КОНАЧНА ОДЛУКА – ПОЧЕТАК ПУТОВАЊА
Још прије четири дана стигао је рачун за струју ког је поштар оставио у поштанском сандучићу. Аркадије никада није са собом носио кључ од тог сандучића па би прошло по неколико дана док се не сјети да га понесе са собом како би узео рачун. Зато би увијек, по два, три мјесеца каснио са плаћањем.
Живот је бијесно одмицао дешавајући се свима у непознатом правцу са извијесним посљедицама. Недостајало је конкретних узбуђења. Сваки трен је био резервисан за колотечину. Све је људе чекала смрт.
Многи нису размишљали о томе. Можда је то било исправно. Човјек је био канаринац у крлетки.
Аркадије се још увијек лукаво и проницљиво крио под маском послушног, повинованог бирократског радника, али који са озбиљношћу обавља све своје послове. И заиста, послове је обављао одлично, без грешке, за примјер, али оно што је било на дну Аркадијеве душе било је заиста забрињавајуће и само њему познато. Душевни канцер највишег степена. Скривено подозрење према свему што је имало примјесу површности, рутине и шаблона.
Ношење маски надилазило је његову менталну снагу. У њему су дували каматани и вртлози емоција, чупајући из коријена убијеђења да ће успјети побиједити себе и живот на такав начин. Невријеме у души ломило је све стубове помирења и редовног устројства. Маска и претварање су били лаж, све га је то још више умарало и исцрпљивало, још је мање знао за себе, ко је он, куда би пошао.
Чему част постојања ако знам узрок и посљедицу оног што треба донијети искуство? Чему онда живљење, питао се…
Марина је само у трену била тек један дио пута који је обећавао спасење, којим је Аркадије био спреман да крене. Сада су сви путеви били затворени и закрчени. До смрти је било најлакше доћи па није било интересантно прчкати по том сандуку.
Све ово управо из дубоких разлога који су се састојали од неосјећања среће, тонући у дубоку депресију, јер Аркадију, умјетничкој и занесеној константи, ако би било која сфера живота била толико симплификована, тада би се у исти трен згадио и од себе и од других, а затим би се окренуо и отишао у супротном правцу тражећи мир у ненасељеном простору или алкохолу, не осврћући се ни трена. Управо због тога је без размишљања одлучио отићи на Ластово са Марином, тражећи слободу, срећу, топлоту унутрашњег бића у жени, са мишљу да оде још даље, не водећи рачуна да ли ће то по њега имати погубне и неповољне посљедице. Али оно што му се десило са њом само је учврстило његова схватања о људима. Постојали су и добри људи на овој планети, али их је Аркадију било изузетно тешко пронаћи…
Док се једну ноћ понављао по ко зна који пут исти сценарио сједења у орману, читајући књиге и прелиставајући своје записе уз сигурну и челичну подршку цигарета и алкохола, А. је досегао апсолутни расцијеп личности. Тражећи оптимални начин живљења подијелио се на безброј Аркадија од којих ни један није знао како се саставити са другим да би начинио цијелину адекватног бића.
У том трену са малигним мраком у очима устао је из свога ормара те је све полице са књигама и свескама порушио и побацао по соби. Огледало које је висило у ормару такође је претворио у парампарчад. Затим је узео све своје свеске и блокове те је изашао на балкон и запалио све своје записе, уз јецаје и плач не налазећи излаз и утјеху…
Нико на Аркадију није примјећивао његов унутрашњи растрој, чак и на послу, гдје су сви били „равноправни“ и исти.
И други су носили маске, јер чим појединац прекорачи свој праг у вањски свијет, мора да се трансформише у робота, али они нису имали никакву тежњу ка нечем вишем и дубљем у духовном и креативном смислу. Било је ту оних који су се као хобијем бавили овим или оним, писањем, сликањем и сл, љекари, директори, менаџери, али све би одисало креативним стерилитетом. Никакве значајности, генијалности и надмоћи у свему томе. Тим људима је посао био све, од осам до шеснаест, остварење бића и дана, циљ и једини заплет живота, ако се изузму сахране, крштења и вјенчање. Имали су површне маске које никада нису ни скидали, јер су били то што јесу, да би остварили своје велике снове.
