У сами освит двадесетог вијека, затвореним кочијама, у које су била упрегнута два вранца, по лошим и несигурним посавским друмовима, путовала је млада жена са мужем, који је царским указом именован за котарског предстојника у живописном босанском градићу Тешњу. Своје име Драгиња од удаје промијенила је у Шарлота, бог зна због чега. Била је стасита, необично лијепих очију и изазовно крупних груди, рекло би се ближа тридесетој него четрдесетој. Поред ње је блажено хркао њен супруг Сава, наочит и пун човјек, средњих година. Шарлота је мислила на своја три синчића, која ће стићи касније, пошто се они смјесте у том непознатом мјесту.
Путују споро и дуго. Наокола промичу брда која код ње изазивају бојазан и буде нелагодна осјећања. Дебели слој прашине, који је попао по кочијама, прекрио је грб њеног мужа превучен позлатом. Прашина је продирала унутра и тјерала на сув кашаљ, штипкала за очи и нос и изливала лоше расположење.
Врата застале кочије нагло отвори слушкиња Тарса, прецвала дјевојка, са дебелим црним плетеницама, која жустро рече:
„Молим вас, госпођо Шарлота, хоћете ли прећи у задњу кочију да се мало дотерате, на улазу смо у варош.”
Очекивали су их, јер прије него што су изашли из кочије, гомила угледних грађана достојанственог држања, већ је била крај њих и клањајући се учтиво их поздрављала.
„Част ми је, господине котарски предстојниче, да вам уз Божји благослов, најпокорније зажелим срећан долазак у нашу мирну варош…” Али од упорног фијукања вјетра једва су се разабирале испрекидане ријечи болешљивог и старог проте Теодора Илића, који је био изабран да, као најстарији, одржи поздравни говор.
Неугодни налети црног вјетра и кише добро су дошли предстојнику да прекине тај муцави говор ријечима:
„Хвала вам, господо, на лепим жељама, а сад се брзо склонимо са овога невремена! Биће бољих прилика за диспут.” Са великим олакшањем сви су то једва дочекали.
Први дани у новој средини породице Савић протицали су брзо. Њихов стан и предстојникова канцеларија били су на истом спрату, па ако не би био службено заузет, Сава би често прелазио у свој стан, у коме се снажно осјећао сладак мирис свјеже окречених зидова. Ако није морао нигдје да путује или није имао посјета, са слатким осјећањем радозналости превртао је разне турске списе из којих се упознавао са историјом мјесних прилика, а које му је један стари турски чиновник, онижег раста, са задивљујућим стрпљењем преводио са турског језика.
Предстојник би понекада, предвече без реда и правила, са осјећањем задовољства самим собом, сједао у кочије и у топло вече испод ројева раних звијезда на небу возио се забаченим дијеловима града и приградским насељима.
А онда, наредне године, дошао је и тај злокобни августовски дан.
Најстарији њихов син Стеван, већ школарац, иначе мирно и послушно дијете, за школског распуста дружио се са мјесном дјечурлијом и скитао наоколо по зеленим гајевима и башчама препуним зрелог воћа, уживајући у слатком мирису љета. Страшни догађај услиједио је тачно на Илиндан, док су Шарлота и Сава били у вароши код Гверића на слави. Врело сунце је тога дана несносно пржило, па су се дјеца начичкана око вира Звечај, купала у пријатној води Радушице, која је лијено милила градом. Старији и смјелији дјечаци су скакали са стијене која је надвисивала вир. Скочио је и Стеван и више се није појавио на површини воде. Тек у први сумрак локални ватрогасци су чкаљама испод стијене, на којој је дремљиво почивала стара турска тврђава, извукли његово беживотно тијело.
Дјечак је сахрањен одмах сутрадан. Мајка је пала у тешко бунило, па није присуствовала ни опелу у цркви, ни сахрани. Данима је, на рубу гроба, беживотно лежала у постељи. Служавка ју је покаткада с муком успијавала убиједити да поједе мрвицу круха или узме кашику-двије пилеће чорбе. Када је, ипак, почела долазити себи и придизати се, сатима би сједјела крај прозора и празним погледом зурила стално у исти призор.
Пролазиле су недјеље и мјесеци, па дође и прољеће. Цвјетао је јоргован. Предстојнику као да је лакнуло када тих дана у ту источњачку варош дође отмјен, лијепо васпитан младић, који ступи код њега у службу као пристав. Био је нешто виши од средњег раста, правилних црта лица са дјевојачким теном. Живе, смеђецрне очи, које су свјетлуцале животом и младошћу, и смирено држање, чинили су га још привлачнијим. Пажњу околине плијенио је и беспријекорним облачењем и европским образовањем. Причао је лијепо и његове јасне, лаке ријечи стварале су пријатан угођај. У Бечу је завршио вишу конзуларну школу, а потом добио мјесто у Скадру. Звао се Ферид Азапагић и био родом из Тузле. Оцу, реису, високом вјерском чиновнику, није било тешко да код аустријских власти измоли да му сина пребаце негдје ближе европској цивилизацији. Брзо се навикавао на ситне и једноставне послове и прилике, које су владале у малој средини, и ускоро постао радо виђен гост у дому Савића.
