СКАСКА, ЈОШ ЈЕДНА
Љубав је као инквизиција, право неоткупљене
параноје. Параноја је, каже Делимир Решицки, мајка
маште, то је љубав гласа који помисли да је
глад свог народа, све до његовог весника, ткз.
смртника потребе ранојутарњег свраба.
Љубав је
попут мелема личног устава личног уставног
и незајажљивог поретка.
(То неко и, дакле, прописује јасно, храбро
и стрпљиво, стидљиво појединцем свог
ега неизлечиве сиде).
ОН, ЂАВО
Милку Валенту
У ђаволовој контејнерској души стварно нема
затуреног места за смрт коју доноси својим
краставим рукама и палацајућим језиком
страшно пузеће животиње која се не види, чије
је присуство још страшније као у колу полупијаних
јарана којима се ближи некакав крај. Крај је
крајовитост свих мисаоних показатеља да је
истребљивање других
пророк без преседана.
Његова душа свеопште несазнајности сања покрете
своје галаксије и изговара речи које потиру
припадност племену реченица: ја немам душу, ја
немам душу и мој бог-сејач нема њу, душу
која би свргнула са свог демонског престола
природу неприродне смрти севера и југа, истока
и запада.
ВЕЧНЕ МАЈКЕ
Дали су своја етерична тела као прилог
универзалној причи, потоп их је страшно узео
под своје, без изузетка, под своје. Узео их је
тако мале, стварне црве исконске свечаности
правог постојанња и пре животне империје, нешто
као животне гадости.
Њихови пренетални животи негде обитавају
храброшћу песмоване песме коју нико не може
просто да ухвати.
Све је бешумно, плутајућа крв је најмање
измишљена, болне су вечне сузе
вечне мајке своје вечности.
СЛОГА
Најмање своје крволиптање просипају по зеленој
трави душе и заштите њеног тела, видовитости
свега, па, и скоро свега. Све вене, суши се, умире
гладном и немоћном смрти после које се очекује
очекивање подвижника свог љубимца. И ко може да
се нада таквој нади која је завршила у
непотребно исклесаној фигури опкољеног
града. Град се може опколити само плакањем
у зору љутог варварског сванућа.
И даље су у окружењу те мале, светски
познате васељене, и даље су и најмање су
у расулу краја, тог краја, краја
природе која не трули.
АВЕТ
по Витолду Гомбровичу, њему…
Идеална је офуцана авет
која се кара у јефтиним ходницима.
Она се петља са мусавом децом, настраним
поетама и мултинационалним компанијама
растројства.