ЈЕСЕЊА КИША
Ја памтим само звук, а веле – птица…
Ја памтим само сенку, а ноћ, веле, врви.
Беше мој свет спреман пролити се ко зимска кишица
на снег туђих светова. Не узгред. Да размрвим
на дну џиновских ступова, где жене месе Јагоа –
последњи Его-слој, који у мреже ухваћен почину,
и Alter-адјултер1
од најсвежијих јагода
и позну стазу од најранијих очију.
Памтим одливак парфимеристе, не мирис лепи,
и март изнад прашњавог цветића како језди…
Оглувевши у тишини, постајали смо слепи
чим се загаси сјај у предјутарњој звезди.
И ево, упамтих много мање до овог трена
но што се причало некад, и биће – дајте времена, побогу!
А лептирима образа горела су лица жена.
И јењавао је свет мој, ко цврчак украј ногу.
СТРАНАЦ
Не нађох – не џак блага – ни парице! –
већ просто иђах, научен на руту.
А две старице-баке Сажалнице
за мном шаптаху: „Пропашће на путу…”
Ал’ моје Дивне даме на тој стази
нема – све дивне, а моја ниједна;
у напуштене храмове залазих,
Бог је тек тамо где га човек не зна…
Пролазио сам забачена села;
све празно – штале, куће, свуда смеће,
три класа, псина некаква увела –
у та три класа – хлеб ког људи неће…
Нити ме радује шта, нити ме боли.
Пелин. Ковиље. Стрн, глогиње неке.
Уз сапутнике поједох џак соли,
препливао сам две сањиве реке.
Не нађох, већ и не знајућ’ шта иштем,
шта, не знајући, опет губих то…
Живех у скитњи, не нашав склониште,
педесет лета, можда и свих сто.
Схватих – на дугом штапу свет путељке
дели, најдужем, без почетка, краја.
А две старице, баке-Тешитељке
сипају вино које ме запаја,
и веле: „Свако циљ има, и жеље,
смисао тражи, ал’ где је смисао?
Врати се натраг, на две, три недеље,
тамо је мир твој, где си продисао…
Ал’ тамо – смрт је. У свом мртвом дому.
Сваки је корак, сваки трен – ко век,
твој сан је – паук, запао у кому,
док идеш напред – жив остаје, тек…
Ја им веровах. И свима, све јаче.
Али се предах. Падох, ко отрован.
Две старице, две баке-нарикаче
тужно певаху нешто крај гробова…
Мени дојади да слушам вај тужни,
устах, бакама захвалив, и свима,
и опет кретох. Снага ме још служи.
Беше осека. Наста опет плима.
Ја просто иђах, исто ми свуда је,
ал’ лик изгубих првотни, о стида.
А две бакице, старице, Суђаје
за мном шаптаху: „Ево Вечног Жида…”
ВЕЧЕ-НОЋ
Александру Кабанову
Чељуст децембра без снега палаца,
стабала ледност допире извана.
Сенка медвеђа небом, од стрелаца
заборављена звездана стрељана.
Наука – то су само понављачке
зебње мог ума на аветној црти.
Јежи се поглед мој на свет до тачке
гледишта сјаја у тамнини смрти.
До жуте зене пса, сени измакле
што застаде од мене тек на корак…
Ја морам кући. До саме Итаке.
Јер душа кроз три ватре проћи мора…
Зима без снега. Под дланима длака.
– Примам те, јасно, ал’ куда ћу сам…
Душа, могуће – то је само шака
тих псећих суза уз месечев плам.
_____________________________
1 Alter-адјултер – младићки двојник (енг.)
Са руског препевао
Владимир Јагличић
Препјеви преузети из трећег броја Бокатиног дијака.