Лихнида, то име стоји написано у крштеници касабе Битола, у провинцији бивше држав(етин)е краљевине Југославије. Рођењем сам најстарија од, укупно, петеро деце у фамилији. После мене, заплакаше: Цветанка, Богданка, па Ђурђица и најмлађи брат, јединац, Димитар. Татко наш Владо надеваше имена, не питајући мајку Елену. Владао је чврсторукашки, доследно у српско-православно-хришћанској традицији…
Боже, терет је падао на моју кичму! Помагала сам у кући, мајци. Са оцем ринтала око пољопривреде и чувала свиње, пазећи остали сибијан. Па шта остане времена за мене. Лета беху топла, са ретким кишама, док су зиме биле оштре. Пролећа не беше и оно се неумитно, крунило попут бехара. Јесени доносише пуне сепете воћa са дрвећа: слатке нимете: јабуке, шљиве, крушке, дуње, мушмуле, кестена, грожђа, нара и кивија. Урод пртих на пространи таван амбара, направљеног од ораховине. Жито сам спремала у кош, а дотицало је до идућег лета. Хефтено смо јели парче меса, па су коске жртвоване стоке пристизале псу. Таворисмо честито, изнад сиромашних сељана, иако се не могу похвалити да поседовах доста одеће и обуће. Татко Владо куповаше само један пар ципела, за школу. Чизме сам обувала за рад у њиви, због заштите од уједа змија. Имала сам и хаљиницу. Од жерсеја, љубичасте боје и неструкирану. Лептир – машница је, несташно лепршала, налик девојчици мог узраста, у предивном одрастању…
За празнике и славе, дочекивасмо госте, који су стизали у кућу, нуткајући их богатим софрама. Отац беседише, намигујући да донесем хармонику и увесељавам пријатеље, музиком и песмом „Лихнида, мома убава“. Како смо били весела и срећна породица!
Моја прва љубав се десила изненада и неочекивано. Баш као што прве љубави стижу, ненајављене, затичући нас неспремне. Он беше мужеван, развијен, широких рамена, висок младић, пореклом Грк. Гарава коса, натопљена бриљантином, на сунцу се пресијавала. Омађијао ме погледом и очима. Запазих ручерде којима је млатарао у ваздуху и могао ударцем убити најснажнијег вола. Пружих рукицу, а он је пригњечи својим „шафстоком“. Представио се и кроз бисерне зубе рекао име: Одисеј. Због њега молила сам оца да упишем средњу школу, смер сточарство. Хвалио ми се богатим рођаком у Канади, где ће обитавати на његовом ранчу и бавити се узгајањем стоке… Показа ми фотографије, док „газела“ хеликоптером надлеташе стада. Толико земље је имао да коњем или „моторизацијом“ није успевао доћи кући до касно. Заљубих се до ушију и у срце уденух Одисеја. Ја ученица у Битоли, а моја симпатија бујне косе беше похађала студиј сточарства на Ветеринарском факултету у Скопју. То га не спречи да обилази родитеље, викендом. Раздаљину је преваљивао аутом, моделом спортскога кабриолета што се мени свиђало и беше „шик“…
Једанпут „ухвати“ мргаву, чуварицу свиња. Близу наше куће налазило се језерце где су се квасиле. Преуморна, заспала сам у хладовини, а животиње утекле у кукурузиште. Врућина пустињска. Сунце у зениту. Када се тргох из сна, претрнух од страха. Свиња нигде на видику. Вода се мирно љескала. Запомагах! Потрчах… После сна, сину мисао да животиње ждеру кукурузе. Џепним ножићем одсекох прутић. Затекла сам – хаос! Ноге ми се „одсекле“, како ћу изаћи оцу пред очи? Свиње су стењале. Клекнух да их дигнем, умазавши се блатом. Мргава, терала сам их прутићем низ путић. Надомак тог језерца, где су животиње роктале у блату, растерећујући се од цркавања, појави се мој Анђео. Покушах скренути са путића. Видео ме и препознао, али сам се претварала да ја њега не приметих. У оној брзини, заборавих на изглед! У пробушеним чизмама, старој сукњи и мргава од блата, дошло ми је да пропаднем у земљу од стида. Поцрвенех у лицу. Он је разумео, и не застаде. Сусретох га, још једном, пре него што је одселио.
