НА РИЈЕЦИ
Напустивши скуп гламурозних кловнова, упутили су се према Сави. Два млада пустолова кренула су у неизвијесан поход страсти. Ишли су таксијем. Аркадије је знао једно мало, удаљено, али тихо и мирно мјесто гдје се угодно могло сједити на кеју. Било је удаљено пет минута вожње од градског музеја.
Прво су свратили у трговину и купили три флаше вина, два чипса и три кутије цигарета. Затим су се као двије птице отргнули далеко од градске вреве тражећи мјесто на којем је Аркадије волио сам да проводи тренутке читајући класике и исписујући своје прве редове поезије и прозе хранећи се самоћом.
Када су стигли, Сунце је већ било толико ниско да се одбијало о површину ријеке правећи одсјаје који пламте у очима. Ваздух је мирисао на слатку воду по којој су газили инсекти, а онда завршавајући као вечера у рибљим устима. Све су добро користили ријечни галебови који су надлијетали ријеку хватајући жабе и рибе које би се затекле у плићацима. Сви су се хранили у зачараном ланчаном кругу. Човјек је био ту негдје… мало изнад…
Када су стигли, очи су се смијале, бљештећи у мелему природних пејзажа. Затим су нашли пригодан кутак бетонског кеја у квадрату простора. Вече је било свјеже, али својим бојама буђења било је довољно топло и угодно. Ваздух у носу је био попут баршуна.
„Овај призор сам насликала ни сама не знам колико пута, увијек сам се другачије осјећала. Сваки пут ми је био као први пут,“ узвикивала је Марина сва усхићена скачући по кеју.
„Заиста! Ти си генијалан фрик!“ гледајући у мјесто гдје се небо спајало са земљом изговорио је помало упитно Аркадије испуњен некаквим чудесним радовањем.
„Можда јесам, то није ни битно, погледај како је предивно, ово је више од стварности и оног што око види“ зборила је Марина с толиким сјајем и поносом што је по ко зна који пут очи у очи са природом која јој је напајала и обнаваљала душу. Баш као и Аркадију.
„Слажем се, вјерујем ти да је сваки пут другачији. И мени се деси када пишем о истим стварима да их различито доживљавам и интерпретирам. Размишљајући о истој ствари неколико пута, некада бих био срдит, љут и бијесан, а некада меланхоличан, депресиван и заљубљен. Волим када се разликујем од самог себе. То је знак да се креативно мијењам. Можда некада ескалирам самоубиством…“
Гледајући у Марининим очима одсјај Сунца, Аркадије је појашњавао промјене које су му се дешавале у душевном дворишту, на унутрашњем цвијећу које је било увенуло и давно засађено.
„У задње вријеме само бих се нешто убијао, али вечерас желим да заборавим на то. Хајде да отворимо вино. Хоћеш ли чипс?“, наставио је Аркадије вадећи садржај из врећице.
„Нећу чипс. Хоћу цигарету и вино. Вечерас желим да будем твој стих којег ћеш изговарати на своја уста исписујући ме својим дахом на црном небу. Хоћу да ме само љубиш, нећу да водимо љубав. Ти и твој болесни ум. Ти заиста ниси нормалан!“ узвикнула је гласно, гледајући га је с таквим чуђењем поново као да не вјерује на што је пристала, не одолијевајући његовом хладном ставу.
„Изволи вино,“ палећи цигарету додавао јој је боцу, а онда је наставио: „Ево ти и цигарета. Да, нека буде тако. Амин. Болестан сам и нисам нормалан. Хоћу да пркосим свему. Природи понајвише, али и људском роду, мада и самом себи док се борим против себе. Више времена проводим у ормару успостављајући личност која би се најбоље уклопила у овај шаблонски свијет него са људима, и то ми одговара. Све што је људско некако ми је лако освојиво. Схватио сам да основни проблем човјечанства лежи у чињеници што свако има право да мисли…“
„Хеј, човјече, дај се сабери, дошли смо да се опустимо и пијемо. И мене у многочему омета обични живот, али покушавам да га доживим као хладни предмет који не примјећујем. Мрзим да га додирујем, као и да он додирује мене. Хајде живио!“ дигла је флашу и отпила поприличан садржај из флаше.
„За нас, за наш опит над нама!“ додао је Аркадије.
Наставили су пити. Након четрдесет минута обоје су били добро накресани. Марина је пила више од Аркадија. Саљевала је вино као воду. Није имала мјеру, ни са цигаретама ни са вином. Аркадије је пио, али је више волио постепено трњење које га је креативно будило, а тјелесно отупљивало.
Алкохол је помјерао границе разума. Био је Бог с којим се могло разговарати, као тиха болест која узрокује смрт, као лијек који враћа из смрти.
Алкохол је код паметних и просвећених људи ослобађао интелигенцију заробљену иза решетки разума који је био одгојен друштвеним нормама, наводећи их на широка поља креативних и неизвјесних путовања. Код примитиваца је имао сасвим другачије ефекте. Код њих је будио примитивне нагоне и сводио их на нижи ниво свијести од дресираране животиње.
