О БРАНКУ
1.
Самота. Шупља су једра. Плава
Вреба те лагана реч. Из луга
Који још само ничија глава
Не измисли. Самота. Туга.
Како те време прешаптава
У нереч због које се пати
За прстохват сна, толико јава.
Самота. Дрско те не узврати
И још те нежније не понови,
Бездањи, Безноћи, и без ушћа.
Реч те, лагана, у најстарију пови
Кад проза песми разрови плућа
(Када те буквар речи прозове
Које о ничему не заслове)
2.
Миљковић – још једна последња реч
За свако није (ниједно јесте)
Самоће, све, посвуд се мресте.
Белогорица је. Фебруар, већ.
Где реч бива тело, а тело Не
Сам си. Не рецитује те клир.
Станарице твоје: сеоба жбир
А песме, само су песме. Све.
По биљкама те сонети просе
Грану са које ћутиш не ложе
Последња реч би да те се сети
Не замере ти. Пресловио се.
Нека и буде што бити не може
(Ћутању таквоме одолети)
***
Добро је. Послаће те у неслов
Свима који те неће прозрети
(Да се у својој празној посвети
Објасниш и нама, прозна песмо)
Будуће речи у бивши глагол
Уместо птице, да је преселити.
Шумом, не жутети да је. Где ли ти?
У звездочатац? У штиво наго?
Хоћеш ли нас од себе чувати
Кад земља одлучи све испљувати
И равнодушно, неба се затворе?
Ничије њиве ће припитомити
Све што не успе ти удомити
(Само без вина, и без нафоре)
МИМОГОВОР
Започеле ме речи. Тек тамо ћутим. Жуту
Сањах нам, једном: кућу. Без димњака.Терасом
Ка бившем умивалишту, до цркве, окренуту,
И слово да ме не уме, незатровано гласом
Безвуко –’не и немо; као на брескве голе
Децембар да се слегне (тамо, за год смо ужи)
Реч не успева мисли: шестарим око тополе
Ничији, чудан ветар, у непреведеној ружи
Разречити се тамо. Са мало, превише рећи.
Са премало и са доста, једнако, попут слике
У други говор, као, из вере у веру прећи
Уз ућутане и чудне, приче, саговорнике
И не имати чула за све које није тамо
(За све што је речено о том што не причамо)
ГРОТЕСКА
Пола сонета о напуштању свега
Скрив у причи коју не преведоше никад
Басма заборављеног, мртвог језика.
Жбир четинара; луг без збега.
Ко игра. Наводно, из рутине
Што личи предвече на медресе,
На шетњу обалом што опире се,
Да по ма коме добије име.
Без ногу, помајка бременита
Седам уштапа у заостатку
Понорница, што копнену гатку
Надвладаваше, и мимо корита
Препричан ветар, обед ван стола.
О ланац нечијег џепног сата
Необешена, шпањолка гола.
Рамови. Блуза о клину. Врата.
Пола сонета о напуштању свега
Скрив у причи коју не преведоше никад
Басма заборављеног, мртвог језика.
Жбир четинара; луг без збега.
Преузето из другог броја Бокатиног дијака.