Могло се поклопити с одласком Одисеја, или раније. Усних како се страсно љубимо… Мајка чула и упитала чије мушко име спомињем? Покушах слагати. Мати подиже обрве и, опасним тоном у гласу, рече:
– Лихнида, не играј се главом на раменима! Родиш ли копиле, не доноси га оцу и мајци на очи. Боље ти је скачи у ʼладан Вардар, да спасиш образ овој млађој чељади, ћеркама и брату, сину мом вољеном! Опомињем те и претим, девојко, ниси дете, памет у главу. Првенче си, најстарија, мораш им бити пример! „Боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу“…
Након мајчиних речи, више није било шале. Одлучих да се не виђамо, јер је због мене умео 130 км, превалити за викед из Скопја у Битолу, да би ме видео и му’абетио. Једно вече повери ми татко вест од које сам се обезнанила. Позвао је у госте мога будућег мужа? Тај човек беше син његовог пријатеља са којим татко Владо тад службоваше у војсци Краљевског Величанства. Не питаше хоћу ли пристати – морала сам! У нашој кући појави се човек за кога је отац тврдио како има посао у влади, да је инжењер са редовном платом и пристојно живи у вилетини у Скопју. Била сам у својој соби на спрату. Сестра Цветанка ми је доскакутала у собу и пренела захтев да изађем пред госта – заручника. Сузе ми обливаше лице… Памет се мутила… Одисеј дошао из Скопја и овај викенд, чекајући, а ја морам сићи и служити странца кога моје срце није хтело. Превагну страх пред татком. „Сабрала“ сам се и умила лице, носећи петролејку. Али, одмакнуту тако да ми нису могли видети натечене очи од исплаканих суза. Када сам се обрела у соби, између мог оца и његовог пријатеља видех човека који је морао бити мој муж. Осветљен лампом, окаченом изнад њега, запазих да беше, још, проћелав и са дубоким залисцима. Кад устаде да ми преда поклон, разочарах се колико беше низак. Кратке руке, као у ћате, али зато студеније од змије. Длан руке му знојав, можда од нервозе. Носио је вансеријско, демоде одело, голубије боје! Попут канте ледене воде, бачене на мене такав шок и стрес доживех. Часовник судбине је откуцавао. Погледах у себе, у бунар својих жеља, питајући се хоће ли Одисеј стрпљиво чекати? Надала сам се да ће напаст од овога кловна отићи чим се наједе. Али, авај… Након вечере, госту се ћефну да покажем и музичке квалитете. Татко Владо похвалио се просцу да виртуозно свирам хармонику. Надмено рече: певај „Македонско девојче“. За инат, ја му отпевах „Битола, мој роден крај“, мислећи да ћу га отерати каприциозним, понашањем. Када се насмејао, од ува до ува, ухватих погледом да беше, поврх свега, и крезав!
– Господе, Боже, шта сам ти згрешила?, питала сам се тада! Тај мени туђ и ситан човек, крштени Јованче, у коме се зрцалио од главе до пете, крену према мени. Охоло, пренео је оцу Влади како жели изаћи вани са мном; прошетати после вечере и прому’абетити. Не преостаде ми боље, него трпети, надајући се како ће испарити што пре. – Знате, Лихнида, мени је неопходна жена. Здрава, млада и снажна. Са „миразом“… Погађате… Невина! Девица!!! Желим од Вас направити жену и мајку моје будуће деце. Можете ли ми родити петоро, онолико колико Вас има у фамилији, на окупу, код тате? Морате знати да Вам нећу дати радити, иако сте образовани са средњом школом… Из разлога, што хоћу да ме сваки дан испрати на посао моја жена са осмехом на лицу и дочека са топлим кувањем. Сит сам конзерви из студентских дана и проје. Молим Вас, обећајте, чим се венчамо, да ли ми можете родити петоро деце, Лихнида?! Знам, немате избора, Ваш татко Владо потврди ми да немате момка; уверио сам се да сте и музички надарени. Али, када стигнемо у моју вилу у Скопје нећете смети свирати. Понесите слободно хармонику, али Вам забрањујем да свирате. Прво, због суседа, па тек онда ради мене који сам што видите, озбиљан, послован човек. Ја сам Ваша судбина, па кажем благодарите Господу на мени, јер ћу све учинити да Вас усрећим! Шта сам имао на уму то је сад и на друму, и убеђен сам како немате ништа да ме питате даље, па ћу завршити, са надом у датум заказивање венчања. И путовањем на медени месец…
Док ме татков изабраник Јованче, смарао и гњавио, једним сам увом слушала. Но прича није продирала у моје срце. Не освајаше изгледом и погледом, као што је умео милооки Одисеј, али… шта је – ту је!