Није алкохол за свакога. Неко у бирцузу попије флашу вина и потуче се сматрајући да је учинио нешто што је вриједно памћења, а неко након попијене флаше вина, као рецимо, Сергеј Јесењин, напише Крчмарску Москву и тако се уклеше у камен времена вјечним словима генијалности.
И уистину, пијући на истом мјесту, исти алкохол, из истих чаша, у истим условима, у истом диму, под истим углом загушеног свјетла, људи су се различито манифестовали. Алкохол је био доказ менталне снаге и доминације.
Када су Аркадије и Марина већ били поприлично дубоко загазили у лавиринте алкохола, Марина је узвикнула:
„Човјече, ено барке, види тамо. Обожавам барке, обожавам море, хајдемо на барку…“
„Какво море, каква барка…?“ упита Аркадије намрштеног чела.
На удаљености од око двадесет метара од њих плутала је привезана барка. Тих дана ниво Саве је порастао па се тешко могло доћи до ње, никако осим чамцем.
„Не можемо до барке. Не знамо чија је, а и видиш колико је далеко од обале,“ додаде Аркадије.
Марина је, потпуно накресана, скочила на ноге и почела да узвикује хистерично:
„Ово је море, хоћу да је ово море, рецитуј ми неку своју пјесму о мору. Ти немаш пјесме о мору, о чему пишеш ти уопште? Хоћу да скачем са стијене.“
„Хајде, сабери се, какве стијене, какво море…“ прекиде је Аркадије, али не задуго, јер је она наставила:
„Хоћу да пловим барком. Зар се бојиш, допливаћемо до ње ако треба. Није ми хладно.“
„Молим те, смири се, рецитоваћу ти пјесме о мору. И ја волим море, волим острва,“ одговорио је Аркадије помало збланут, кога су њени изливи страсти помало отријезнили.
„Па хајдемо да пловимо, идемо тамо доле,“ додаде она.
Потрчала је према води не водећи рачуна куда иде и преко чега гази. По обали је било пластичних и стаклених флаша, разних челичних предмета непознатог поријекла. Док је трчала запела је за грану и улетјела у блато да би пала на кољена. Том приликом једна патика јој је спала и остала у блату. Није се предавала. Наставила је босом ногом и не примијетивши да је остала без патике. Била је сва умазна блатом. Аркадије, видјевши озбиљност ситуације, полупијан, скочио је и кренуо према њој газећи преко истих ствари које су се затицале под ногама.
Она се већ скидала мислећи да ускочи у воду. У том лудом походу који би вјероватно кулминирао смрћу, Аркадије ју је спријечио ухвативши је око струка. Била је жилава. Почела је да вришти отимајући се из његовог стиска. Млатила је ногама и рукама гребући га својим ноктима. Вртјела је главом лијево десно док се коса заглављивала у Аркадијевим устима.
„Пусти ме, пусти ме кукавицо, ти се бојиш. Ја волим море, пусти ме… не знаш ти ништа о мору… Ја сам галеб, не дирај ми крила! Хоћу да летим!“
„Смири се, ићи ћемо на барку!“
Смиривао ју је Аркадије ријечима за које није знао како да претвори у испуњење њене алкохолом изазаване жеље. Није се смиривала, копрцала се снажно у његовим рукама скоро гола. На њој су само биле гаћице и грудњак. Испустио ју је, али водећи рачуна да не крене поново у воду.
„Даћу ти ја море, добићеш, ево ти…“ хистерисала је гађајући га блатом. Аркадије јој се поново приближио добивши неколико грудви блата у лице и у тијело. Затим ју је ухватио за руке и привукао себи лицем тик пред нос. Није имао намјеру да је пољуби, али она се у том тренутку није одупирала. Тако су стајали неколико секунди. Гледали су дрско једно у друго, чекајући страствени знак. Видјевши да Аркадије неће да је пољуби, загризла му је доњу усну свом снагом. Раздвојили су се. Кренула је крв.
„Уф, човјече!“
„Ааа, крвариш? Имам те на зубима. Сада смо једно!“ узвикнула је хистерично. Аркадије ништа није проговара, већ се окренуо од ње држећи се за усну. У знатној мјери у њему се активирао гејзир бијеса. Увидјевши ситуацију, чак потпуно опијена, Марина га ухвати за десно раме и рече:
„Извини, Аркадије! Молим те, не знам шта да…“
С обзиром да Аркадије није реаговао на њене ријечи она је тада почела да плаче и вришти. Као да се отријезнила након свих сцена које је изрежирала.
„Извини, молим те…“ понављала је.
„У реду је! Није страшно, само си ме начела, довољно да пожелим да ти вратим истом мјером, ако не и горе,“ обратио јој се дрско Аркадије поново је примивши за руке…
Затим ју је стиснуо и снажно пољубио. Марина се није одупирала. Препустила се. И сама је почела да му стичће главу и страствено вуче за његову дугу косу.
„А сада идемо на барку.“
„Али како?“ промрмљала је Марина, не желећи да се одвоји од Аркадијевих усана.
