Људи су доиста прави лицемјери. Једно говоре, а друго мисле или чине. Узмимо, на примјер, кафиће. Сви су против њих. Новине су пуне написа о њима. Дакако, негативних. Ако се говори о неоправдану богаћењу, прво се спомену кафићи. Легла неморала и насиља опет су кафићи. Мјеста за губљење новца и времена такођер. Права је то завјера против кафића. Као да су они криви за мане људи. Па нису проститутке створиле брачне проблеме, него брачни проблеми њих! Не би кафићи ницали као гљиве послије кише и били пуни као шипак сами ради себе. Још је Аристотел мудро закључио да је човјек животиња, друштвена, а најбоље се друштвено осјећа уз мирисни дрвени шанк (пластика је само глупи сурогат отуђујућег напретка цивилизације), интимно намигивање бармена који вам укус зна до сваке капљице, мистичну задимљеност (мој је дјед доживио више од сто година, а пушио је домаћу крџу и није имао рак плућа) и умирујући жагор који одише пријатељством.
Да, доиста ми није јасно што људи имају против кафића. Не могу замислити наш живот на институту без кафића на првоме кату. То би ми било као љубав без секса. Част Платону, али нису Ева и Адам без везе протјерани из Едена. Знали су они што раде. Уосталом, кушали су плод дрвета спознаје и могли су већ смислити неку исприку да израде бога и остану у рају. Наш мали рајски кафић једноставно је незаобилазан. Ако сте гладни, ту је чувена Штефичина кухиња, ако сте треснули на испиту, ту је илегална чашица, ако славите успјешно окончани експеримент, опет је ту илегала, ако морате пробдјети цијелу ноћ у лабосу, ту је најбоља кава у граду и околном свемиру, ако имате неколико минута за губљење, бољег мјеста за то од нашега кафића нема. Наравно, он је и едукативна установа. Толико стручних препирки, знанствених аргументација, теоријских доказивања, колегијалних свађа, професорских тумачења и тајновитих предсказивања нема ни у Британској енциклопедији.
Ипак, искрено се морају признати два недостатка, ако се тако уопће могу назвати. Прво, љепши спол, премда још није разјашњено и егзактно доказано зашто је и да ли је женски спол то, присутан је само повремено и то у траговима. Феминизам и у нас има одјека, али на срећу још мало. Друго, водеће теме разговора подсјећају на војску. Струку већ споменух, а слиједе спорт, аутомобили (у посљедње их вријеме замјењују кућна рачунала) и, дакако, жене и секс. Чиста класика. Но монотонију свих тема које се неумољиво понављају увијек разбија наш омиљени професор Папа. Невјеројатно је, али још није било догађаја или теме у коју се он није укључио неким примјером из свог живота. Нитко није точно знао његове године, али и да је Метузалем особно, не знам кад је све то могао доживјети. Завидни колега Пихалић покушао је компјуторски обрадити све његове сторије и показивао нам је неки алгоритам који је доказивао начин Папина измишљања, али га нитко није желио ни продискутирати. Зашто рискирати и а) остати без Папиних прича, б) испасти смијешан јер би Папа доказао супротно. Случајно је био и један од најбољих теоретских физичара у институту.
Тога дана сви смо узбуђено читали новине. Стрку је изазвало откриће модерног Робинзона који је, након бродолома, пуних седам година живио на једном осамљеном отоку хранећи се рибама, понеком птицом и алгама. Здрава вегетаријанска кухиња, злобно је нетко прокоментирао. Сложили смо се око медицинске користи такве пустоловине, али је неминовна и жељно очекивана препирка настала око стручне анализе корисности сексуалне апстиненције. Је ли штетна или није, оставља ли посљедица, твори ли импотенцију или сатиријазу? Баш кад смо очекивали да се потегну ласерски пиштољи, јавио се неизбјежни хладнокрвни Папин глас.
− Јесте ли ви, момци, икад чули за Вилхелма Рајха? Да просвијетлим ваше незнање, рећи ћу вам да он бијаше један свадљиви психоаналитичар који је живио у првој половици двадесетог стољећа. Тврдио је да у човјеку постоји оргастичка енергија, погађате, наравно, о каквој је енергији ријеч, и да јој се без колебања треба препустити, јер одрицање од секса узрокује многе психичке и физичке сметње. Та његова унутрашња сексуална енергија састоји се од ситних честица – оргона, а њихово гомилање у тијелу настало самоуздржавањем само штети организму, дјелује токсично, изазива рак и друге болештине. Оргони и оргастичка енергија по Рајху не дјелују само на човјека него су у вези са свим силама свемира и покрећу цијели универзум.