Дружећи се са овим младим чиновником, предстојник је почео да живи готово бећарски, по правилу: уживај данас, све друго може чекати до сутра. Касно се враћао кући, а понекада и тек сутрадан, изговарајући се и измишљајући пред женом свакојаке неувјерљиве приче о нужној потреби службе.
А Шарлота, умјесто да се љути на младића, што јој којекуда вода мужа, па чак и по шумама да јуре дивљач по потоцима и урвинама, ни сама себи није могла објаснити зашто га је, упркос томе, гледала са симпатијама, вјешто скривајући таква осјећања. Чинило јој се да и он, каткада, са њежном топлином у очима, кришом посматра њу, како то дотада нико никада није чинио.
„Можда ми се то само тако привиђа!” размишљала је са осјећањем кривице, док јој је душом треперила нека пригушена радост.
„Баш сам женски глупа”, прекори сама себе, када је једне прољетне вечери, коначно пристала да пође на забаву коју су приређивали чланови мјесног друштва “Просвјете”. А онда се нагло застиди, јер јој се чинило да се упушта у нешто недолично.
Облачећи се, осјећала је како јој груди испуњава неки слатки немир. Са приличном сигурношћу знала је да ће на забави бити и млади пристав.
Када су се врата лагано отворила, није ни помишљала да би то могао бити ико други до њен супруг. Али био је то он, младић на кога је мислила. Све је могла очекивати само не то. Застала је на пола покрета и укочила се. На лицу су јој се огледали
печати збуњених емоција, али и нескривено задовољство:
„О, моје поштовање вашој висости, госпон Азапагићу”, коначно је постала свјесна шта се догађа.
„Љубим руке, и желим вам лијепо вече, многопоштована госпођо Шарлота. Куцао сам али се нико није јавио, па сам био слободан да уђем без
допуштења.”
Примијетила је да му глас није баш тако сигуран као раније, да је јако узбуђен и благ и да помало подрхтава. Био је сасвим збуњен и покрети су му били несигурни.
„Ништа, ништа, добро сте учинили, храбрила га је. Иначе, могли сте осванути пред вратима”, покушавала је да се нашали.
„Госпођо Шарлота…”
„Господине Азапагићу”, прекинула га је, „опростите!”
„Приђите и седите.”
Пошто се колико-толико прибрао, сјети се зашто је дошао, па дубоким, и готово свечаним гласом, рече: „Господин Сава вечерас неће моћи да вас прати на забаву, па је послао мене да вам правим друштво, госпођо Шарлота, ако вам је по вољи. Он има сутра неки врло важан и неодложан посао у Котарској испостави у Добоју и мора да се припреми. Али с обзиром на то да ће прослава, вјероватно, трајати дубоко у ноћ, можда, ипак, наврати.”
Било је пријатно вече, неосјетно се смркавало. Негдје су гугутали голубови, а са улице се чуо пригушени жамор. Чекајући да му се жена спреми и изађе, Сава је стајао на прозору своје канцеларије и одозго посматрао улицу и кочије са равнодушном незаинтересованошћу. Млитаве и безначајне мисли мотале су му се по глави. Ни у сну није могао слутити да би у Шарлотином срцу могла букнути нова љубав и узбудљива прича, и то у његовој брачној постељи.
Међутим, баш то се и десило.
Одмах послије завршетка позоришног комада, Шарлота и њен млади пратилац отишли су не дочекавши ни почетак опште забаве. Чим су за собом
затворили врата предстојниковог стана, он је страсно обгрли око паса, и опрезно закључа врата. „Аххх!” – било је све што је шапутаво казала када ју је младић подигао и понио кревету. Као преплашена птица дрхтурила је у његовом наручју. Распаљени пожудом, брзо су се скинули. Горјели су од љубавне жеље. Гола мјесечева свјетлост је откривала Шарлотине заводљиве облине, почев од дојки с набубрелим брадавицама до тамног и густог трокута руна испод бијелог трбуха. Младић ју је махнито љубио по цијелом тијелу. Било је све лијепо и њежно, непознато и свето. Она га је страсно гризла и вриштала од задовољства када је продирао у њу. Такву необуздану страст према супругу никада није осјетила. И ко зна колико пута су, послије кратких предаха, изнова започињали задовољавање обостраних снажних пожуда зарањајући до дна насладе. Била је то њена најсрећнија ноћ. Чинило јој се да некога истински воли–први пут у животу. Живот се у њој поново пробудио испуњен, како је мислила, дубоким смислом.
