ДРЕВНИ СОНЕТ
Кад ми свијет каже да сам оно што јесам
и у томе што јесам није битно више.
Касније ћу сигурно у свему што бар свјестан,
испузао сам ко нико што пузао није.
Хеј! Да ми је завирити у вијек који сам украо,
ко пустињско пашче што траг гнуа слиједи.
Предак ме куне, што га нисам знао,
потомак нерођени у ком будућност ми блиједи.
Да бар дође вријеме, да отиђе па дође.
Да се сретну Прометеј и гавран на планини,
Илирија моја да л’ је исто митска.
Ону коју сањам и над којом сам рођен,
у талогу ратова и челичној силини.
Од удара оштрица и од рањеника вриска.
СИМБОЛИ
У себи кријем себе као врећу у врећи,
немам коме да причам о разлозима
и разлози моје симболе не умију рећи,
од свих глупости што сам чуо на планети Земљи,
разлог моје глупости је највећи.
Трње и славни дани хералдика откива симболе,
пијесак у клепсидри је зауставио вријеме,
не тече живот насушни, само муке се роје,
као да је неко срушио све облике и боје,
тешко могу ове руке да се зову моје.
ПЕТИ ЧОВЈЕК
Ништа није као што је и јесте што није,
шта ће бити ко то зна да зна,
кад се увелико знање крије,
понад неба, испод доњег дна.
Зар не видиш колико нас је мало
зато дођи и са нама буди,
четири човјека могу бити само,
а од пет већ су многи људи.
И чему прича кад је глуво вријеме,
политика нам сањарења спрема.
Мало лажи, брдо бескорисне треме,
док нам мозак међу стоком дријема.
Политичару фале обећања,
данас виче „вратићу вам сутра“,
Чему људи толика галама,
кад у јуче он ће да залута.
Нико није способан да води,
овај народ што жели да хода,
ка побједи ума и слободи,
ка идеји што доноси вода.
Зар не видиш колико нас је мало,
зато дођи и са нама буди,
четири човјека могу бити само,
а од пет већ су многи људи.
Е У Р Е К А
Ружан сан.
Живим на крају града уз ситне таласе реке.
Бетонски плочник ме је пољубио
док ме силазећи низ степенице притискао терет еуреке.
Открио сам простор у тим њеним очима.
Довољно велик, ипак претесан за мене.
Појавила се лепша од снова у лунарним ноћима.
Рекла је да волети ме не може и неће.
Све оне посете моје, лупетање, песме
Кад сам јој послао оно глупо цвеће.
Само је рекла да волети ме не сме.
Г Р О Б
И тачка.
И још по који стих да се сахрани моја љубав.
Стварност боли, превише је у срцу трња
Глава ми клонула између две стене.
Неке слике ми се муте док свест претећи куња.
Залутао у шуми Купидон плаче и вене.
Моја Афродита уз клетву бацила се са стене.
Амазон носи јапански оригами до Атлантског океана.
Оскара Давича мрзела је једна Хана.
Не могу да се сетим имена, нит’ иједног лика.
Од љубави моје остаје само хералдика.
И тачка.
ПЕСМА О ЊОЈ
Јебеш политику док у новембру кише лију,
На њен рођендан се ништа не дешава згодно.
Стварно нисам нормалан, ал од нормалних свију,
Једини је волети могу својствено и сходно.
Јебеш љубав док маказе отварају хотеле,
Секу се црвене траке и пију се жута пића.
Њен врат и та радна мајица на бретеле,
Више говоре о љубави него сва љубавна открића.
Јебеш будалу, док воли и остаје у свему сам,
Све се кристалише и мења и протичу воде.
Моје руке луде створене су да њој лично дам
Срце, које напола ради, да га она маказама прободе.
Д А Н И
То су само дани који теку,
Ништа, само дани који теку.
Боли вријеме.
Понекад заболе и људи,
Које нема ко да буди,
Јадно сјеме,
Бунцају од жеље и важности.
Пио сам на Бадње вече у кафани,
Сви другови су били са мном
И још неке жене.
Нико од нас нема своје лице,
Ноћобдије и мртви атамани,
А ујутро осјећај кривице.
Упутих се случајно из града,
Вече тихо умируће ћути,
Пада повечерје и моја нада,
Ломим ногу на првој кривини.
И те сам се ноћи напио, ал’ ћутим
Падови моји ником нису битни.
То су само дани који теку.
Ништа, само дани који теку.
Боли вријеме.
Избор пјесама преузет из другог броја Бокатиног дијака.