УВОД У ХЕРОЈСКУ АУТОБИОГРАФИЈУ
Јоште давно моја је мама
свако послијеподне ишла сама
на Трг Републике испод сата
гдје ју је чекао мој тата.
Тад су наврле компликације разне:
лијепе ријечи, бијес и казне,
ал су се мама и тата вољели
и ту љубав нису пребољели
и мој је тата опсједао врата
све док није попустила бака
да дође до брака.
Срећом су се брзо докопали стана
и обиље се прилијевало са свих страна,
а једног дана рода из даљина
донесе им сина.
И ја сам расто у висине,
моје су мисли ишле у даљине,
молио сам тату да добијем брата
па ми је брата набавио тата.
А ја нешто мислим:
да је мој тата
малко мање опсједао врата
и да није пристала бака
и да није дошло до брака
− што бих ја?
Или да је тата неку другу маму
срео у парку сасвим саму
и да се та за њега удала
и да је вјечно кћерку жељела
и да је Бог ту жељу погодио
− да ли бих се ја као женско родио?
Или да је мама срела неког другог тату
кад се ишла склизати на Шалату
и да су они добили сина,
неку будалу пуну врлина,
ја не знам одговор па сам у туги
− да ли бих ја био нетко други?
То је случајност да су се срели,
и да су једно друго хтјели,
моја мама и мој тата,
и да су добили баш мене и брата.
С том случајношћу како да се владам?
Да ли да је грдим или правдам?
Би ли било боље да се нисам родио
и да је тата другу маму оженио
или да је двјеста жена промијенио?
Би ли му било тужно без мене,
и без моје будуће жене,
и без мојег будућег сина
којег је давно планирала рода
далеко преко плавих вода?
Ооооооооооаооооооооој!
УПУТЕ ЗА ПОКОП
Још док могу изразити жељу… на вријеме…
Нећу тамјан! Ни нарикаче! Ни кризантеме!
Збљувал бум се и мртав ако неко закењка “Фала…”!
или ако се над отвореном раком ријечи дочепа нека будала:
“Вјечна му слава…” Не, хвала!
Жалобна поворка нека крочи бодра!
Од одра до гроба на челу параде
нека ступају мажореткиње младе!
Прекрасне Загребачке мажореткиње
или оне из Петриње или из Сплита, Сиска или Книна,
надгласајте молитве, намазе и мантре
мимоходом прпошних облина.
У корак! Исправи се, испрси! Све ко једна!
Ко борбени клин растјерајте попе
− згазите њихов монопол на покопе!
Нека спровод наступа као авангарда
оних који не пристају бити дио стада.
Затреси сукњицом! Кресни чизмицама!
Гази! Гази! Кољена високо! Да бутина сијева…
Као што рече Мајаковски:
—————— Лијева!
———————- Лијева!
———————— Лијева!
————————— Лијева!
Кад ме турну у урну и гурну у глину
као порцуланску фигурицу на витрину
− бљесни осмијехом, гузичицом заврти!
Да устукну и распрше се од ужаса
забезекнути профитери страха од праха!
Смисао је смрти да се прије ње проживи!
Живо! Живо! Живо! Живо!
У напетим блузама нек се ускомешају
те бресквице,
те крушкице,
ти кокоси,
ти лимуни,
нека кроз фину тканину пркосно стрче
на врху тих рајских плодова преслатке бомбоне…
Ако ме ишта икада, икада итко може вратити у живот
− онда су то оне!
Дугоноге. Ступајте, дјевојке: држ’ темпо!
Ритам – ритам – ритам! Ожежи!
Залуд пријети понор пакла, залуд тутањ грома:
нека је сваки корак искорак!
Њихова живост, а мртав ја, незаустављива смо комбинација.
Нека заблиста златна звијезда атеиста
док све пријетворно и похлепно
у немоћном бијесу самосагорјева…
Свеједно дал’ сунце жеже,
киша лије или спокојно снијежи…
Лијева!
—– Лијева!
——— Лијева!
————- Лијева!
ФОТОГРАФИЈА
Допала ми под руке фотографија,
кад тамо: поредана мафија,
с оцем породице на челу…
управо се вратио из ”Corso”-каване
стари хунцут у пругастом одијелу,
каранфил у запучку,
из џепа вире смотане новине…
– Сви из Херцеговине!
У граду први Херцеговци,
у лисницама први новци,
у другом плану жене кухају,
између њих трчкарају дјечица
и све је то једна топла срећица.
Скочи птичица из објектива:
побјеже, болна, док је још жива.
РИЈЕКА
Тече и тече једна ријека
из далека, препуна дрека.
Запрљана срањима поносне нације,
и смрди, смрди, воњ канализације.
Одавно је тако, и бит ће још горе,
тај смрад и отров се улијева у море.
И гле! У тој еколошкој катастрофи
и моје је говно у посљедњој строфи.