Сјетио сам се Алесандра. Доброг старог мештра, фризера из Барија. Заправо је био бријач, и над бутигом му је писало Il barbiere, не Il parrucchiere. Алесандро није фарбао мушкарце, извлачио им праменове, машиницом градио арабеске или исписивао поруке у коси. Не. Само је шишао и бријао. Штуцовао браде, разумије се, и бркове, прао косе, те их фенирао напосљетку.
Кад сам био у Барију, увијек бих се шишао код Алесандра.
На тој перашкој фирми, на отприлике 120 степеника од мора, уз Степениште Св. Антуна, писало је једноставно: Бријач.
Ту уђох.
Бријачница, омања. С клупом уз камени зид, с двама дневним новинама, и са разиграном шах-гарнитором, без муштерија. На једном је зиду висио календар „Mitsui O.S.C. Lines“, небокељске поморске трговачке компаније. Лист августа красио је танкер „Katsuragisan“, 332 м дуг. И около море океана. Мирисало је на со, пудер, истовремено на чисто, и на старе лосионе чудом преживјелих формула. Бријач ме постарији, у бијелом, по прилици памучном, без грешке пегланом мантилу, дочекао као доктор.
– Добар дан, шјор Смекија.
– Добар дан, мештре. Подшишао бих се. У ствари: ошишао.
– Како желите?
– Радикално.
– То ће рећи?
– По средини јединицом и по, а са страна јединицом.
– У. Млади фризери никад не би питали, а на нама је да кажемо „у реду”, ако сте поразмислили прије уласка у бутигу?
– Без бриге, мештре. Укључите машиницу, и само напријед.
– Да вам кроз косу прођем прво можда двојком? За сваки случај.
– Не, не. Слободно по средини јединицом и по, а са страна јединицом.
– Како желите, шјор Смекија.
Допало ми се оно што сам видио да се одвија у огледалу. Претпостављајући image-наставак, заподјенуо сам разговор с мештром.
У вези са шахом.
– Од које сте боје? Чини ми се да би бијели могао да добије мат у два потеза?
– О, ја сам бијели. Пуштам противника. Један ми 14-годишњи перашки мали, син повратнице из Израела, сваког дана пролази степеништем поред бутиге. Живе горе, на 12. каскади. Откако му се мајка запослила као кустос на Госпи од Шкрпјела, почео сам томе Исаку да наплаћујем шишање, али ми није драго, јер и даље немају они од много чега да живе. Зато сам узео с њим почесто да играм шах, па кад изгуби – да ме штогод послуша, обично низ степенице до продавнице или поште – а кад изгубим ја, шишам бесплатно.
– Двапут тако подучавате младића. Углавном губите, зар не?
– Губим, да. А ако ми баш нешто треба, рецимо кило свјежих сардуна петком, побјеђујем, и мали ми донесе кило рибе с Риве.
– Браво. А секретари, пада ми на памет?
Шишају ли се и они у вас?
– Не. Они у Котору долазе до фризура. У модерним салонима код фризера голих до паса. Код мене се зато редовно брију. Не може се мушкарац сам обријати како ваља. Тја, може, али… Увијек се то, знате, примијети по серкловима у којима се крећу људи које други брију… Секретарима зато добро наплатим. Питам: хоће ли рафинисани сапун од магаричиног млијека са невеном, медом, кадуљом, скупљу какву колоњску воду, крему с додатком алги и хуманим хормоном?…
– И?
– И! Увијек они хоће. Увијек они хоће.
– Плаћате ли висок порез?
– На петој каскади порези су минимални.
Они дуж обале јебали су јежа, да простите.
– Какви су вам нови комшије?
– На Јевреје мислите? То су људи срећни. Тако их видим у огледалу. Док их подшишавам, бријем, фазонирам или док им штуцујем браде. Обрели су се у медитеранском рају. Воле Пераст, с разликом у нијанси. Подијељени између себе, једни би да им кости почивају у Израелу, док други све чешће хоће Пераст, и, с тим у вези, чујем, посредовали су код секретара културе и цивилизацијског насљеђа, и код секретара
вјера, да се одреди каскадна парцела за јеврејско гробље. Како год, до овог тренутка у Перасту није умро нити један Јевреј.
– Занимљиво, Пераст има премијерку и секретаре. Нико не прича о предсједнику. Имамо ли га?
На те је моје ријечи мештар искључио макињету, поодмакао се, погледао у фризуру страга и преко ње прешао чешљем. На хиљаде милиметарских длачица тада је стало да искаче по лицу ми, ушима и носу. Затворио сам капке, те – истурајући доњу усну – дунуо у нос, иритиран голицањем; руке сам имао спутане бијелом пегланом памучном пелерином.
– Скужајте… – рекао је мештар и меканом ми четком уклонио све длачице. – Има Пераст предсједника, иако он никад није у Граду. Увијек је видео-везом присутан на сједницама Владе. Функција му је канда протоколарна. Јавност зна да овај интересе Пераста заступа тамо гдје се нађе.
– Како необично. А из које је родоначелне казаде?
Сагнуо се мештар да покупи испуштени чешаљ.
Старом Алесандру стално се исто дешавало. Падао му је чешаљ из шака. Попуштају руке када на ногама и оне стоје 40 година. Оно што нисам очекивао јесте био одговор шапатом:
– Ни из једне казаде, шјор Смекија. Предсједник је Адам Оз. Шушка се да је директор Свјетског океанолошког института, предсједник Медитеранског удружења маслинара и винара и да је на челу „Aquacoma“ – организације у чијем су посједу респектабилни проценти европских, евроазијских и азијских извора слатке воде.
– Мисли ли такав добро Перасту?
– Фризура вам је готова, шјор Смекија. Овако кратка, захтијева одржавање. Видимо се за дванаест дана, предлажем.
– За дванаест?
– Наравно. Радикална промјена имиџа скопчана је с нешто учесталијим посјетама класичном мештру. Тада ћемо увијек моћи да наставимо гдје сам
ја стао, а ваше власи наставиле да расту.
Одломак из романа Једро наде објављеном у другом броју Бокатиног дијака