Немоћан, везаних руку лијанама и штриковима примаријус егзистенцијуса нестајало је снаге да се издржи тортура над самим собом која се звала пројектовани Човјек из ормара. Налазећи се већ дуго у неизвијесном стању под хитно му је требала некакава драстична промјена. Више није могао да поднесе сопствено лице у огледалу разума који је свјестан. Често би му дошло да почне да плаче, вришти на сав глас и хистерично се смије у исто вријеме. Живот му је постао опасно досадан и деструктиван. Људи су му били досадни и напорни, смарајући га бесмислицама. Требао му је простор, мјесто гдје ће бити потпуно сам и остварен. А вријеме је одмицало, људи су умирали, ћелије рака су се размножавале, псе луталице су хватали шинтери, тинејџери су се дрогирали и пили, водоинсталатери су отчепљавали одводе…
Оно чему је Аркадије превасходно и исконски тежио, било је свјетлосно удаљавање од базичности живота, зато што задато само дође, потпуно непозвано, јер је људски живот потпуно изрежиран и програмиран и ту нема никакве имресије. Све што појединац и постигне, диплома, брак, станови, куће, аута, су све опште задати циљеви који дођу у животу сами по себи, чак и мимо човјекове воље. И многе ствари се једноставно ураде, без промишљања да ли је нешто у реду или није, да ли је човјек спреман или није. Несвјесно или свјесно. Оно што је Аркадије хтио да ради, оно чему би се потпуно посветио зато што је то нешто продукт и резултат талента, вишег стања свијести или нечег необјашњивог, тада би то од њега под утицајем живота бјежало брзином свјетлости, као Ђаво од крста, ма колико се трудио да то привуче себи.
Највећа казна која је Аркадија задесила била је спознајност многих ствари које га чине и окружују. Све је некако било сувише јасно, а да су многе ствари и проживљене. Била је то некаква божија казна за дату интелигенцију. Бројни људи и након свога искуства не схвате бројне загонетке. Али управо та неспознајност људе чини срећнима и задовољнима. Спознаја живота и његовог бесмисла одбија човјека да се повинује обичности и диктаторским режимима. Највећи дио времена и најјачу снагу човјек протраћи на небитне и непотребне ствари, глупости и бесмислице којих не може да се ослободи. Они који не виде даље од примитивних нагона и друштвено задатих колективних циљева не могу да разумију љубав коју поједини људи осјећају према музици, књижевности, некој жени или нечем четвртом, петом… Зато се страственици називају незрелим људима, а у ствари, они који их називају незрелима су истински оковани робови својих живота који произилази из крутих друштвених образаца, који не могу ни да сањају оно што „незрели“ могу да замисле.
Како неко може читав живот бити возач аутобуса или трамваја, месар, портир, фишкал или бирократски ћато, шалтерски радник, судија, љекар, професор… Заиста не разумијем. Чему такав живот, не живи се двјеста година да човјек може да експериментише. Један је живот, вјечност која је краћа од трептаја ока… тврдио је Аркадије.
Али колико год нешто планирао Аркадију су се ствари одвијају по некаквом свом нахођењу, без његове воље. Човјек није имао пуно утицаја на то па се само прилагођавао ситуацијама. Коначан исход увијек би зависио само од тога колико ко има среће. Заиста је смијешно у животу било шта планирати.
Људи се рађају неспремни за овај свијет, као глупи и несазнајни, неприпремљени тркачи за препоне које морају прескакати. Нису рођени да би радили оно што воле.
Таквих који су почашћени је само незнатна неколицина и они ако их сагледамо као личности уопште то не заслужују. Људи се рађају да би се мучили и напосљетку умрли у биједи (духовној) и просјечности својих живота. То није ништа ново, сваки иоле инетлигентан човјек је тога свјестан. Зар живот заиста дође као цијена присуства међу живима? Било како било, али свијет обилује чудацима. Само је шака оних који су храбри и који свему задатом у животу окрену леђа и почну да се смију и пркосе свему, остварујући своје снове, пловећи на својим једрима преко широких мора неизвијесности. Али док постоји нада, дотле постоји и вјера у тријумф властите реализације.
Најтеже што сваком живом створу пада као стакло на желудац јесте одржати дух у животу, јер без здравог духа нема никакве будућности, нема надања и прогреса. Јабука може бити лијепа извана, али ако је садржај труо, нико је неће појести, свако ће је бацити. А Човјек је обична јединка, спој милијарди ћелија које се кад тад уморе. Када дође до умарања оне престају са радом и човјек се распадне. А шта све може да их умори стравично је. Ћелије може уморити обични комарац који човјеку пренесе маларију. Угризе га проклети инсект и човјек умре.
Да би човјек дошао тамо гдје сматра да му је мјесто, мора кренути, бити одморан и спреман. Мора ходати и ходати. Никада не престати ходати.
Све док је човјек жив може да се нада и да нешто очекује. Али док год је жив мора да води вјечну битку са собом. Онај ко не осјећа, нема свијест и не може да има било какве спознаје, ни о себи, о природи, о универзуму. А онај који их има и који види далеко без двогледа довољно је интелигентан да буде несрећан живећи живот кроз задате једначине.