− Дивна теоријица! – ускликну један млади постдипломац с експерименталне физике. – Па то му онда дође пета фундаментална сила. Слаба сила, гравитацијска, електромагнетска, нуклеарна и оргонска. Па то је за Нобелову награду!
− Пих! – морао се у дискусију укључити и надобудни Пихалић, наш слободни знанственик, како се сам називао, а заправо гњаватор, како смо га називали сви остали. – Хтјели сте, колега, рећи шеста сила, јер неки петом зову парапсихолошке силе. Дакако, чули смо за тог квазисљедбеника Адлера и Јунга. Али не цијене га баш сви као наш врли Папа, поготову не његову теорију о оргонима. Он је, чини се и зачетник ове инфлације елементарних честица коју имамо и данас. Дични Рајх је чак правио и продавао оргонске акумулаторе за лијечење рака и бројних болести, јер те честице тобоже исијава људски организам и могу се користити у медицини. Због такве је работе и надрилијечења и завршио у затвору.
− Да, да! – уздахнуо је Папа и наставио причу. – Људској глупости често нема краја. Многи трче пред руду па настрадају. Сјећам се добро као да се јучер догодило. Био сам млади асистент и живио у свеучилишном пансиону. Са мном у соби бијаше и један биофизичар. Звао се Алберт, а тепали смо му Алби. Наочит момак, морам рећи. Изгледао је као да је управо изишао из неког љубавног петпарачког романа. Висок, густе црне куштраве косе, шармантно просиједе на сљепоочницама, оштрих црта лица, снажне одлучне браде, правилна носа, челичносивих очију, меких њежних умјетничких прстију, усправна држања, нехајна одијевања. Једина очита мана бијаше му мршавост. Изгледао је као неисхрањено сироче, но то је само побуђивало мајчинске инстикте наших колегиница. Све су биле заљубљене у њега, набацивале му се, нудиле помоћ, сањалачки га гледале, значајно трептале, позивале га на вечеру и друге глупости, које су нас неугледне обичне смртнике бацале у очај љубоморе. Но Алби уопће није реагирао. Девојке за њега нису постојале, није им посвећивао нити најмању пажњу осим куртоазне.
− Ох, да није можда био топли брат? – заједљиво упита нетко.
− Не бих рекао. – Папа је био хладнокрван. – Мушкарчине попут вас такођер су биле без шанси. Не знам гдје се Алби докопао Рајхове теорије и што га је толико привукло у њој, али га је дефинитивно и потпуно заокупила – настави Папа причу пошто смо сви потегнули гутљај пивице и тако окрепљени још се боље усредоточили на сторију. – Проводио је разне анкете, дописивао се са чувеним сексолозима, непрестано нешто експериментирао. Увртио си је у главу да се заиста може направити оргонски акумулатор, и то чак врло практичан и економичан. Не морам посебно наглашавати да су га сви исмијали. Нитко није желио ни привирити у његове бројне исписане биљежнице или саслушати основне поставке његових пројеката. Био је стална мета задиркивања и неукусних шала, злобних добацивања и гласних сумњичења у његов здрав разум. То га је страховито разгњевило и још више учврстило у напорима да оствари замишљено. Прекинуо је сваку везу с колегама, изгубио све пријатеље и, као што већ рекох, прекинуо и најмању везу с дјевојкама не би ли у себи нагомилао што више оргона и празнио их у свој акумулатор. Наиме, склопио је некакву апаратуру, љубоморно чувајући њезину тајну у својој соби на факсу и не допуштајући икоме приступ. Непрестано је прикључивао некакве фолије по себи, осветољубиво нас шутке гледао и ходао попут мјесечара. Завитлавање се све више повећавало, па чак прелазило у неукус. А онда, једно јутро…
Не знам зашто, али Папа је увијек на најзанимљивијему мјесту прекидао причање да би гуцнуо или прегризао нешто. Сви смо га дубоко мрзили у тим тренуцима, али и стрпљиво чекали да обави свој обред и настави причање.
