ВАПАЈ
Нада носталгија надвремена
Да луча студи сагледа лице
Док копни мисао посрнулог вијека
Над уморним оком Мајевице
Предањем ће ћутати камене птице
Ријеч је мрена
Између живота и времена
На крају сјаја искру грли сјена
Пјесма је вапај
Вјечност је боја узвишеног трена
ВЛАТИ НЕИСКАЗА
Влати неисказа
Исткале густ вео
По продолима надахнућа
И предјелима усхићења
Слово се преточило
У ехо неког давно
Заборављеног сказија
Један сањар
Са пламичком стиха
Буди Орфеја
И страст уморним Музама
У даљинама које ће доћи
СТАРИ КОТОР
Каприци трајања исписују ти вјеђе
У мозаику већ одавно окамењених ријечи
Крију се све царске и сужањске
Тежње, преваре, радости и посртаји
Ја грлим вјекове наталожене
По каменим грађевинама и плочницима
Которе, ти се браниш од пролазности
Стиснутим каменим полеђем
И васељенском плавети мора и неба
Молитве и клетве сабране
Око твојих торњева и олтара
Браздају ти лице
Пред овим и пред оним свијетом
ЗАСТАЛА НА РАЗМЕЂУ
Пјесма
Застала на размеђу
Узлета и посртаја
Вјере и невјерице
Носталгије и заборава
Поја и претрнуле тишине
Неко јој једном
Украо сигурност
И младост везиљу
Пјесмо, кријеш се
По несигурности
Туђе младости
И своје празнине
На раскршћу
Већ одавно избрисаних стаза
Чекаш напуштене стихове
И риме које више неће доћи
(Бокатин дијак, бр. 1)