је касније закорачила. Дете преко одраслих најбоље спознаје сву срећу, несрећу и мудрост живота, а најјасније огледање макрокосмоса у микрокосмосу проналази се у местима где је ауторка говорећи о баналним, тешким физичким пословима на које су мама и тадашња девојчица приморане, посматрано кроз њену визуру, поентирала на важне животне сентенце стављајући их пред малу Оливеру као „знакове поред пута“; тако, на пример, из савладавања планине од угља малој Оливери су се заувек урезале мајчине речи: „Само гледај испред себе“ или на бокс мечу у БК „Партизан“ Оливера је закључила да више снаге одузму промашени ударци од оних примљених, а неуспешно извођење звезде на греди знак је да је и неуспешан покушај корак ка успеху. Њена машта и грациозни пркос, недостајућа, чежњива сенка очинске фигуре, мајчино паралелно достојанство у сиромаштву, крајња пожртвованост и бескомпромисно поштење са вером у Бога допринеле су томе да оно семе искуства које је понела из „планете двориште“ годинама клија и најзад на папиру буде уписано у вечност. Како је писање пројектовање себе у одређеној теми, притом лишено страха од потпуног откривања себе, онда Оливера Савић-Балашевић, у том смислу, себе може назвати правим писцем чија вредност дела никако није мала.
Оваква јединствена биографија једног (о)сећања Оливере Савић-Балашевић ни у ком случају није пуко словослагање, још мање самосажаљење на папиру, а много је више од обичног романсирања кроз осврт на један период живота и на крају, али не и најмање битно, погрешно је саму Оливеру посматрати кроз призму познатог презимена.
Најзад, на најтежи начин одрасти, а на најлепши могући начин сачувати девојчицу у себи, то је Оливера Савић-Балашевић, то поручује Планета двориште.