ИЗВОД ИЗ МАТИЧНЕ КЊИГЕ РОЂЕНИХ
илити УМРЛИХ
Родила сам се под црвеном звијездом
а расла
загледана у ону Микину плаву
Није требало да их ловим страсно
/звијезде/
већ да гледам преда се
Нисам тада знала да сама ћу себи постати највећи непријатељ
беспортфељ
ока згасла
Заточеница у
бијелим кочијама што преко поља језде
да ће се кола свака
на мени сломити
и свака ме рђа нагристи
Требало је да изучим дипломатију
набубам неку тактику
набацим блазиран кез
дисјункције ексклузив
/или да се макар завучем у мишју рупу/
док све ово прође
глас се кича и затроване крви стиша
па да с безбједне удаљености исцртавам маршруту
пута
у кокошијим костима
у грашкама
на чија истурена мјеста још само моја тврдоглава природа јуриша
Требало је да изучим географију
или барем стране свијета
да одаберем
/злу не требало/:
или – или
били – не били
јадни
гладни
парадни
па коме би шта запало
Одувијек су ме испитивали
чија сам
– мамина или татина?
за кога сам
партизане ил’ четнике?
Русе или Амере?
Дјевојчице ил’ дјечаке?
Сир или месо?
/бурек/
Одговарала сам увијек пркосом
тек
да се огласим присуством
да ни са собом нисам начисто
да главу носим на танкој нити за тијело прикопчану
да је само срећним околностима
Дарвинова теорија и на мени потврђена
Требало је да будем умиљато јагње
које двије мајке сиса
кад већ не зна да блеји
а камоли окачи звоно предводника
Требало је да будем било што
/макар нешто, таман и свашто/
Само не да говорим истину
нису те уши биле спремне да је чују
као што нису ни све овце црне у мраку
црна је још црња
/ако има куда/
да ни себи не умијем помоћи
а свијет бих да мијењам цијели
Рођена сам у зловријеме
у неко мртво полувријеме
заглављено
тринаесто прасе неподојено
/А могла сам бити било чија/
у доба које је ископавало повампирене идоле испод прага
а чисте бисере гурало под тепих
Ја написала сам први стих
а већ епитаф
Не слутећи да себи сам највећи непријатељ
беспортфељ
– да бићу боља од њих
да остаћу ничија –
АНТИХРИСТКИЊА
(Посв. Лу Саломе)
Да ниси онда моје – како си га назвала: отцјепљење
не потребу за проналаском себе
које с данашње тачке гледишта зреле жене могу још само упоредити са сепарационим страхом дјетета
мирисом топле мокраће –
прогласила за крајњу и коначну дрскост непоправљивог нарциса преко које не можеш да пређеш овог пута
Могла би да видиш како послије свих ових година
а много их је и многима брзог лета стижу на циљ и даље потребујем пола дана да се измолим сакупити
устати из кревета
барем два успорена филма намотана око дуплих чарапа дугих гаћа и вуненог прслука
од спољњег свијета откинута
Да чујеш замишљене дијалоге које дувам кроз прсте
у свеједнако двије шоље врућег чаја
које постављам
као да је била јуче она најцрња ми икад 2012. година смака по календару Маја
смака нашег личног свијета
Као да још си ту с друге стране стола
лакираш нокте на ногама и убјеђујеш ме да је Лу Саломе одговорна за одрживост Антихриста
да нема љепоте без бола
Да си моје генијално тренутне захвате у мисаона подручја
умјела покрити тоталним одсуством практичне интелигенције због које сам паралелно ретард без грама мозга
вјероватно бих остала твоја штићеница испод стакленог звона
Она
коју ћеш рушити да би заувијек требала ослонац
фигуру отац
све под конац
Не би ми било овако хладно
ни јадно
зурити испод прозора грађанских породица, шуњати се око цркве на црвена слова
држати ноктима још само за страхове
уз које се успињем к’о уз конопац
па падам на махове
па изнова све
а још ми онај палац
у устима прије него усним
у угловима усана вазда изгрижена краста
Не бих научила да живим
да ме ниси онако одсјекла
као бадњак с’ храста
МОЈА ЖЕНА
(Посв. Симон Де Бовоар)
Године када сам постајала жена
једу трутови и богомољке
Након чувене осме сједнице
и неке јогурт револуције
давнашње
– ја смотана
тек стидљиво откривам
упијам Симон
врелом пеглом
преко сваке новонастале ношње
и бољке
њу – окарактерисану
тек као пратиљу
најпознатијег мизантропа
(Ко ће да ме учи како се чупају трепавице
избјељује лице
и брију ноге?)
Устаје послије скока
мачкасто протеже…
– жене из моје породице раде у двије смјене
Имам само њу
у времену у којем она постаје он
и обратно
док све оскудније и све тјешње
марширају мас-медијалне хорде
без штита и оклопа а свака
квази-нова Амазонка
испод чијег се појаса одједном закрива свака женска сукња
гази
и задобија право гласа
И сви одједном лају и режу
а у моду улазе разне Бебе Џаковић
питомице
које сучу браду и бркове
у вежу
женственост просута
у мало шпорке воде у сић
– Ја узимам бабин вез на борде
и перо
Постајем жена
збуњена
тек протегнута
кад појављују се unisex бројеви
у Viva Vero
категорије lastex и остале хермафродит новотарије
и армије неких мушких жена
ратничких сјена дигнутих из племена прошлости крвавих од освете
Моја жена одбија да понесе мушко оружје
умјесто тога
она пише
она плете
и копча подсукње на дупле игле
и иако није класична Пенелопа
нити бабарога
Она чека
гледа у шпигле
не жури нигдје…