Изашао је на перон гдје се чекало укрцавање у воз.
Све је било спремно, само се чекала Марина. Сат је показивао шест и петнаест. Она није имала мобилни телефон, барем је тако рекла Аркадију па није могао да је позове. Све што је могао било је да сједне и чека.
Људи су улазили у жељезничку станицу, за собом су вукли кофере и торбе. Стајали су у редовима пред шалтерима, купујући карте. Сви су имали смјерове, сви су некуда путовали, имали су своје давно исцртане и изблиједјеле мапе живота. Поједини људи су били поспани и нервозни, други су били весели као да им ништа страшно није било што морају устати овако рано. Мали Роми, прљави и поцијепани већ су били на ногама просећи од путника. Множили су се као ћелије рака. Били су јако досадни, човјек их се не би ријешио док им не би дао у руке нешто ситног новца.
Вријеме је цурило. Аркадијево лице попримало је све изобличенији облик претварајући се у вулкански емоционални кратер. Затим се нервозно усходао, горе доље по перону, а онда би ушао у жељезничку станицу те се појавио испред главног улаза жељезнице. Гађао је очима на све стране, гледао је бројне пролазнике тражећи на сваком лицу лик Марине. Пролазили су аутобуси и трамваји, неки су стајали и истоварали путнике, други су само пролазили. Нигдје се није појављивало Маринино лице. Било је пола седам, воз је требало да крене.
Нема је. Не могу да вјерујем, стварно је нема! говорио је гласно. Људи су се окретали. Аркадије је био видно нервозан. Затим је поново утрчао у жељезничку станицу и похрлио кроз врата која воде на пероне. Гледао је и лијево-десно, али Марини није било ни трага.
Изгубио си момче! … Не могу да вјерујем! Какав сам ја глупан, магарац са највећим ушима у хемисфери, мумљао је још не вјерујући да му се то заиста дешава.
Могао сам да знам. Није хтјела ни да знам гдје станује, рекла ми је да нема телефон. Има смисла. Какав сам ја кловн. Можда је негдје овдје прикривена, можда ме негдје гледа са стране, шпијунира и смије ми се. Можда не може да вјерује да сам овако глуп. Срели се два пута и већ те води на Ластово… Ма дај. А ти се као почео и заљубљивати у њу. Аркадије, ти си тотални лузер идиотски. Велики идиот за примјер свим малим идиотима, провлачио је себи реченице самокритике док је разочараним очима мотрио по перону.
Локомотива је испустила онај познати звук из своје сирене што је био знак да креће према З… Путници су висили на прозорима док су их њихови најмилији или најнемилији испраћали и махали им.
Аркадије је стајао преварен и насмарен, сав повијен као грана послије невремена, стојећи покрај своје торбе. У руци је држао двије карте које су могле да му промијене живот. Гледао је у њих.
Стварно не могу да вјерујем. Како сам могао бити тако лакомислен? Па били смо пијани, можда се и не сјећа о чему смо причали, можда се ни мене више не сјећа…
Окренувши се иза себе угледао је канту за смеће. Карте више нису имале вајде па их је згужвао и бацио.
Још је неколико минута стајао гледајући воз како одлази.
А онда му се провукло кроз главу:
Човјече, можда спава, озарило му се лице када му је ова помисао пала на ум.
То је сигурно, не би ме овако оставила, видио сам у њеним очима да јој је стало до мене. Доћи ће, требам само да је сачекам. Сигурно је то, друго не може да буде. Сјешћу овде и не мичем се док се не појави. Морам да провјерим када је следећи воз за З…
Док су му мисли струјале кроз главу брзином звука, устао је оставивши своју торбу на клупи те се упутио на шалтер.
„Добар дан“, рече Аркадије гласно.
„Добар дан, зар ви нисте требали да отпутујете возом који је управо отишао?“ упитала га је иста она жена, од чијег гласа су се тресли зидови, помало заједљиво и провокативно.
„Нисам требао да отпутујем, видите да сам овдје“, одговори Аркадије срдито са горчином у грлу, те настави:
„Када иде следећи воз за З…?“
„Данас у 15 и 30.“
„Је ли то једини воз који иде…“ поново упита Аркадије.
„Да, нема више до сутра. Шта бисте ви, да возови иду сваких пет минута?“
„Не, ја бих најрадије да се ви удаљите из ове жељезничке станице и да експлодирате негдје вани.“
Рече јој то Аркадије не могавши да савлада бијес који је жена са шалтера изазвала код њега. Иако се овако никада не би понашао, сва горчина, разочарање и разјареност због Марининог недоласка кумовали су да изгуби контролу над собом. Жена за шалтером са невјерицом у очима узвикну:
„Је ли ти требаш карту или не требаш? Људи чекају у редовима, немој да си дрзак и безобразан.“
„Не треба ми ништа! Хвала и довиђења!“
Затим се вратио на клупу покрај које је стајала торба. Сјео је и извадио цигарету. Запалио је. Помислио је како му фали нешто од чега ће да умири тијело и мисли. Поново је устао и скокнуо до прве трафике, купио три пива, вратио се, сјео и препустио времену да му доведе Марину.
