Плодна је земља, овај наш Балкан. Шта год да ти испадне из џепа, шта год да бациш, шта год ти исцури из руку, оно се запати и уроди плодом. А на тај плод после набасају неки људи, случајни неки пролазници. И само од њих зависи будући живот тог плода – хоће ли му узети семе и наставити да га гаје, или ће га згазити, и убити идеју у самом почетку.
Тако је на Балкан једног дана просуто семе девете уметности, стрипа. Наишли су неки људи, узели семе и кренули да га гаје. Било је неких неверних Тома који су тврдили „то код нас не може да буде“. Потомци оних који су се смејали Доситеју кад је овај донео кромпир у Србију устаничким вођама. Стрип је у Југославији прво имао неке чудне боје, и био је приказиван у виду неких смешних ликова, попут мишева, патака и паса. Наравно, причам о Микију Маусу (Мики Мишу), Паји Патку и Шиљи. То је семе најпре прихватио „Весели Четвртак“, стари издавач који је у боји приказивао стрипове у виду разбибриге и поучног штива за најмлађе. А тај посао је убрзо наставила Политика у свом „Забавнику“, издајући чувени стрип Алекса Рејмонда „Агент Икс-9“. Тако су многи Југословени имали прилике да уживају у том затишју пред буру која ће разнети семе стрипа на многе стране, до многих људи, који ће то семе прихватити и неговати. Било је људи који су то семе одбили са гнушањем, и остали су незапамћени у историји. Њихова имена данас нико не памти, јер та имена живе у сенци кукавичлука, а та је сенка гора од сенке смртности и пролазности.
Један од тих првих људи био је Сергије Миронович Головченко, млади руски емигрант кога је беда натерала да почне да се бави карикатурама и касније стрипом. Година је 1925. а место Загреб. Једна мршава и бледуњава прилика залива семе стрипа, и завршава прву таблу једног од првих југословенских стрипова: „Макса и Максића“. 9 година касније, та иста прилика је урадила преко четири стотине табли та два несташка чије су догодовштине имали прилике пратити деца али и понеки одрасли, који није хтео заборавити да је био дете. Али, окрутна судбина, која није Балканцима била наклоњена као богиња плодности, па је и овог уметника потурила својој сестри богињи смрти на врхунцу његове стваралачке каријере, у његовој 39-ој години. Сергије Миронович Головченко је издахнуо у Загребу 1937. у земљи коју је сматрао својом другом домовином, у земљи коју је задужио линијом коју је повукао, и коју је оставио другима да уобличавају.
Да се треба борити против судбине и околности, доказао је његов наследник, један од првих озбиљнијих стрип-цртача, Андрија Мауровић. Млади Дубровчан никад није имао афинитета ни према чему осим према цртању и стварању. Због немаштине из прве није успео да упише ликовну академију, и да оствари свој сан да постане академски сликар. А када је и успео, убрзо је био избачен, зато што је морао да преживљава радећи рекламе и карикатуре. Његов сан се у том тренутку није остварио, али снагом воље је он наставио да црта, и убрзо, 1935. годину дана након што је Головченко престао да ради, Мауровић објављује први стрип у својој богатој стрипографији: „Вјереница мача“. Стрип који је изашао у издању Новости је био адаптација романа Паула Февала. Исте године ће Мауровић одрадити још неколико стрипова за Новости, углавном адаптација романа, али ће онда наставити да ради по сценарију Фрање Фуиса. А највеће остварење овог уметника, који је ишао против усуда који је за њега имао планове да буде рибар у свом родном месту, био је лик Старог Мачка, у коме многи виде Мауровићев лик у позним годинама. Судбина није хтела да Југословенима украде овог уметника, који је 1943. побегао у партизане. Али многи други су отишли… Јер уметник постаје бесмртан тек после своје смрти.
