* * *
сешћу на ћилимче,
разбацаћу играчке дечје
и заспати.
* * *
плашим се уснићу
стивена кинга
који се боји да спава без светла
зато спавам
са укљученом лампом.
* * *
на лето одредићу нову годину
моју годину нову
годину своју прогласићу
узећу стару обућу и окачити је о јелку
стара подерана чизма биће
мој председник
чврста до сада чизма
биће премијер наравно
папуче биће влада
ако ми се која не допадне
камин може се
искористити
и још две каљаче
једна за случај увреде
ако ме неко увреди
у њој ћу поседети и утешити се
а у другој одлетети ако се шта
знате већ шта све бива.
* * *
телевизор не треба гледати
телевизор не треба слушати
укључити и длан
принети екрану
иглице-пражњења длан ће бости
биће болно и страшно
и опаметићу се и просветлити
* * *
ћилим са зида отргнути
и окачити наглавце споља
колико прашине и прљавштине
промене
а чекао си промене.
* * *
Драгоцене хрпице јучерашњих папира шум слушаш,
као да листаш архив дактилоскопије изумрлог племена,
где у отисцима вољене отиснути су и пријатељ и душман
злочином и казном прашњавог времена.
Нема никога ко ће рећи зашто на крајичцима редова
промичу питања наивна, циничних тротачки уцрт бивши.
Нема никога да одговара за истину која за мојом руком следова,
оном што писа о Богу и Ђаволу, сва пуномоћја надвисивши.
И ТАКО
Нови дан проистиче из јучерашњег дана.
Јучерашњи дан чувар прошлости нека је.
Невеста-река косином илузија из мене се разграна,
знајући да срећа љубави – душманин добра постаје.
Подиже се у небо, вертикалном бујицом потече,
само рукави висе до пета огледалног овала,
прштаји годинама лете, тај лет ми рамена сече,
и сребро извора претвара у злато небеског огледала.
И само прозрачни коњаник који дуж неба пројаха,
који једини достиже вршину беспућа,
стиска према лицу реке опустели рукав из облака,
као да осећа у њему руку божију, врх кућа…
Нема у рибном небу ниње и присно раба ни вожда више,
нема у лаком облачном мрешкању борбе и коби које узбурка вихор.
Само будне реке, стичући подобије кише
враћају нам се, тихо.
* * *
Име женино:
генетског леда примена,
ил вреле крви пример…
Вољена нема имена.
Ти јој надени име.
Вољена имена нема,
мада је много имена –
постоји тек осећање
земље и времена.
Шта измеђ’ вечности генске
и Ничег живи, светом,
измеђ’ немарности женске
и питања „Чему све то?”
Ал чујеш: „Дођи к мени!”
Нађи, позив управи…
Колико жена безимених
и имена без љубави.
* * *
Понављам те: због разних разлога… чемера… навике важне.
Понављам те, као да палим шибице, влажне…
И не због ватре – да запалим цигарету и да се осмудим
димићем твога ока и власи… Да заспим, или опет се пробудим.
Сабирам те, као таблицу твојих поновних обожења:
ишчитавања, слагања, дељења, и поново, множења…
Понављам те од јучерашњег дана до јесење баште,
од лаког зибања овог трена – до дубинског, тамног погледа маште.
И опет, и опет:
из многих разлога…
чемера…
навике важне…
Тишина.
Пустош.
И тек разбацане
шибице, влажне.
* * *
Живот ми потаман. Потаман стазе неме.
Нека је пут – ко игра која мине.
Кад идеш узбрдо, све време,
постајеш део планине.
Са руског препевао
Владимир Јагличић
Препјеви преузети из трећег броја Бокатиног дијака.