Седела сам, притајена да мирно слушам, а, хтедох ђипити од среће и задовољства. Јер, небо је услишило моје тихе молитве које сам, малим језиком на срцу, изговарала. Увек се надајући промени судбине, у бољем и лепшем правцу који ће донети женском срцу жуђену радост и слободу… Хвала и Слава Господу!
Први радни дан је протекао без проблема. Имала сам пуне руке посла и једва стигла доручковати. Касније, указала ми се прилика да „густирам“ кафицу. Без могућности да пијем у канцеларији, осмелила сам се и отишла до кухиње где ме је дочекала љубазна куварица. Док се окренух, пљеснувши дланом о длан, пауза пролете. Договорисмо се да нас две изађемо у лагану шетњу корзоом. Моја нова другарица Лезета је хтела да ме што боље упозна. Прихватих позив. И виђасмо се, шетајући као докон свет за време пауза… Но, убрзо, куварица-распуштеница, сконта да јој, ипак, не одговара друштво (не)срећно удате мајке и родитеља, па ме се отараси. Разлог беше у „цурењу“ трача да се шеф, усудио, дрско, ставити руку на моје раме док сам нешто хитно прекуцавала у његовој канцеларији. Погледах га, љутито, а он, задрхта, слично мишу. Извинуо се и замолио да халалим такву неспретност, с обзиром да се никада неће смети поновити. Како бих се смирила, донесох одлуку да изађем… дан беше сунчан, идеалан за шетњу. На улици, продавци нудише тулипане различитих боја. И онда, одједном, угледах – њега… испочетка нисам веровала очима, сматрајући да је утвара, послат знак и поклон са неба или утеха… Срце ми заигра, у грудима, од усхићења. Разум надвлада срце и деценије чекања. Заклоних се иза широког дрвета прве тополе, дозивајући га именом: Одисеј! Окренуо се, али не разабра одакле позив допире. Не одустајући, опет, понових позив, а он се нагло окрену, иако ме није уочио. Игром са њим, одсутним у Канади, све ове деценије желела сам га слатко мучити и осветити се. Извирујући иза тополе, са намером да га зовем и трећи пута, он застаде и пажљиво проучаваше место одакле је глас отпослат. Угледао ме и морадох открити свој „заклон“, те му прићи. Корачах ка њему као према Творцу, а прожимало ме осећање тоњења у асфалт. Чекала сам да ме спаси његова снажна рука. Поздравих га. Руковасмо се попут знанаца. Моја ручица заврши у његовој сурли. Чинило се као да је океан појео бродић… Осмотрих га, из близине. Остарео, поседео, са дубоким залисцима избораног лица, али елегантан, Одисеј ме не препозна!? Чизме, “каубојке”, украшене мамузама су звецкале, а беше још виши од мене онако ситне и рахат животињарењем попуњене женице… Не знам зашто, тада ми се поглед „прилепио“ за његов шешир, широког обода, беж боје…
– Господинʼ Одисеј?
– Да, госпођо! Могу ли сазнати одакле се познајемо и како знате моје име?
– Дуга је то прича, без срећног завршетка, драги пријатељу…
– Знате, моје време је новац! Уколико није баш дугачка та прича, могу ли Вас, понизно, замолити да ми је испричате док будемо цедили „фицука“, са крофнама?
Отишли смо у кафану, близу каменог моста над Вардаром, угнежденој на једној од најелитнијих локација у Скопју. Разговор ми је мелем, а дуго затомљивана осећања ме преплавише. Нисам била жедна, а „гутала“ сам његове речи. Свака мисао је излетала из уста попут драгуља које сам скупљала да их никада више не загубим. Поверио ми се да, тамо далеко, живи са странкињом, у другом браку. Посведочи ми да се обогатио да не зна колико има новца у банци, додајући како га то не усрећи у животу. (Стално се питао који сам ја „каменчић“ у мозаику његовог живота и где ме упознао?!) Уверих се како ми је постао још даљи и туђи, па се не усудих одмах разоткрити све детаље мог живота и приватности, јер ме код куће чекала аждаја – муж Јованче! Боже, опрости што слагах Одисеју, првој, племенитој љубави и храни мојих снова…
Живот пролазише споровозно. Губитак се повећавао. Схрван бригама и послом без нафаке, у општој кризи, Јованче испусти душу. Постадох удовица, са двоје „деце“ пред женидбом. Тепам овако, а не синови, људи, јер свакој мајци су њена деца увек би(ва)ла и остаће мала. Живот ми се свео на повремене одласке у госте код њих, сестара или брата јединца. Шесто лето, након смрти мужа Јованча, Бог узе моју, најмлађу сестру Ђурђицу. Одлазећи на гробље, погледах слику (не)спокојног и бесмртног покојника.
На једном споменику, исклесаном од гранита, уочих познато име и презиме, исписано златним словима, са сликом у облику медаљона. Ноге клецнуше, као кад угледах авет први пут, прву љубав мог живота, мог Одисеја… горко заридах над својом судбином… која ме кажњавала чемерно тако да сам морала пити пелин, уместо меда! Несигурно, приђох споменику. Не беше ме страх смрти. Додирнух руком слику и пређох прстима по његовом имену и презимену. Поново, не осетих топлину. Жрвањ судбине не врати у живот моју прву љубав. Чудо се деси: васкрсну време из пешчаника, и живот настави. Кише су сапрале текст. Читала сам га избледелог, на једвите јаде. То ме докусурило… Нисам имала у себи, ни зрнце снаге да кренем даље. На клупи, опет, заплаках… Ово беше урота судбине. Господе Боже, све што заволех морала сам сахрањивати, пре себе! Зашто? Изгубих прву љубав у животу, наликујући детету које искида огрлицу са лепим бисерима, извађених са дна Охридског језера, и не уме спојити. Платих највећу цену, а нисам била награђена, да ме буде пољупци човека мојих снова, да ме обасја сунце, да се огрејем и загрлим осећај среће… Чинило ми се да сам у дивљој реци, али ме вртлог живота не повуче у смрт. Да се прекине рањавање болног срца које је имало право на љубав. Али неправедни живот, без милости, зада ми ударце у срце, не по лицу и глави…
Tаворим. Помажем се у ходу, штаповима. Ретко ми дођу Цветанка и Богданка, те брат Димитар – Диме. Немају времена… Док је дан, могу читати. А затим, одмарам поглед на површини воденог огледала, које се пресијава као бриљантин у коси моје прве љубави – Одисеја. Човека мог живота који није умро, него заспао у мом срцу. Верујем да ће ми наставити слати осмехе на рачун моје умрганости, у младости када сам чувала свиње, правећи штету породици! Заваравам се да је одјурио кабриолетом… али не, Одисеј не остави иза себе облак прашине. Пресели у облак попут мог, најлепшег, анђела чувара… само, не знам да ли ми опрости што издадох Љубав и нисам дошла на заказани састанак који је могао променити нашу судбину?! Моју прву љубав, тужно, „сахраних“ у чистом светлу, у срцу и шкољкама Охридског језера, где ће вечно живети, налазећи дом и Божији благослов.
