У одређивању суштине човјека у свом обимном (и крцатом садржајем) дјелу, Гелен налази како је типично за човјека да, за разлику од осталих бића, он заузима становиште према самом себи. Човјек заснива такво становиште на основу властите чулне евиденције, али и преко евиденције других људи. Гелен закључује како „човјек не може бити схваћен из самог себе, да се може описати или протумачити само категоријама изван људског.“ (Gehlen, 1990; 8) Гелен веже уз човјека извјесну потребу тумачења, јер човјек је недовршено биће, биће пред великим задатком да себе створи.
Сам Гелен одређује, у уводу, свој спис као филозофски и научни. Аутор се на врло прикладан и дискретан начин удаљава од апстракције. „Човјек“ је филозофски промишљена компилација научних открића и закључака (антрополошких, биолошких, хемијских, психолошких, итд.): учвршћена прецизним аналогијама које су блиске зорном искуству читалаца.
Кроз човјека природа испробава потпуно нови облик (нацрт). Основна сметња увиду у човјекову цјеловитост, односно у „унутрашње стање“ човјека, јесте мишљење човјека из физиологије, из опште, линеарне биолошке генезе. За разлику од свих осталих животиња, човјекова улога у „екологији“ није најјаснија. „Он се односи према самом себи, по животној нужди, као што то не чини ни једна животиња, он не живи, он води свој живот.“ (Gehlen, 1990; 15) Човјек је за разлику од животиња духовно биће. Типично људска је могућност обеснаживања нагонског, инстинктивног осјећаја, и надилажења властитости. Људи, како тврди Гелен, „попредмећују“ свијет; проширују, уобличавају, ограничавају или надилазе свијет доступан њиховим чулима.
Природа је одредила законитости биљног и животињског свијета, али човјек надилази тај оквир. Човјек је једино биће које „има повластицу да својом вољом захвати у круг нужности, који је за пука природна бића нераскидив.“ (Gehlen, 1990; 32) За разлику од осталих бића, с друге стране, човјек је морфолошки одређен недостацима. Њему недостају органи за одбрану, крзно, итд. Младунче човјека је најрањивије од свих сисара, и његов опстанак зависи искључиво о интезивној родитељској бризи о њему. Своје недостатке човјек мора надомјестити својом интелигенцијом. Човјекова отвореност свијету даје могућност скоро неограниченог стицања знања. Управо због тога развој људи усмјерен је у свим правцима, и доведен је до стања када може обликовати и саму природу. Развијање неокортекса и органа шаке, палца и прстију представљају можда и најосновније предуслове технолошког и организацијског усавршавања, развијања људи. Произвођење оруђа и оружја човјека ставља у позицију изнад свих потенцијалних предатора.
Развој језика Гелен сматра специфичним обиљежјем људског појединачног одношења према свијету. Улажење у улогу другог елементарно је за конституисање етике. На исти начин, претпостављање стајалишта других помаже нам одредити саме себе; ми то најчешће чинимо управо поредећи се са другим људима. „Пожуда ријечју крчи себи пут.“ (Gehlen, 1990; 223) И управо артикулација жеља, интенција, замисли стоји, уз хемијске процесе, у основи ширег и сложенијег људског повезивања. Гелен истиче како је већ Новалис констатовао да „у нама постоји такође спољашњи свијет, који је с нашом унутрашњошћу повезан аналогно као спољашњи свијет изван нас са нашим спољашњим.“ (Gehlen, 1990; 274) То, како га Гелен назива, „урастање свијета у нас“ управо је дејство језика. Језиком је фундаментално одређена могућност задовољавања човјека у бићу, и могућност ширег бестјелесног људског повезивања. Мидов опис: „to take the role of the other“ Гелен сматра довољним да закључи како је, према Миду, „идентификација са неким другим претпоставка самодоживљаја.“ (Gehlen, 1990; 338)
Гелен издваја, између осталог, још и релевантност околине за конституцију човјековог организма, скоро једнако колико и за облик односа међу људима. Утицај урбанизације, којег аутор нуди као захвалан примјер, представља један од најочевиднијих утицаја на конституцију, чији се учинак „према унутра“ ни приближно не може процијенити. „Свако формирајуће васпитање, које дјецу навикава на стаблан социјални поредак, хтјело је типове, а не индивидуалности. Дезинтегирсано друштво као наше, тј. такво које је високо комплексно и мијења се брзим темпом, разграђује традиране форме одгоја, које односу појединца према самом себи дају, у првом реду, социјални садржај.“ (Gehlen, 1990; 404)
Arnold Gehlen, Čovjek, Veselin Masleša/Svjetlost, Sarajevo, 1990.