Казаљке на сату жељезничке станице биле су неумољиве. Кретале су се муњевито, а Марина се није указивала. Пролазили су разни путници, дјеца, дједови и баке. Носили су своје ствари. Роми који су још тог јутра били овдје више нису прилазили Аркадију, јер су га већ два пута опкољавали док им није запријетио да га више не узнемиравају.
У њему су се сламала копља. Стално је покушавао да врати филм уназад, да се сјети да ли је можда некаквим својим понашањем или ријечима утицао на то да га Марина више не жели видјети. Није било ничега што би стварно имало значај.
Када је било већ 15 и 25, Аркадије се помирио са чињеницом да је више никада неће видјети. Покупио је своју торбу и изашао ван са жељезничке станице. Сунце је пржило. Било је не толико вруће, колико тешко и спарно вријеме. На зидовима његове душе зјапиле су отворене и дубоке ране.
Затим се отргнуо у град тумарајући без циља и идеје. Изгледао је тајанствено, мистериозно и покисло под ведрим небом са торбом на леђима, већ помало накресан и умртвљеног лица. У њему се будио гњев и презир. Срљао је бијесно према бесциљу.
Онда се сјетио да би можда могао проћи кроз неке паркове, посјетити музеје и галерије, не би ли затекао Марину како слика. Али се брзо у њему пробудио инат и бич самокажњавања.
Како си глуп, тражио би је као будала по парковима и галеријама? Колике су ти шансе у оволиком граду да је нађеш? Па чак и када би је нашао шта би јој рекао, шта би она рекла теби? Испао би заиста смијешан као Пинк Пантер у пеленама.
Аркадија је понајвише ломило што се на први поглед почео безумно заљубљивати у Марину, доживљавајући је као биће достојно импресије, као узвишено и недостижно божанство. Одједном од оног тако бесконачног, ванпросторног и предивног осјећаја о којем је стално сањао настајало је разочарање према тако предивном, заиста загонетном и инспиративном бићу као што је била Марина. Но рефлектори истине почели су обасјавати чињеницу да је тешко вјеровати људима, ако их добро не познајемо. Чак и када их познајемо, бивамо изневјерени.
Заљубљеност у њу била је завој на рани душе узрокована монотоним животом који је морао да води. Она је била просвећење, клица из које је ницао нови Аркадије на стаблу наде и вјере у Живот, Сунце у поноћ… Била је све што не види око. Мистерија праска. Срећан је био онај ко је могао да не осјећа.
Аркадије се у том тренутку сјетио чика Часлава. Било је скоро пет сати. Већ је дошао кући, биће му драго када ме види. Треба ми неко с ким могу слободно да разговарам. Ршум је у кафани, не могу. Тамо је гужва и много буке, то ми сад најмање треба, мумљао је у себи упутивши се према трамвају.
Док је сједио у трамвају кроз главу су му се мотале различите мисли. Питао се Аркадије да ли ће икада наћи праву жену за себе и треба ли му то уопште. Никада није био поборник конзервативних мишљења, да је жена ствар или биће које треба да проводи вријеме у кухињи, васпитајући дјецу, већ баш супротно, али је био поприлично поучен својим богатим искуством са женама прије, током и послије заједничког живота са чланом тог рода да су жене понекад неизвјесна и бахата бића.
Затим је вођен размишљањем, намрштеног лица и стегнутих усана, извадио свеску и оловку, те је почео да пише:
Да ли је мушкарац будала ако свој живот веже за жену? Да ли је будала у грубом значењу или је само кукавица пред животом или природна грешка – метросексуалац? Или је можда получовјек који зависи од жене као ћелијског елемента који по уклапању у њега чини разумно биће? Колико је уопште жена потребна мушкарцу, и обрнуто?
Још у Старом завјету исписани су коријени блуда и сексуалних разврата… Па на чему је Шеријат засновао полигамију?
Креативном мушкарцу, оном који посједује себе, свјест о стварима које га окружују, потребан је простор, ван свијета, ван ограда и капија разума, ван живота, зар не? Њему је потребно поље охрабрујуће и креативне тишине, додир тамне хладноће, нарочито ако је нечему емоционално посвећен? А то нешто је писање, свирање, сликање, читање… Ментални поход на неосвојиво…Исконски и храбри марш за сопствени мир и душевни опстанак. Борба за литре чистог ваздуха. Самоћа и чисто лудило у очима које не спавају данима и мјесецима стремећи менталној реализацији кроз креативно испољавање… Прогрес ума у недостижно и неспознајно.