− Дакле, гдје оно стадох? Да. Долазећи то јутро на институт: прилазећи познатој згради на обронцима шумовитог брежуљка, осјећао сам како ми нека угодна језа струји низ краљежницу. Све жене које сам сусретао изгледале су либидонозно и некако податно. Угодна напетост у хлачама, не смијуљите се тамо у куту, био сам млад, зар не, дакле, осјећао сам се необично. Није била вељача, али укрућени хрбат једног уличног мачора морао ме упозорити да се догађа нешто несвакидашње. Ипак сам наставио мирно ходати према институту. Необјашњиво сам постајао све узбуђенији, а умилни цвркут птица и њихов љубавни лет у дуету потенцирао је моје стање. Зграда института доимала ми се попут великог срца док сам улазио кроз главну улазну порту. А унутра… куплерај, Содома и Гомора, блудни призори и екстаза на све стране. Већ на улазу готово сам се спотакао на неколико парова студената у разним фазама копулације. Знојни, дахтави, голи, нису ме ни опажали. Очију мутних од страсти, ваљали су се по теписону измјењујући партнере и провјеравајући све позе Кама Сутре. Некако сам добауљао до лабораторија. Исти, дословно бестијални призори. Клечећи на кавезу са заморцима, лаборантица је стењала под налетима уваженог професора који се, спуштених хлача и руку обавијених око бујних дојки распомамљене сураднице, није доимао нимало знанствено ауторитативно. У кавезу иста слика. Влажних њушкица и тресући се, копулирали су полудјели заморци. Блуд и у кавезу са чимпанзама, осамљени мужјак је, бацајући пјену, тресао шипке, глисте су биле свијене у клупко, а вјерујем да су се и бактерије непрекидно дијелиле. У сусједној просторији два су се кемичара заљубљено миловала. Дуго смо сумњали на њих, али ово је био доказ. Иста слика свагдје, у ходницима, уредима, лабораторијама, предаваоницама. Горећи од похоте, лутао сам институтом и у једној дворани затекао осамљену љепотицу која се, лежећи на катедри, жудно миловала. Бацио сам се на њу попут разјарена бика. Чинило ми се да ћу се распрснути улазећи у њу. Дивљачки смо се дограбили и за трен ускладили ритам. Непрестано смо свршавали, али олакшање и смањење пожуде није долазило. Однос је већ постајао болан, али једноставно се нисмо могли раздвојити. Као да нас је нешто тјерало да наставимо сношаје. Почео сам урлати више од бола него од ужитка, док је она мијешала јецаје и уздахе. Отрежњење је дошло одједном. И то за све. Као редукција. Раздвојиле су се животиње, тропске су биљке престале избацивати сјеменке, људи су разложно почели мислити и понашати се. Можете ли замислити ту бруку, срамоту и стид? Мириси сперме и зноја, трагови страсти на тијелима, разбацана одјећа, брачне преваре и шараде. Саблажњиво. Моја је љепотица била усукана усидјелица, доцентица на оцеанографији. Заводнички је буљила у мене не обазирући се на управо изгубљену част. У тренутку сам све схватио и, убилачки расположен, појурио према Албијевој соби. Нисам био једини који је спознао узрок сексуалног торнада у институту. Затекли смо само серију свјежих фотографија излијепљених на зидовима. На још мокрим сликама гледали смо сами себе у разним позама, занесени љубавним трансом. Преко цијеле собе бијаше разапет црвеним словима исписани транспарент: „Срдачни оргонски поздрави од Албија”. Албија више никад нисмо видјели. Нестао је као да је у земљу пропао. Хитно одржани збор радника института закључио је да се догађај мора одржати у тајности и, за дивно чудо, први и једини пут то нам је пошло за руком, иако смо дуго страховали због негатива које нисмо пронашли. Стигли су препорученом пошиљком након девет мјесеци. Стигло је још много тога након девет мјесеци, али боље да то не спомињем. Полако се друштво С(екси) дама разилазило из института. Долазили су нови људи, и Алби је пао у заборав као и његова оргастичка енергија, која је само у тој једној оргији дошла до пуног изражаја – завршио је Папа своју сторију гримизноцрвених образа, испијајући до краја пиво.
Иако смо очекивали да ће га барем Пихалић задиркивати због љубавне авантуре, овај је такођер збуњено шутио.
− И никад нисте дознали што је било с Албертом? – упита нетко.
− Па, точно није ништа утврђено. Моја особна истраживања показала су да је отишао у Америку, почео се бавити источњачким филозофијама, чак дошао у додир с халуциногеним дрогама. Ускоро је одатле у поход свијетом кренуо нови покрет младих зван хипи-покрет. Ако нисте знали, њихово је гесло било „Водите љубав, а не рат”. Увјерен сам да је Алби имао у томе своје прсте.
(Из збирке Приче из кафића)