Кад је ушао и колико дуго је унутра био, Џек није знао. Како му је сваки дан личио на други, почео је механички обављати студентске обавезе. Постао је свјестан себе тек кад је сјео на степенице зграде Управе. Држао је неке књиге под руком а мали црвени качкет му је био немарно забачен на потиљак.
Двије дјевојке уђоше Џеку у видокруг. Излазиле су из хемијског крила Универзитета. Одмах су му привукле пажњу. Биле су прелијепе па Џек отпусти дугу, коврџаву косу, подиже на ноге своју мршаву фигуру те им се поклони машући качкетом у руци. Његова црна коса засвјетлуца на сунцу. Било је несигурности у његовим покретима. Наговјештај стида у угловима његовог заразног кеза, урушавао је глумљену одважност и смјелост. Једна дјевојка, бринета са злаћано бронзаном кожом и дивним облинама испод једноставне хаљинице, климну Џеку и насмијеши му се широким осмијехом, који су додатно украсиле рупице на образима. Нашла је нешто привлачно у Џековом лоше смућканом коктелу срамежљивости и смјелости. Кад је погледала у Џекове очи, интуитивно је осјетила да је Џек усамљен.
Џеково срце је поскочило а очи су му одушевљено заблистале кад је ухватио њен топли осмијех. За тренутак је био њиме у потпуности опчињен. То је било јако чудно за згодног младића попут Џека, који се досад морао навићи на задивљене погледе дјевојака.
По први пут није хтио само наплатити дјевојчин климоглав. Нескривену насладу у Џековим смеђим очима овај пут није створила похота.
Сутрадан у исто вријеме Џек ју је опет срео покрај зграде хемијског крила. Тек је било прошло подне и упитао ју је да ли би ручала с њим. Прихватила је (што је знао да ће), али није знао за нескромне прохтјеве модерних дјевојака. Повео ју је у један удобан, интимни кафе у који старији студенти и професори нису залазили.
Док му се смијешила преко стола, рекла је да се зове Виолета те да је управо појела слаткиша у вриједности долар и шездесет. Несмотрени Џек тек тада схвати зашто слабо плаћени предавачи и економични стари студенти избјегавају тако згодан кафе. То сазнање му је потиснуло глад. Осјетио се празнијим више него кад му је конобар донио рачун.
Ипак се смијао и платио као неко коме је новац посљедња брига. Напустили су кафе и одшетали доље лијеним кораком, по хладовитој факултетској стази и прије него што је било шта схватио, држали су се за руке у најмрачнијем кутку Универзитета. Слику јужњачке романсе употпунили су филмски дуги пољупци у тами, логичан слијед нараслог разумијевања међу њима.
Кад су изашли са колеџа, њежно сивило сумрака се спуштало на земљу а небо на Западу је било у ружиној боји. Џек је знао да је изгубио посао у књижари у којој је радио као продавац у поподневној смјени, али није марио за то. Био је пијан, обоје су били, младошћу и опојним вином прве љубави. Ходали су улицама до касно у ноћ, шапутао јој је у ухо све оне ствари које љубавници једни другима шапућу од памтивјека, гледали су у мјесец и сањарили а она је упијала његове промуцане ласке – тако бесмислене и безвриједне остатку свијета – али за њу, непроцјењиве.
Џек се сљедеће јутро пробудио у стварном свијету, па су ,,ситнице’’ попут новца и запослења поново добиле на значају. Због јучерашње издашности финансијски је крахирао а посао без којег је остао био је битна ставка у причи о његовом школовању. Могуће и сигурно животарење на минималним примањима изгледали су му издрживи јер му је примаран био наставак његове везе са Виолетом. Додатно нерасположење му је стварала знана чињеница да је те године било тешко пронаћи било какав посао па чак и онај надничара.
Сложена ситуација у којој се налазио није га одвраћала од ручкова с Виолетом, чак и онда кад је дуговао двије седмице ренте за собу и није могао наћи било какав посао. Виолета га је гријала својом приврженошћу, он ју је волио и шта му је још, ког врага, требало бити важније од тога? Веома брзо је научио да је храна битна, пошто је спискао своју биједну уштеђевину на изненађења за Виолету и сада је само Бог знао одакле ће му доћи сљедећи оброк.