На крају, када се ствари посложе, човјек или се помири са баналношћу живота или потпуно скрене и полуди. Полуди јер се није никако помирио. Прво што га задеси је то да постане хронични алкохоличар. Недуго по том постане осуђиван, анонимни, ником битан и неразумљив писац, пјесник, сликар или музичар, који се бори против себе да не изврши самоубиство и кога нико неће разумијети од малограђанске и духовно необавјештене, осиромашене и примитивне елите.
Аркадије Бродић, дјечак из 1981. године који је свом старијем колеги из вртића разбио главу играјући се, а данас човјек чији је живот остао у покушају, није се помирио.
Најбољи лијек од самог себе било је путовање. Велико привремено путовање. Удаљавање од животног станишта и простора.
Све у циљу очувања духа, очувања менталног садржаја. А Човјек је као животиња, осуђен на одређен простор гдје мора да се прилагођава (не) условима живота. Негдје је боље, а негдје лошије. Нико нема право да бира гдје и када ће се родити. Само би лудак изабрао овако увредљиве услове за живот. Осјећај (не)прилагођености је субјективнан осјећај и недвосмислено ствар извајане личности. Човјек, да би био прилагођен мора да се мијења, а да би се промијенио мора да се издигне изнад себе и ствари, да се отргне из сурових зупчаника живота (гдје врло често бива заглављен). Прије тога мора да осјети тежину сваког направљеног корака у своме станишту, а затим да путује, да одлебди у простор изван времена и да угледа оно што је само љуштура за око, а што крије трагове за проналажење мира у овој Божанској хармонији, посјећујући и осјећајући дух нових градова, другачији простор, ново вријеме. Да се спознају културе, хероји, истине, лажи, умјетност, споменици времена… Да се попије смисао.
Сваки човјек, ма колико га окруживали људи, среће и несреће, претежно хода сам на сопственом путу. На њему најчешће нема ничега. Све је свјетло. Све је тама. Све се види и не види. Знакови бивају сакривени густом маглом неискуства. Сунце и Мјесец су човјекови једини сателити на том дугом и неизвијесном трагању за самим собом.
Онај који нешто ствара за будућност, који се не може рјешити тог ресурса у себи, који се стално клати између себе и стварности, има право да бира. Да иде редовним и задатим путем па да буде несрећан, али материјално ушушкан и обезбијеђен, а може и да крене својим путем и одрекне се свега, и посла, и новца и сигурности па да хода улицама бијелог свијета тражећи апсолутну срећу и слободу под ведрим небом, уколико се не разочара. У оба случаја смрт је неизбијежан и сигуран циљ који нас спасава од смрти…
Међутим, прије свега, у Аркадијевом случају, требало је осјетити живот и скупити довољно финансијске храбрости за такво нешто…
Милисав, то умиљато крзнено створење, у овом тренутку најоданији пријатељ, садашњи члан његовог једночланог домаћинства, по први пут је нужду обавио у пјесак ког је Аркадије донио са Саве.
Била је поноћ. Двије флаше вина биле су на поду потпуно празне. У пуној пепељари је догоријевала запаљена цигарета. Аркадије је прво гледао Милисава како се игра са комадом тканине за коју ни сам није знао поријекло, а онда га је узео у своје руке изашавши на балкон подигнувши га високо према небу. У позадини иза маленог Милисава, у простору од хладног мрака испуњеног звијездама, висио је на ексеру свемира пун Мјесец. Псић је млатио репом и лизао Аркадијеве прсте.
Он га је гледао са одушевљењем у његове сићушне, зелене, невине, искрене и неискварене очи.
А онда је заплакао од среће пригрливши га чврсто на својим грудима у коме се срце цијепало.
…
Тета Марија је пристала да причува Милисава. Опраштање са њим и тета Маријом пало му је теже него и једно разочарање које је доживио у животу. Био је и код својих родитеља. И с њима се поздравио. Разумјели су своје једино дијете. По одласку је плакао још неколико дана када би их се сјетио. Када би се сјетио Милисава, вратио би му се осмијех на лице.
Више нису били важни узроци свемира, коријени времена, простора и живота, ни слободно вријеме, ни посао, ни умјетност, ни Бог, ни Марија, ни Марина…
Када се човјек ослободи оног што га спутава, тада почиње да открива једну сасвим нову есенцијалну димензију, нову стваралачку моћ и способност своје природе, јер оно што је истина, то је коначно и вјечно, само се мијења илузија о тој истини.
Посљедња сазнања о Аркадију говоре да је већ годину и седам мјесеци концетрисан у Барцелони. Тамо продаје глинени накит који прави са дјевојком Мелином коју је упознао након неколико дана у парку Гуељ. Говори се да је срећан; да обилази музеје, позоришта, галерије, концерте, шета градом, учи шпански језик и чита књиге. Понекад нешто и запише…
По одласку из Београда, у поштанском сандучићу остао је неотворен рачун за струју. Њега ће већ неко платити.
Милисав је сада велики и здрав пас којег његује тета Марија.
КРАЈ