Но, нису само цртачи били заслужни за развој стрипа. Требао се наћи и неки камиказа који би се отиснуо у поље сценариста за стрип, до тада слабо истражено. То је поље било прашума, у коју се први упутио са пером и папиром један млади, двадесетпетогодишњи новинар немирног духа – Фрањо Фуис. Ако прескочимо чињеницу да је био новинар, те самим тим немирног духа, Фрањо је и као младић био неукроћен, бунтован и својеглав – са тринаест година је побегао са путујућим циркусом, да би се после пријавио у авијатичарску школу. А сви знају да су пилоти увек тамо негде… „у облацима“. Средином тридесетих година прошлога века, Фрањо Фуис почиње сарадњу са Андријом Мауровићем по којој ће остати упамћен као први сценариста југословенског стрипа. Након адаптација које је правио од разних романа, убрзо почиње да ради и сопствене приче и сценарије, које ће Мауровић визуализовати и осликати читаоцима на папиру. Немирног духа, какав је одувек био, он ће, попут Мауровића, покушати да пребегне у партизане, али ће, нажалост, страдати у авионској несрећи. Последњи његов рад био је „Гроб у прашуми“. Звучало то симболично, или не, али чињеница је да је Фуис утро пут многим другим сценаристима који су дошли после њега у прашуму коју је он почео да истражује, и у којој му је на крају и био гроб.
Као и у свакој бајци, и у овој нашој, трећи царев син је свакако онај најплеменитији и он ће остварити највише. Његови су радови и дан данас основе основа. Ако нисте чули за Головченка или Мауровића, или за неке ауторе који ће уследити после трећег царевог сина, човек вам свакако може прогледати кроз прсте. Али уколико нисте чули за Ђорђа Лобачева, пред вама свакако стоји једно лепо путовање кроз авантуре, кроз фантастичне светове и српски фолклор. Његов цртачки стил се није много разликовао од тадашњих светски признатих цртачких стилова, лица његових ликова су имали исте црте попут ликова из Марвелових стрипова о Капетану Америци или DC-јевом Бетмену, односно Супермену. Али ма колико Капетан, Бетмен, Супермен, Аквамен или Људска Бакља имали моћи и натприродних способности, они нису имали ту срећу да поникну на мирним њивама Балкана, већ на окрутном америчком тржишту које је сваког дана захтевало све квалитетнију робу, што ће брзо довести и до слома Златног доба америчког стрипа.
Лобачев је свој рад почео, као и Головченко, из немаштине. Засновао је породицу а остао је без посла. Почео је да ради рекламе, али када је добио понуду од Политике, која је тада била можда најозбиљнији издавач, оберучке је прихватио. Његови најранији радови, попут „Хајдук Станка“, „Женидбе цара Душана“, „Пропасти града Пирлитора“ су остали најзапамћенији од свих, и уз „Чардак ни на небу, ни на земљи“, „Биберче“ и „Баш Челика“ су остали највреднији сведоци његовог рада, као и неки од најквалитетнијих обрада српског фолклора, који ће после мало који аутор са ових простора узети у озбиљнији рад. А ти, фантастични радови од којих су неки били први бојени стрипови у Југославији, стоје уз „Чаробњака из Оза“, „Барона Минхаузена“, „Царевог гласника“, „Принцезу Ру“, и његовог најславнијег ауторског лика „Господара смрти“ и заокружују једну фантастичну каријеру једног младог човека који се није плашио да испроба нешто ново, да својим ликовима усади зрно балканског менталитета, да им да оно што западњачки ликови ни дан данас не могу да имају – душу.
А ако већ ти западњачки стрипови нису имали, што би се рекло, душу, ако су многи од њих били само политичко-пропагандни материјал, нешто што ће тек касније постати самостална уметност, то не мора да значи да нису имали веселу страну. Та је весела страна био Волт Дизни са његовим јунацима. И Југославија је имала свог Волта Дизнија, и то у два тела, јер, као што знамо, две главе мисле боље од једне. Та отелотворења Волта Дизнија су били браћа Валтер и Норберт Нојгебауер. Оба су се доста угледали на раније поменутог америчког аутора, с тим што је Валтер био само цртач, а Норберт се превасходно бавио сценариом. Они су иза себе оставили доста веселих и безбрижних ликова, који су били снажан контраст Лобачевљевом „Господару Смрти“, и који су били углавном намењени најмлађима. Такви ликови су били „Весели вандрокаши“, „Цик и Цак“, „Дик Извидник“… А браћа Нојгебауер су такође били и пионири у цртаним филмовима, једни од првих аниматора у послератној Југославији. Прави југословенски Дизнијеви, то се не може порећи.