Вријеме је пролазило. Топла осјећања задовољства испуњавала су душе заљубљеног пара. Љубав се распламсавала, па су се налазили када год
би се за то указала згодна прилика.
Да би и најбезазленији догађај постао занимљив, довољно је да се о њему почне причати. Заморном и досадом окованом варошицом, пуној сићушних и скривених догађаја, ускоро се пакосно почело шапутати о тој саблазној вези, која је све више постајала предмет гласног оговарања ситног и непознатог махалског свијета. Опчињени слашћу, љубавници су за све били слијепи и глуви као тетребови.
Трагичан расплет почео је некако треће године њихове љубавне везе, око Митровдана, када су угледници одлучили да упозоре предстојника на
недолично понашање његове супруге. Са хладним достојанством те ледене ријечи пред Савом је изговорио најугледнији међу њима Хамдибег Ајановић, крупан и рјечит човјек, иначе посједник и предсједник Општинског вијећа. Предстојник их је саслушао са тешким нестрпљењем и није желио одмах да повјерује у њихове ријечи, примивши их као нечувену увреду. Без поздрава отпустио је збуњене варошке угледнике и наредио да му се смјеста спреми кочија, те бијесно одјурио у прву механу изван града.
Сљедећег дана, ништа не слутећи, нашминкана и дотјерана у хаљини некада купљеној у Венецији, савршено скројеној и изазовној, Шарлота погледа у неиспаваног Саву, испупченог стомака, пепељастог у лицу и са чашом пића у дрхтавим рукама из које је пио у кратким гутљајима.
„Треба да на време стигнем до Петровића, обећала сам им да ћу доћи до шест.”
Ходајући нервозно по соби, зловољног изгледа, гледајући је црвеним неиспаваним очима, док му се у гласу јасно осјећао једва суздржан звјерски бијес, Сава пригушено запита: „Хоћеш да кажеш да сад идеш код Петровића?” А онда ван себе од силног узбуђења, не сачекавши одговор, настави:
„Драга моја жено, већ сам се распитао коднеколико породица, код којих си говорила да идеш у последње време. И, надам се, није ти тешко погодити шта сам сазнао. Али опет ћу ти рећи. Ни код једне од њих није те било од тренутка када си се спетљала с оним приставом Азапагићем. Је ли тако?!”
За тренутак код Шарлоте се могла видјети нагла сломљеност и велика збуњеност на блиједом лицу орошеном једва видљивим капљицама зноја,
које је преплавио кратки талас вртоглавице и она хистерично завришта:
„То је лаж, груба, бесрамна лаж! Ови окрутни дивљаци хоће да ми напакосте!” Али то као да није допирало до Савиних ушију и он гласом који се налазио између плача и бијеса који му је опасно искричио у очима, настави:
„А све ове године нашег брака гледао сам у теби божанство, необичну жену. Указао сам ти поштовање и искрено поклонио своје срце. Све си
одбацила и испрљала, поломила и срушила у блато! Погазила си брачни завет дат пред олтаром о верности до смрти. Несрећу си унела у породицу и испрљала њену част. Дотукла си ме!”
И ваљда плашећи се искушења да би ју могао задавити, неспретно завуче дрхтаве руке у џепове похабаног старог сакоа. То потпуно занемаривање и одбацивање њеног правдања, још више раздражи жену и у њој букну пркос. Блиједа као зид, сва устрептала срџбом поново бијесно просикта:
„Зар ти нису већ одавно испрљао све што си могао испрљати, све до ништице, до блата, све што је било племенито и лепо у нашем браку. Ниси ли ти први почео да ме вараш и свакодневно понижаваш. Привезао си ме за децу и кућу, да би се могао смуцати по крчмама и ваљати са дрољама и због тога си поносан на себе!”
Изговоривши то јецајући одјурила је у своју собу, одакле се потом још само чуло како кључ зашкрипи у брави. У непријатној тишини која је завладала кућом, само се из кухиње чуло Тарсино звецкање судовима.
Те вечери вјетровита и хладна ноћ прекрила је тамом обавијену варош. Млади пристав ни слутио није да је брука већ пукла, и да за њихову блиску везу зна и сам Сава. Али пењући се степеништем до предстојниковог стана, нека мрачна сумња увлачила му се у узнемирену душу. Пред вратима, као ледена мећава, пресрео га је шапат слушкиње, којој је лице било блиједо и узбуђено:
„Господар зна све! Мало пре су се он и госпођа страшно свађали. Бежите, он ће вас убити”, усплахирено каза служавка и брзо затвори врата.