…Али, ако се занемари оноземаљско, тада му је потребна и жена, биће које ће га истински вољети, које ће бити надахнуће и земаљски разум (јер жена то јесте – овоземаљско биће), чиста мајка њиховом потомству, које ће бити сав његов емотивни свемир. Жена је разум интелигентног мушкарца, јер мушкарац не може да види земаљске ствари и животне детаље које може жена. Зато је креативном мушкарцу у овоземаљском походу на смрт потребна жена која ће га рационализовати, која ће му разум одржавати будним, колико толико, да не крене стрампутицом, да га сачува у овоземаљском присуству…
Јер само жена која је права и искрена мајка има емоције достојне човјека, које ће пренијети и на свога мушкарца. Мада, да се не лажемо, када жена постане мајка, мушкарац тада пада у други план и тамо остаје заувијек постајући јој мање битан. То је донекле разумљиво, јер је тешко очекивати од жене да буде истовремено и мајка и супруга. Двије улоге у једном бићу воде конфликту улога. Разуман мушкарац би то требало да разумије и заиста не би требао да очекује пажњу у пуном сјају. На жалост, трагедија многих мужева је што они поричу чињеницу да су жени само средство за потомство, јер не желе да прихвате истину, а што уствари представља само женино суштинско остварење које је посађено у њеној биологији.
Зато ми се чини да је данашња жена само високи зид, тешка рампа на том дугачком и неизвијесном путу; Ограда која се помјера пред корачањем и не да се прескочити. Она је као шпиља, мрачна и хладна пећина у коју не смијеш да провириш да те тамо не би засуло јато неартикулисаних и помахниталих шишмиша. Као таква, она је мистична, препуна тајни, а за које њен мушкарац сазна тек посљедњи.
У том трену је застао са писањем, сјетивши се ниоткуд драматичног расплета са Весном и Миленком у предузећу које му је требало донијети духовни спас на мјесту ноћног чувара. Замислио се дубоко, гледајући у неодређеном правцу, питајући се како је завршила Весна након свега што јој је изговорио Миленко када је Аркадије одлазио из предузећа. Као да му је у исти трен било и жао и драго. Наједном се тргнуо, прислонивши врх оловке на хартију, те је почео да записује:
Неморална и бестидна жена је грешка Господина Свемира и Госпође Природе. Патолошки болесно биће, отрована у свом коријену, одакле ниче. Као коров, неискорјењива, свеприсутна, ометајући развој других живих и духом здравих створења своје женске врсте. Оне су такве и према својим мушкарцима. Свака таква жена презире свога мушкарца, иако му говори да га воли више од живота и да јој је он сав свемир. Она кроз живот и брак жели да га уништи, збаци са трона снаге и величине, да себи докаже да је боља, из неодгонетнутих и са аспекта здравог разума оправданих побуда. За властите реализације увијек ће чекати тренутке мушкарчеве лакомислености. Уствари, таквој жени и не треба такав мушкарац, неко кога ће тако лако згазити као јесењу глисту, јер такав мушкарац и није мушкарац, већ обични папучар и слуга. Њој треба неко ко је несаломљив и непобједив, вербално јак, неко ко је може зазидати једном ријечју или погледом. А једно је сигурно, што потврђује и психологија, тада му се диви и самим тим осјећа љубав према њему…
Прочитавши написано само се осмијехнуо накрививши усну коментаришући самог себе:
Ово да ти неко прочита, рекао би да си шовиниста, јер Узак је и површан људски ум. Да ниси, то знаш само ти. Не би нико схватио колико си емотиван човјек који жели само једну морално чисту, посвећену и емотивну жену за себе, за вас, за љубав, па макар трајала трен, трен који се памти.
Аркадије је био у праву, нико није знао више од њега колико му је било исконски стало да покрај себе има жену која није члан развратног и јефтиног клуба „женског рода“. Постојале су праве жене ту и тамо, које су имале достојанство и које су заслужено имале статус и поштовање које им доликује, а постојале су и дроље, бројчано доминанте. Оне су се дијелиле на оне које то отворено истичу не стидећи се тога што јесу, јер нису имале ум, и оне мало паметније, чак изузетно интелигентне, које то вјешто прикривају под маскама светица, глумећи религиозна, чедна и мирна мала бића која би човјек, вођен вањштином, пожелио да помази као малу мацу. А уствари, испод љуштуре би се крила лукава ћуд тигрица.
Трамвај се зауставио на станици на којој се увијек укрцавао чика Часлав, само једну станица прије гдје је становао Аркадије.
Узео је торбу, изашао из трамваја и упутио се према стану чика Часлава и тета Марије.
Ходајући, мимоишао се са човјеком који је покрај себе гурао бицикл, за који је била закачена импровизована приколица на којој су стојале наслагане картонске кутије. Оне су падале једна по једна, али он се није обазирао настављајући даље. Људима је изгледао чудно. Израз његовог лица био је и више него јасан. Све је било јасно.
Био је свјестан живота, тог проклетог дара од Бога.