Шетајући корзоом, очекивала сам сусрет. Укрштање погледа, и да ће напокон схватити зашто нисам успела доћи на љубавни састанак. Убедила сам се да је сестрица Цветанка однела писамце њему, на вакат, и да се вратио у хотел. Срце девојачко је горело у ватри ашка према Одисеју, који је обећавао лепши, узбудљивији, богатији живот од гњаваже и смарача Јованча, што ми се надвио над главом као проклетство! И кога је могао сам намантати на мене проклети Сотона, далеко му кућа на куку-леле била…
Ко је тада питао женско за мишљење? Кога је занимало шта се налази у заљубљеном женском срцу које се надало? Беше ли коме потребно језеро суза и речи што их је ветар развејавао као пшеницу коју сеје сељак на њиви? Како је слаба жена могла одупрети се својој, окрутној судбини и одлуци мушкарца? Какве сам шансе имала да победи моја прва љубав и срце не буде рањено? Никакве шансе нисам имала да победи моја прва љубав, а срце моје су ранили. Нисам се могла одупрети гвозденој вољи мушкарца, јер сам била слаба и економски зависна од породице. Није им требало језеро мојих суза и речи које су, ветром, расејаване, а да рода нису давале. Никога није интересовало шта се налази у заћореном срцу Лихниде. Не упиташе за сагласност мене, Лихниду, и све прође без мог мишљења и пристанка.Туго, непреболна! Поред свега, у глави тутњи да направим компромис са срцем, у посве патријархалној средини. Огледајући се у зрцалу и, утешно жвачући „гјумелезе“, рекох двојници: – Па, добро, ако је тако, Лихнида, шта ти преостаје? Не пружају ти шансу да узмеш или оставиш, јер мораш и присиљена си – узети наметнуто. Љубав нека зри, промениће се околности. Пођахкад волиш нешто, а то испадне лоше за тебе, а са друге стране, опет, нешто мрзиш, а то може испасти добро за тебе. Човек не зна шта га чека у будућности. Намерих дозволити срцу да ме води у пролазном животу, али је испало како се нисам ни у најгорем сну надала. Без искуства, морам на сабурли начин превладат искушења.
Удадох се за налета кога ми, унапред, одредише. И, уместо да будем женица, претвори ме у строј за: рађање, кување, пеглање, прање, усисавање и трпљење. Прва година је некако и прошла. Покушавала сам да се свикнем на тај живот. А онда је стигла радост у мој брак и те године… Када је убијен, у савезној америчкој држави Тексас, граду Далас, 35. председник Сједињених Америчких Држава Џон Кенеди! У години туге за један део света, код мене се славило рођење првенца – сина Владе. Прво, па мушко! Алал вера, Лихнида! Јованче донео одлуку да, у знак захвалности, према мом оцу Влади, који га је усрећио кћерком, надене исто име своме првенцу! Када га упитах: може ли боље и лепше, призна да никада није имао хајра у коцкању, али у љубави – да! Јованча напада поседничка психологија; сматрајући да сам његова „ствар“ слично кошуљи коју испрља или поцепа када хтедне! Ћутке сам подносила, верујући се да ће и мени сванути једног дана. Отада, све пусте године, почех – писати. Прво у себи, а онда и тајно, на папиру. Избацивала сам из себе огорчење и отрове згађености над животом, скривајући свеску на тајном месту, тако да је моја казна – Јованче не пронађе, ни посумња у моју верност.
Преокрет се десио у доба економске кризе. Јованче, одједном, више није имао исти број муштерија на послу. И промет је значајно умањен. А он, ушао у пројекат изградње викендице изнад прелепог Охридског језера. Није могао изаћи на крај са плаћањем рачуна за вилу, школовање двоје деце (у међувремену, пристиже нам други син Лаза!) и градње „Карингтонке“ на предивној локацији мало изнад бисера – града Охрида. Једно вече дође скрхан, и скљока се за сто, позивајући ме да му се придружим, иако сам увек морала стајати на ногама док он није завршио са предјелом: супом, главним јелом: шницлом и порцијом „гравче на тавче“ зачињеним наном са планине Галичица, те десертом: гурабијама, са козјим млеком и пекмезом од јабука. Једва сам дочекала да седнем, не чекајући да понови двапут, и претворила се у уво. Његов дијалог, у ствари, беше монолог. Прво, на дневни ред стиже наш „љубимац“ – ауто. Хитна продаја како би отплатио дугове! Друга мера беше да син – првенац Владо, сматран солидним ђаком у школи, не студира. Оклеваше даље, шта ће рећи… дохвати дрхтавом руком чашу воде, тако да сам већ помислила како му није добро. Ексирао је, до дна! Одхукнуо, скидајући тешко бреме сопствене одговорности, а потом јекнуо, попут рањеника… – Лихнида, жено вољена, одлучих да те запослим у лист „Млади борац“, у Скопју, на месту пословне секретарице. Конкурс је расписан: најбрже куцаш на писаћој машини, а одлично познајеш граматику и правопис. У предности си; добићеш највише бодова на фамилију; приправник си. Суштина је у поштењу! Директор новина Гмитар, од Прилепа, је мој пријатељ и неће дроље, које би га шпијунирале, и, отерале у „бајбок“. Нејсе, одсад ћеш своје радно место и главу на раменима чувати, држањем језика за зубима! Посумња ли мој пријатељ у тебе, знај, Лихнида, крви ћу ти се напити, кунем се… а, знаш да пиштољ аустријске производње и марке „Гезер“, чувам за не дај боже. Тим речима заврши што га је тиштало цео дан или недељу. Појмих, крајње озбиљно, претњу изговорену у хуји, а онда прогутах кнедлу. Ама, беше ми стало да почнем зарађивати своју пензијицу и, коначно, прхнем на слободу као ʼтичица из златнога кавеза, у који ме заточио мој супружник Јованче. Између зидова кућа, мужеви су претварали жене у роботе због – работе!
