У августовско лето ’47. последњи пут сам видео Естебана Кондиљера. Седели смо у хладу рова кад је извадио из ранца термобоцу, понудивши ме водом. Капи зноја сливале су му се са стране чела, а ситне црне очи су показивале огроман страх. Естебан врати термобоцу назад у ранац и забринуто се загледа у земљу.
– Знаш – рече ми – скоро да могу да осетим мирис земље, њен укус у мојим устима, њен додир на мом лицу. Скоро да смо ја и земља сједињени у једно.
– Естебане, не призивај смрт, не треба ти то – рекох му. – Чега се толико плашиш?
– Ђавола – одговори он сасвим тихо.
– Али ђаво не постоји. То су свештеници измислили да би народ држали у покорности.
– Вараш се, пријатељу. Ако и није постојао, данас постоји. И живи у кући на путу за Росарио.
Естебан је заћутао. Није могао од страха изговорити његово име чак ни овде у минском пољу, које је он посадио по наређењу државе и чији је план држао у џепу.
– Ко је ђаво, Естебане? – почех га спопадати, а он је ћутао и бивао све даљи као да ће тако одагнати смрт.
– Идемо одавде – рече ми само – ђаво свуда има очи и уши.
После неколико дана чуо сам да су Естебана нашли мртвог у минском пољу. Неко га је упуцао. У устима је имао мало земље. Рекоше, да га је убио љубоморни муж.
У наредним година у пољу смрти страдало је још људи – неко од мина, неко од метка, а неко од конопца. Нема сумње, ђаво је долазио по своје.
Желео сам побећи што даље од ђавола, Аргентине, од овог живота и смрти, али сам се бојао да ће ме он пронаћи и вратити назад, натерати у минско поље као што је натерао Естебана. И све што сам могао јесте да ћутим. Понекад у сну видим Естебана Кондиљера како хода минским пољем, долази до мене и изговара име ђавола:
Динко Шакић, власник мале фабрике текстила у Росарију.
Усне му дрхте, сав се тресе и нестаје у мраку. А ја се браним рукама од немогућег и будим у зноју стрепећи да нисам изговорио име ђавола призивајући га. И тако до краја живота, мог или његовог, јер деси се некад да умре и ђаво.