И онда, поврх свега, Виолета га је позвала на званични годишњи плес њеног сестринства. Џек је био шворц, без смокинга и могућности да га набави све док му очи нису пале на портабл машину, његову једину тренутну имовину.
Однио ју је у залагаоницу и брзо се вратио са изнајмљеним смокингом, плесним ципелама, свиленим цилиндром и штапом – могло би се рећи похабаним – и деведесет центи у џепу за које се дуго препирао са Еби, залагаоничарком, коју је успио надгласати. Узео је пинту џина и паковање бомбона за деведесет центи и одшепурио се доље до куће Виолетиног сестринства попут милионера плејбоја у поподневној шетњи.
Дивно су се провели те ноћи. Чак је успио заборавити на своје невоље а и она је мислила само о човјеку у чијем се загрљају налазила. Били су толико бучни да су друге Капа или Омега дјевојке, или којем год да су сестринству припадале, почеле са завишћу загледати тог згодног бруцоша којег је Виолета зграбила.
Џек се доцкан вратио у своју собу у рушевном свратишту иза стадиона. Био је прилично пијан и ни изблиза тако тих какав је требао бити човјек који већ двије седмице дугује станарину. Газдарица, побожна жена амазонских пропорција, тргла се из сна у којем је доживљавала трећи Габријелов долазак, на Џеково гласно: „О-о-о-п-а!” Да одмах излети у ходник и упадне у Џекову собу није је спријечило ни то што је била одјевена само у уско припијени изблиједјело ружичасти кимоно.
Кад се обрушила на њега, Џек је пожелио бити било гдје само не испред те мјешине. Опет, не можемо кривити ни газдарицу што је дала себи мало одушка. Џеку је њена дрека била несносна па јој је рекао да је свјестан свог кашњења са рентом и изашао.
Устао је из полузаваљеног става с ивичњака, испрашио свој изнајмљени смокинг длановима да би потом пијано одтетурао низ улицу. Свилени цилиндар му је стојао накриво а оковратник му је оклембешен висио с врата. Није баш изгледао за примјер. Није имао куда да оде, и у то нигдје се и упутио.
Након шест седмица избивања с колеџа, Џек се вратио и то пар минута прије почетка посљедње фудбалске утакмице у сезони. Био је укусно одјевен а мантил од камиље длаке немарно је пребацио преко рамена. Дјеловао је задовољан собом попут милионера иако је имао само долар и десет центи послије куповања карте за улаз на стадион.
Кад је хтио сјести на своје мјесто, видио је да је опкољен мрким и намргођеним лицима. Игра није обећавала прве три четвртине. Лопта је била највише у ваздуху, час код једних час код других а обје екипе су играле опрезно. Прилике за поентирање су се сводиле на неопрезна додавања и дјечија лукавства.
Џек је дремуцкао, и изненада се усправио када је халф из противничког тима тактичким маневром побјегао својим чуварима и јурнуо преко отвореног терена попут листа на вјетру. Џек је устао да подвикне и ободри одбрану али му се глас зацементирао у грлу. Играч из одбране је ипак стигао тркача на два јарда прије гола па је Џек уз уздах сјео натраг у сједиште. Иако је лопта била на само два јарда од гола домаћег тима, два јарда од полагања и побједе противничког тима, Џек је мирно наставио гледати утакмицу.
Игра је била напета. Јаросни нападачи су кренули преко центра у камени зид одбране жељни побједе. Један играч је у том часу угануо зглоб и повриједио се. Судија је зазвиждао за тајм-аут, љекар је трчао преко поља са својом торбом за прву помоћ. Напокон је играчу намјештен зглоб и одшантао је до аут линије потпомогнут раменима двојице својих саиграча.
У доњем дијелу стадиона, код трибина, сва публика је скандирала повријеђеном играчу из свег гласа, али гледаоци око Џека су били тихи и мрзовољни. Џек их је мирно посматрао и примијетио да су то све били људи из доњег града, са слабо плаћеним пословима који су дошли да за својих осам долара и 90 центи гледају побједнички тим а не повриједе спортиста. То је разбјешњело Џека. Скочио је и продерао се:
„Подржите га и ви, смрадови ниједни! Ово није хиподром, ово је фудбал!” Онда је испустио један индијански ратни поклич чисто да би им објаснио како требају урлати.