„Наћи ћемо чамац.“
„Какав чамац, видиш да овдје нема ничега?“
„Има, ја сам овдје често, знам гдје има. Обуци се,“ gоворио јој је Аркадије, вадећи њену патику из блата.
Мрак је отежавао потрагу за патиком и другим дијеловима одјеће, али кад човјек пуши па има упаљач, може се рећи да је тровање некада од помоћи. Знао је да се мало низ ријеку налази неколико чамаца рибара који овдје редовно пецају.
Након што се Марина обукла, Аркадије је узео цигарете и преосталу флашу вина па су се заједно тетурајући упутили ка мјесту гдје су били завезани чамци.
И заиста, чамци су били само педесетак метара низводно. Изгледали су старо и оронуло, сажвакани зубима времена. Ушли су у чамац у коме се налазило једно весло. Аркадије је одвезао ланац од шипке која је била дубоко забијена у земљу. Потрпали су све своје ствари и Аркадије је почео да весла. Марина се посјела на врх чамца и раширила руке дигнувши главу у сумрак који је све више прекривао град. Изнад њих су летјели галебови. Облаци су били наранџасти. Дан се гасио. Узвикивала је на сав глас:
„Обожавам море, обожавам слободу, обожавам тебе, човјече из ормара! Обожавам твоју лудост! Ти си болестан! Заљубљена сам у тебе.“
Аркадије је само веслао водећи рачуна да их не ухвати јака струја. Још није могао да вјерује да је толико алкохолизирана да мисли да је ријека море. Убрзо су се нашли покрај барке. Обоје су били одушевљени. Смијали су се и поново љубили.
„Ево ти барка. Сада смо потпуно сами у наручју воде одвојени од свега што има везе са копном,“ рече јој Аркадије.
„Ти си мој морнар! Мој рибар! Мој писац са пучине,“ одговори Марина. Аркадије је везао ланац чамца за барку те су прешли на њу док се чамац љуљао.
Била је то поприлично неусловна барка, стара, трулих и шупљих дасака, неугодног мириса моторног уља. Али је била пространа што је одговарало и Аркадију и Марини. Она се испружила не водећи рачуна о прљавом поду који је био прекривен сасушеним блатом.
„Јеси ли срећна?“ упитао Аркадије.
„Јесам, најсрећнија сам јединка у простору, ти си ме начинио срећном. Ти и ја смо неопипљива материја, али ко то може да разумије?“
„Драго ми је да ти се свиђа, уживајмо у материји, али нећемо моћи дуго бити овде. Спушта се дубоки мрак,“ озбиљно прокоментариса Аркадије. „Зар се бојиш?“
„Не бојим се, само…“
„Ма опусти се. Хајде да отворимо вино и да га попијемо. Запалимо цигарету. Лансираћемо се у бесконачност мјешаних боја мрака.“
Отворивши посљедњу боцу вина, почели су разговарати о бјегству и удаљавању од задатог живота. Марина је причала о градовима Европе, о својим доживљајима и проводима. Из њеног говора осјећала се умјетничка одушевљености и грациозност описа. Просто је била креативно нахрањена. Зато је имала и чудесне слике. Аркадије је причао како је и он раније путовао, током студирања. Знао је пуно о градовима. Говорио је и да у задњих годину дана врло често сања себе негдје на обали мора, на ненасељеним врлетима, потпуно еманципован са барком за риболов, бурадима вина и књигама које чита на пучини. Неколико пута је поновио колико га умара симплификација оваквог живљења, гађење које осјећа и душевни умор. Утом му Марина, поприлично накресана, рече:
„Па то је сјајно. Нисмо се случајно срели. Ја имам пријатељицу која има кућу на Ластову. И она је сликар, путује свијетом, пуна је новца као Арапин, може јој се много више него мени. То мора да видиш, умријећеш од одушевљења. Те боје неба и мора, мирис чемпреса и звук тишине који ти угодно пробија уши. Мирис свјеже рибе. Мени је рекла да могу доћи кад год хоћу, дала ми је кључ.“
„…Марина, па ти си откровење, ти си мој сан, моје свјетло, мој барут за лансирање у простор. Хајдемо тамо, хајдемо на неколико дана да се напојим слободом и опоравим. О како бих волио тамо заувијек остати. Слободан сам мјесец дана док не почнем радити, а ако ми се свиди, нећу се више никада вратити.“, говорио је Аркадије сав узбуђен пољубивши је у чело.
„Договорено, ићи ћемо. Остаћемо тамо заувијек. Ићи ћемо возом до С…, а онда бродом до Ластова. Биће то велика авантура, путовање из снова које ћемо заувијек памтити.“
„Марина, звучи фантастично, чиста авантура, али не знам колико ћу ја то моћи да изнесем финансијски. Знаш…“ у том Марина прекиде Аркадија:
„Новац није проблем, рекла сам ти да имам очеву картицу, имаћемо све. Свиђаш ми се, ти си мој дечко. Никада не знамо када је задње све што јесмо. Имаћемо све! Најбољи превоз, најбоље вино, најбоље цигарете, најбоље рибље специјалитете на које ћу те водити тамо.“