НЕ МОГУ ДА УБИЈЕМ
АУСТРОУГАРСКУ У СЕБИ
Кажем:
када се испреплету добро и зло
и када свако крене на своју страну,
када се пријатељи растану без поздрава
остаје питање:
нисмо ли сви тек овде да слушамо
а не да говоримо?
Снага неизговорених речи
(само) потврђује чињеницу
да се не требамо (више) трошити
на оно што пролази споља,
већ на оно чега се одричемо изнутра…
У животу се не стидиш
због оног што си урадио,
него због оног
што други мисле да си урадио.
У животу није битно
оно што се могло догодити,
него оно што се догодило…
А човек, и поред свих маски,
које свакодневно раби,
има само једно лице
на којем се сада,
нешто мање од фактичког,
а знатно више од формалног,
одсликава лични пораз…
Не обазирем се више на оне
који нас свакодневно посматрају,
јер камерама је суђено да буду преварене.
Сада знам и сам
да би требало тражити свој пут и спокој
тамо где га не траже други…
и да онај који гради рачунајући на људе,
гради у блату,
у живом песку…
Опрости ми вечна кушњо:
не могу да убијем
Аустроугарску у себи…
Београд, 2018.
СПАШАВАО САМ СВОГА ЏЕЛАТА
За ВМ ЕВ
Смрт нам се свима смеши,
зато узвратимо јој осмех…
Сократ
Више никоме ништа не замерам…
Био сам у многим димензијама,
у различитим равнима свести,
и сада знам:
можемо да причамо
о истој ствари… истим језиком
и да се уопште ништа не разумемо…
Сада знам:
због маленкости људских потреба
и величине људског труда,
спашавао сам свога џелата
који, с рељефним цртама лица
извајаним суровим ветровима и сољу,
од памтивека заслепљено
слави поетику парадокса
тако што безгрижно кажњава последицу
својом благонаклоношћу према узроку;
тако што олако поништава суштину
заслепљено негујући форму…
Спашавао сам свога џелата
од њега самог,
од лакомислености и лаковерности,
од кошмарног одраза из огледала,
од инсомније, белих ноћи…
Спашавао сам свога џелата
да зарад мало не пропусти велико,
враћајући га тамо
где неприпадајући припада,
да би ми на крају,
како нам то кроз векове
историја вечности сведочи,
уместо братског загрљаја
и беспотребне захвалности,
пред плебсом,
хладно одрубио главу…
не знајући, притом,
да крв не може да опере крв,
нити попуни празнину,
поништи Ништавило, умири бол…
Београд, 2018.
СНОВИ, ДОКАЗ ПОЗЛАЋЕНЕ СВЕСТИ
О ИСКУШЕЊУ И СУДБИНИ
Сан није увек олакшање,
није ни пуко прибежиште
ни дар најсиромашнијима,
ни прекор похлепнима.
У пределима и времену,
по литицама и касабама,
крошњама и крововима,
у свако доба дана и ноћи
чучи тајна потребе за сном,
не као захтев и поруџбина
већ као неизвесна и неизбежна
борба с околностима и кошмарима…
Творац и следбеник његове садашњости,
зна да је сан доказ благосиљане смртности,
свести о искушењу и судбини
и узвишеним саучешћем
са својим посребљеним демонима…
Све је тако уобличено, утврђено,
овековечено, доказано,
непорециво и окамењено
и све је тако записано,
исткано и жигосано да ти се чини
да од стварности и непобитности,
од времена, историје и судбине,
нема устука…
и да се све догађа управо овде и сада
као када се читају странице
какве узбудљиве књиге…
Није сан само предах или предзнак,
избављење или пророчанство…
Снови нису само речи,
провокације, значења, облици,
загонетке или предсказања,
напротив,
снови су целина која блиста,
озарује и радује
у простору и времену
где се догађаји који завреде
могу десити
и у врхунској причи
као и у сну,
да трају,
као бескрај тренутка…
Београд, 2017.
ЦРНИ КОСАЧ
Хеј ти, Црни косачу,
ти једини бесмртниче крштен мудрошћу
и Луциферовом крвљу у белој ноћи;
ти што имаш кључеве од свих гробова
и помичеш тешке камене плоче
што раздвајају хумке земље;
ти што нас кроз миленијумске ветрове учиш
да нема смисла
ни у животу, ни у смрти,
јер живети значи градити
једрењак и шкрињу истовремено;
ти што нам свакодневно
из дубине празнине и величине (непре)бола
сведочиш
да ниједан живот није вечан,
да ниједна смрт није вечна,
и да постоји само
умирање и поновно рађање…
одмори се и ти мало,
направи паузу… бар један убоги дан…
Београд, 2018.
ТЕЛЕПАТИЈА СА
ВАТРОМ ИЗ ОГЛЕДАЛА
Срели смо се,
попут близанаца,
у космичком одсјају ватре из огледала,
у калеидоскопу сродних душа,
где се прожимају
телепатско и ониричко,
Овострано и Онострано,
чисто и етерично,
врело и алхемично..
од Невидбога до Недохода…
као ваздух, као ветар,
као ватра, као вода…
Поставља се питање:
да ли је идеал хармоније,
ако тако нешто уопште постоји,
разумевање у свет(л)ости коју сродна душа
унесе када уђе у наш свет…
или је то део скривене нежности
само нама читљиве у њеном погледу
који нам поклони када она то жели;
да ли је то ходање са невероватном лакоћом
по најдубљим тајнама душе, тела и ума…
или је све то једна илузија коју смо призвали
а која нам је потребна,
попут телепатије са ватром из огледала,
јер смо се у свим осталим зденцима
већ окупали и изашли јачи…
Ни речима, ни тишином,
већ присуством си ми рекла:
можда си ти оно што је најбоље у мени…
Волела бих да погледаш у то место
или бар у оно што је од њега (још) остало…