Трећи популарни дуо југословенског предратног стрипа био је сачињен од талентованог сценаристе Бранка Видића и једног од бољих цртача Николе Навојева, такође руског емигранта. Они нису могли да раде један без другог. Нико тако верно није илустровао приче Бранка Видића, а ретко ко је тада био бољи од Навојева, а да већ није радио са неким својим сценаристом. Навојеву су највише замерали што не ради више на анатомији људског тела, што запоставља пропорције, и тиме сам полако гуши свој велики таленат, који ни у ком случају није био оспораван. Њих двојица ће 1939. године, након неколико обрада страних романа и балканских епова, попут „Смрти Смаил-аге Ченгића“, објавити авантуре првог југословенског суперхероја – Зигомара. Авантуре овог суперхероја су излазиле у њиховом сопственом листу „Микијевом царству“, уз мноштво других, попут Младог Бартула, Двеју сиротица, Беле сестре и других. Но, свакако ће остати упамћени по Зигомару, хероју који је имао храбрости да се супротстави Фантому, у једној епизоди која је била јасна слика и визуализација утицаја западњачких уметника на југословенске, с тим што се наши аутори нису либили да за место радње изаберу своју домовину, и тиме избришу сваку границу између реалности и света из стрипа. Али, као и све лепо, и ова плодна сарадња је имала преран крај. Зауставили су је рат, и смрт једног од највећих младих цртача које је југославија икад изнедрила – Никола Навојев је преминуо од туберкулозе 1940. године, цртајући табле „Окова прошлости“, које је касније довршио Иван Шеншин. Видић се после рата није више бавио стрипом, схватајући да је прошло Златно доба југословенског стрипа, и да је време да на сцену ступе неки нови клинци, који ће исто имати храбрости да померају границе, тражећи мало места за себе у уметности, надајући се да ће и они уписати своја имена бесмртним словима у споменик који траје вечно, ма који режим да је на власти, ма који стил да се негује, ма ко да гаји семе девете уметности.
Још једно чувено име у низу славних цртача било је име Сергеја Соловјева. Попут Лобачева, и он је био академски уметник, и он се обрео у најмлађој уметности и у њој пронашао своје уточиште. За разлику од многих његових савременика и пионира на пољу стрипа, Соловјев је своје сценарије најчешће писао сам, не дајући им примат над цртежом, којим Соловјев заправо изражава све емоције и душевна стања својих ликова, тим прецизним и цртежом бриткијим од сабље Краљевића Марка. Као и сви, он није имао дугачак стаж пре него што је на врата раја закуцао рат, али је тај стаж од неколико година успео да обогати изванредном колекцијом стрипова, било да су они адаптације чувених књижевних дела попут „Три мускетара“, „Ајванхоа“ или „Ромеа и Јулије“, или да су пак то дела инспирисана народним фолклором попут „Ђавола и његовог шегрта“. У својој богатој каријери, Соловјев је од сценариста највише сарађивао са Видићем. Као и све лепо, попут судбине јунака Ремарковог романа, Соловјев је за време рата дигао руке од стрипа, и после олује је издао само још један стрип, проживљујући мирну старост.
Један од последњих великих аутора предратног југословенског стрипа био је раније поменути Иван Шеншин. Још један руски емигрант, који је у оном великом таласу двадесетих година своју другу домовину пронашао у топлој земљи, која свакога прима под своје скуте, не тражећи ништа од њих заузврат. Иако је био доста старији од рецимо, Валтера Нојгебауера, Шеншин се стрипу посветио доста касно, што не значи да није много остало иза њега. Напротив, Шеншин је био човек велике стваралачке снаге, и за кратко време, од четири године, одрадио је преко 25 наслова, за које је углавном сам радио сценарио. Одликовао се реалистичким стилом цртања, мада је у одређеним тренуцима прилазио карикирању, што нипошто није изгледало лоше. То се да приметити у делима „Звонар Богородичине цркве“ и „Доживљаји доброг војника Швејка“. Шеншин је своју уметничку каријеру започео стрипом под називом „Манџурија у пламену“, а рат је био кривац и за крај његове каријере. Када је Југославија окупирана, он се није више бавио стрипом, уметношћу уопште, а 1944. је у Београду издахнуо један од последњих великих предратних мајстора југословенског стрипа.