Сутрадан, када Сава није био у вароши, у поподневним сатима докоњаци са непорецивим задовољством примијетише скрушеног Ферида, испред предстојникова стана са знацима велике нервозе на лицу. Тишина је била сива као и крхко небо изнад вароши. Дувао је хладан вјетар и доносио мирис дима из распаљених мангала и лоја на коме је негдје пржено овчије месо. Радозналци су заузели мјеста преко пута котарске зграде и предстојниковог стана, по доксатима дућана и до кафанских прозора, ишчекујући шта ће се догодити. На њихову велику жалост, није се збило ништа посебно, па се почеше разилазити.
Тек у сумрак указала се добро позната кочија Савића, која уз злокобно тандркање изјури из дворишта и убрзо се изгуби на периферији града одакле је допирао мирис траве и мокре земље. Пошто се кочија није вратила до пола ноћи и они најупорнији радозналци помислише да је Ферид-бег напустио град и са собом повео предстојникову жену, па се у том увјерењу и они разиђоше.
Прошла је поноћ. Падала је ситна и упорна кишица. У тим тешким тренуцима, док су им срца парали помамни крици, несретни пар је још шетао
расквашеним пољима у кишној измаглици, смочен до голе коже. Наоколо је равнодушно мировао трагично мрачни пејзаж. Потпуно збуњени новонасталим околностима у очајању које је вриштало у њима, осјећали су да ништа више не може бити како је раније било и да се све у тренутку преобразило у велику несрећу.
У таквом мучном расположењу и у разговору су се касно послије поноћи вратили у варош. У Шарлотиној спаваћој соби испили су отров и заједнички запловили у ништавило.
Црна вијест се попут свјетлице грома раширила замуклом касабом, коју је баш то јутро задесио жестоки кишни пљусак. Невријеме је убрзо прошло, па је њоме завладала нека посрамљена тишина и нелагода. Људи су ходали ћутке, кријући погледе једни од других. Вртјели су се около без праве сврхе и као да су нешто ишчекивали, а да ни сами нису знали шта. Саву су једва некако пронашли у некој загушљивој и прљавој друмској механи, у којој је пробдио ноћ бијесно лумпујући. Душевно истрошен и хладан, с прогрушаном косом и мртвим очима испод накостријешених обрва, ничим није показивао своја осјећања, што се тумачило на најразличитије начине. Некима се чинило као да је израз његовог лица говорио: „И смрт је за њих сувише добра!” Ипак, добар посматрач би могао примијетити да су му се рамена нагло повила а лице упадљиво избраздало. Дјеловао је старије и болесније него икада раније, права руина. Стиснутих зуба, непомичног израза лица, само је ћутао, и очито није био способан за велике несреће. Изгледало је као да ништа не допире до његове угашене свијести, али се изненада тргао и одлучно и нервозно одбио приједлог котарског суца да се причека још дан са сахраном, како би се довела дјеца коју је, када је избио породични скандал, послао у Војводину код родбине. Осим шока, имао је и извјестан осјећај кривице помијешане са снажним бијесом.
Посљедња вожња Шарлоте и Ферида градом прошла је у тишини без помпе и почасти. Док је вјетар, свјеж попут пољупца дјетета, с неке од градских џамија доносио звуке езана, Ферида су, без молитве, у тешкој тишини неколико плаћених хамала, полагали у мезар, ископан испод једног младог багрема на гробљу за отпаднике и самоубице званом Објешеница. Причало се да је по мртвог сина пошао стари реис, а када је чуо како је умро срдит, без изговорене ријечи, рукама је дао знак кочијашу да окрене кочије и вратио се са пола пута.
Шарлоту су, без посебне церемоније и свештеника, сахранили на старом православном гробљу Тепе. Поред Саве, који се за ту прилику обријао и обукао свечано црно одијело, сахрани је присуствовало још тек неколико свечано озбиљних старих службеника хладног срца и сасвим раводушних према несрећи која је задесила њиховог претпостављеног. Само је неко од њих, у пола гласа, промрмљао нешто у смислу да је смрт понекада добра ствар и да је погреб увијек такав, каквог га покојник за живота заслужи. Небо је било покривено великим црним облацима из којих је по самом завршетку сахране, бљунуо силовит пљусак.
Вријеме чини своје. Дубока трава и дебео слој лишћа покрили су раздвојене хумке несрећних љубавника, а рђа нагриза жељезну ограду око Шарлотиног гроба. Од свега остала је само тужна прича, па се и она почела заборављати.
(Бокатин дијак, бр. 1)