Народ се окретао и буљио у њега. Дјевојка што је сједила сучелице њему окрену се и погледа га у очи. У исти тренутак су се препознали и он процвили:
„Виолета!”
„Џек!” одговори она и тон њеног гласа наведе га на помисао да је и он њој недостајао колико и она њему. Много. „Гдје си био све ове године?” упита она, без пријекора у гласу.
Хтио јој је испричати све о томе шта му се догађало откад су се посљедњи пут видјели, као што би урадио, на његовом мјесту, сваки заљубљен човјек али га је она зауставила покретом руке. Не зато што то није хтјела чути него зато што није хтјела бити груба према човјеку с којим је била интимна.
„Наврати вечерас до мене и испричај ми све”, рекла је. Говорила је брзо, не дишући као и онда кад су се упознали – барем му је тако звучала.
Џек је дуго кружио око Капа или Омега куће, како год да се звала, и тек у осам покуцао на њена врата. Дјевојка која му је отворила узела је од њега шешир и капут. Кад је упитао за Виолету, она му је нехајно одговорила „Ох, да,” и увела га у слабо освјетљену собу за пријем.
Ту се већ налазило пар дјевојака и младића пореданих у круг на итисону. Виолета је устала са дивана на којем је сједила и узела га за руку.
„Надзорница је одсутна и планирали смо играти покер на поду. Хајде, биће забавно,” убјеђивала га је.
Џек је оклијевао. Било га је срамота што је шворц. Долар и десет центи и нису јак пот чак ни у покеру који играју аматери. Знао је да не смије изгубити ту цркавицу јер му је она представљала бон за храну. Једна од дјевојака је изашла по карте и Џек је искористио њено кашњење да одвоји Виолету од друштва и поведе је до дивана.
Покушао ју је пољубити али му је рекла да чека док не остану сами. И онда чим је завршила реченицу, изненадивши тако Џека скочи му у наручје и њихове се усне спојише. Био је одсутан из њеног живота шест седмица а то је врашки дуг период кад сте млади и заљубљени. Џек је схватио да је воли више од било којег посла који би му могао обезбиједити већи капитал од тренутног.
Дјевојка је ушла у собу и зовнула Џека по имену, вративши га тако из земље љубави у хладну и окрутну стварност. Рекла је Џеку да је неко пред вратима и да га жели видјети па је овај невољно устао и изашао у ходник.
Огроман полицајац бронзаног лица и реског погледа чекао је баш њега. Плаву кацигу је био забацио натраг а плехана дугмад с његовог кожног капута сијала су као очи јастога на чкиљавој свјетлости ходника. Држао је пендрек од три стопе у својој десној и црни службени пиштољ у лијевој руци. Пријетећа зјапећа рупа је била уперена у Џеков стомак и овај је осјетио како му се језа пење уз кичму.
Полицајац је наредио Џеку да стави руке иза главе. Овај и несвјесно послуша. Тад је полицајац упитао Џека да ли зна коју молитву. Џек климну, питајући се шта ће му сад то. Почеле су га љутити пајканове крканске методе.
Рекао је Џеку да клекне и помоли се. Џек се намршти, сад већ уплашен за себе. Пао је на кољена, још увијек држећи руке за главом. Пајкан гурну пиштољ право у Џеково лице с намјером да га удари њиме – и Џек поскочи у свом кревету вичући: „Убиство, убиство!”
Глас из мрака ћелије наспрам његове претећи зашушкета: „’Ало, ‘тичице, хо’ш престати сотим? Неко б’ овдје и спав`о.”
Џек се полако прибра и схвати да он није бруцош у неком уредном колеџу, да није срећно заљубљен у красотицу Виолету (да чак и не зна ниједну такву дјевојку), већ да је само осуђеник број 10012 у мрачној, влажној ћелији, и да је јео исувише граха за вечеру. Али сатима након тога је будан лежао и тихо псовао робусног пајкана који га је привео у сну.
Превео са енглеског:
Милан Милошевић