У овој бајци био би грех не споменути свакако највећег адаптера књижевних дела Алексија Ранхнера, који је свој стваралачки опус обележио изванредним стриповима базираним на делима Диме, Пушкина, Гогоља, Толстоја, Дикенса, али и Нушића и Светислава Лазића. Свог Хержеа, Југославија је имала у виду Ђорђа Јанковића, који је прибегавао стилизацији и карикирању својих ликова попут чувеног Максима, чије догодовштине али и стил цртања невероватно подсећају на француско-белгијског питомца Тинтина. У ретке који се убрајају међу оне који су преживели рат, може се убројити и Фердинанд Бис, човек који је своју прилику добио у „Mickey стрипу“ када су га напустили браћа Нојгебауер и Андрија Мауровић. Он ју је искористио, и заслужио је своје место као један од ликова у овој бајци. Своју пуну славу он је ипак стекао након рата, као сценариста многих цртаних филмова. Последњи, али нипошто безначајан у овој причи јесте лик Себастијана Лехнера, најмлађег аутора југословенског предратног стрипа, аутора „Џартоа“, „Зигфрида“ и „Принца Биалчоа“. У његово стварање се умешао рат, и он више није могао да ради. Преминуо је у 24-ој години живота који је обећавао.
Тужна је чињеница да бајке не постоје. Постоје само нека лепша времена. Или она бар делују лепо нама, са ове историјске дистанце, у веку у ком је уметност подређена технолошком напретку. Многи јунаци бајке „југословенски предратни стрип“ нису успели да преживе један велики изазов звани Други светски рат, и поклекли су. У њима није било толико снаге да се носе са свим, јер, као што смо видели, многи од њих су потицали из сиромашних породица. У таквом времену, требало се носити са окружењем, са предрасудама и стереотипима, али само су неколико најјачих успели да преживе. Иако су били живи само физички. Нису више стварали, а уметник који не ствара је само љуска која хода. „Сиротиња нема ништа, само своје снове“, рекао је једном песник Штулић, човек чији је рад такође прекинут ратом. И управо та сиротиња може највише да учини, само ако жели да оствари те снове. То смо видели из примера Бранка Видића, Андрије Мауровића, Николе Навојева. Цео уметнички свет би остао сиромашнији за једног Ђорђа Лобачева који се вероватно никад не би посветио стрипу да није био отпуштен са посла и да није морао да прехрани породицу. Свет, овај наш, мали свет, би остао ускраћен за једног Головченка, Соровјева и Шеншина да их руска револуција није отерала из њихових домова, и да они, такође из беде, носећи у себи само топлу руску душу коју стално окружује окрутна зима, нису почели да раде на стрипу.
Оно што су ови великани „београдског круга“ започели, годинама после су наставили нови, млади аутори чије се стваралаштво везује за Нови Сад: Бане Керац, Сибин Славковић, Светозар Обрадовић, Бранко Плавшић, Здравко Зупан, Радич Мијатовић… Након многих перипетија које је југословенски стрип проживео у свом, рецимо, Сребрном добу, и са стриповима попут „Мирка и Славка“ или „Дикана“, југословенски стрип је доживео и своје Модерно доба, чији су темељ ударили управо ови аутори, пратећи све светске стандарде, а истовремено дајући својим стриповима „оно нешто“, што је карактеристично само Балканцима, макар то били само и локализми и понека сочна псовка. Светски стандарди и квалитетан цртеж нису убили оно фолклорно и народно у њиховом раду, те је југословенски стрип, пре него што су га сменили „јунаци“ попут Книнџи или Супер-Хрвоја, доживео свој врхунац.
Сада су дошла нека мрачна времена, млади аутори још увек лутају у временима која су наступила после силних ратова и процеса транзиције и европских ре-интеграција. И зато се треба подсетити оних најранијих, најквалитетнијих радова и дела пионира стрипа који су имали храбрости да се упусте у непознато, и да „то код нас не може да буде“ народу приближе једну фантастичну форму уметности звану стрип.
А неког дана, у неком граду, наћи ће се неки нови Лобачев, неки нови Мауровић и Головченко, који ће имати храбрости да покрену нешто ново, неко ново доба стрипа и да га поведу корак даље, јер уметник познаје све осим граница. Стрип је издржљиво семе, и запатиће се чим га неко посеје на овој нашој, плодној, балканској земљи.