Јачање маније цитирања великих умова по друштвеним мрежама и отварање сајтова за просљеђивање туђих навода, навео је уредништво СРП-а да се прикључи овој кампањи и створи рубрику посвећену овој моди. Напомињемо да лакомисленији конзументи текстова са нашег сајта неће имати користи од ове рубрике, јер цитати, које ћемо у турнусима по десет објављивати с времена на вријеме, не подлијежу просјечном укусу пратилаца друштвених мрежа. Они су само исјечак из стварно прочитаних књижевних и иних дјела, те, као такви (али и због помањкања патетичности у њима), сигурно неће подићи рејтинг преносиоцу.
Јер, оно што је речено, јесте понављање,
И казати се може само оно што је већ казано.
Не можемо се красити ријечима предака,
јер ће их потомци пронаћи.
Овдје не говори онај ко је већ говорио, него
Онај који ће тек говорити, како би неко други пронашао
Шта ће он казати.
(Египатски пјесник из доба Средњег Царства)
Једни су срећни
А други трезни
(Марко Брецељ)
Ми живимо данас у чудном вијеку,
Просвијетити се свијет мало мари:
Ко је многе земље и многу ријеку
Преш’о, видио је чуновате ствари;
Прича ли их, судбу доживи пријеку,
Јер пук, не могући причање да свари,
Лажовом га зове: за то могу рећи,
Да ће моја пјесма мало вјере стећи.
На ме ће се дићи вика, лупа, шкрипа,
Јер вјерује само та светина проста,
Што очима види и рукама пипа.
(Лодовико Ариосто: Бијесни Роландо)
Након деценију или двије, и војни сукоб за некадашње учеснике постаје само весео вински поход.
(Сигмунд Фројд)
Ко данас још чита старогрчке трагедије? Ко уопште разуме Шекспира? Ко још мари за Прешерна? Ко данас уопште иде у оперу? Свакако, осим оних који се још увек осећају нелагодно у модерној заједници и који подижу углед у друштву ескапистичком естетском потрошњом.
(Грегор Томц: Уметност)
Здрави су неспособни да сами живе, говорили су болесни. Немирни су, раздражљиви и одају се пићу, разбојствима. Пале, руше, убијају. Зато је то нетко дивно удесио и даровао им болесне. Они их суздржавају, испуњавају вријеме у коеј би се иначе претјецали на коњима и бацали ножеве у леђа. Болесни им не дају спавати, умарају их. Куњају, полагано клону и неспособни су за неправду. Болесни спасавају здраве. Зато би требало да им буду захвални.
(Звонимир Мајдак: Болест)
Новине никад не кажу лагали смо, или зајебали смо људе. Ако и морају да штампају некакву исправку или извињење, то је онда испод нечије умрлице, на последњој страни…
(Милан Оклопџић: Ca. Blues)
… Разум? Ко још помиње разум. Рећи ћу ти – разум је емоција за људе без секса…
(Милан Оклопџић: Ca. Blues)
Псовао сам и решио да ћу увек псовати.
Јер у псовкама је једино још остало молитве.
(Мирослав Мандић: Не, не верујем да се ова реченица не чује)
Артур Рембо је песник за затвор.
Жерар де Нервал је за читање у затвору.
Фјодор Михајлович Достојевски је рођен за затвор.
Машти је место у затвору.
(Мирослав Мандић: Не, не верујем да се ова реченица не чује)