Од Мируне не бејаше лепше девојке у селу. Село је мало, залепљено уз брдо, да се не би штетила плодна земља у равници, где су биле њиве.
Имања у равници одузела је власт и направила фабрике. Убого село, у близини касабе, остало је без земље. У Шћепана, Мируниног оца, нашле су се прво три кћери, па на крају син. Најстарија, Мируна, била је лепотица и, кажу, у школи један од најбољих ђака. Али из школе су је извадили у шестом. Отад је, поред болешљиве мајке, кућа пала на њу. Кад се отворила фабрика, запослила се и радила за разбојем. Залуду су је просили најбољи момци. Све их је одбијала, погнуте главе, увек истим речима: „Морам да ишколујем ону ђецу”.
Село се променило. Са фабриком је стигао и први грамофон и прва кафана. Мушкарци су се опијали, а ђевојке су пуштале нокте, одбијале да
музу и замицале са момцима пут мрачних фабричких магацина с вуном. Скраћивале су сукње и куповале свилен веш. Сестре су се поудале, брат је учио, и тако, и тако.
Шћепан, Мирунин отац, пекао је ракију, сушио пршут од крмади, за које је Мируна сваки дан доносила канте са помијама из фабричке мензе, и киселио купус. Остатак времена проводио је играјући фирцик, једноставну игру швапског имена, са комшилуком и водећи високу политику. Брат је отишао на факултет. Дуго је трајало то његово школовање, још дуже тражење посла по Београду. Све док Мируна није одлучила да узме ствар у своје руке. До њиховог имања било је имање важног друга. Ту су му живели отац и мати. Важан друг је ретко долазио, али, свеједно, био је на великој муци. Са оцем и мајком није имао куда пут Београда, а није било лепо да изборна база гледа запуштену окућницу и онемоћале старце без икакве бриге. Знала је то и Мируна и, кад је важан друг једном дошао у село, договорила се брзо и одлучно, као прави кућни домаћин, што и јесте била, да важан друг запосли код себе, у Извршном већу, њеног брата правника, а она ће преузети бригу о имању и старцима.
Од тада су се писма од брата проредила. Сестре су се поудале, а онда је прво сахранила оца, којем је ракија сагорела џигерицу, па мајку.
Брата је виђала ретко, све ређе, сем једном на телевизији. Држао је јастуче са којег је важан друг узео маказе да пресече траку на путу према Посран потоку, у време предизборне кампање. У селу је бивало све горе. Када се искварио народ, онда су затворили фабрику. И Мируна је остала без ичег. Читаво имање и сви плацеви бејаху распродати. Оно што није пропио отац, потрошио је син на школовање.
Последња уштеђевина Мирунина потрошена је на мајчину сахрану и подизање споменика, за који брат није дао ни динара, а зетови тек понешто, тако да се Мируна и задуживала по селу, желећи што бољи споменик.
Дошла су зла времена. Мируна, која је била борац и која није хтела да буде никоме на терету, и жене из села, што је, у међувремену, постало предграђе, које су издржавале породице продајући на пијаци, кренуле су за Београд – на бувљу пијацу. Мируна, која је још дуговала за споменик, кренула је са њима пут београдског бувљака. Код брата није свратила. Плашила се да је не упитају зашто је дошла? Није хтела да га брука. Брат у „валиди”, а она међу Циганима, бежи од полиције, отимају јој штеке локални криминалци, узимају рекет тарабаши. У људском мравињаку, међу грдном мешавином, лутала је Мируна тражећи да купи румунске гаће, које су добро ишле.
Одакле је знала Мируна да у Извршном већу рачуни за прање завеса нису плаћани шест месеци, да је снаха одавно у пензији, да брат струју
не може да плати, да је у време кризе продавао ствари из куће да би преживео. Њен брато злато, који јој је слао разгледнице из Грчке. Њен брато злато, који је затискивао нос долазећи кући јер му је смрдео крмедар направљен преблизу, јер је све остало било већ продато за његово школовање.
„Одличне румунске гаће, чист памук, попуст на велико”!, викао је брато злато кад су се срели на бувљаку, он и Мируна.
Објављено у четвртом броју Бокатиног дијака.