Ослободих се! Жену убих!
Сад могу пити кол’ко хоћу.
Кад се без гроша враћах ноћу,
са дреке њене памет губих.
Сад срећан попут краља ходим;
видик је диван, небо чисто…
Овакво беше лето исто
кад љубав почех с њом да водим!
Да бих икако мого спрати
ужасну жеђ што свег ме проже,
треба ми вина кол’ко може
у огромну јој раку стати.
Јер бацих је у бунар хладни,
а преко ње камења много.
Ако икако будем мого,
заборавићу леш њен јадни!
У име заклетве љубавне,
која нас веже све до гроба,
да повратимо оно доба
пијане наше среће давне,
састанак с њом искамчих тако
на мрачном месту, док све спава.
И она дође! – луда права!
Мање ил’ више луд је свако!
Још лепа беше, ал’ начета!
А ја је волех одвећ страсно!
Зато јој рекох полугласно:
Сад нестани са овог света!
Нико ме не схвата. Сред тмина
кужних, за глупих несаница,
која се сети пијаница
да покров начини од вина?
Нерањив, попут грубих справа
гвоздених, никад не осети
бекријски олош тај, ни лети
ни зими, шта је љубав права,
ни црне чини њених бура,
ни страха пакленог поворке,
отрове њене, сузе горке,
звекет ланаца и костура!
Ево ме слободна и сама!
Вечерас мртав пијан бићу;
на земљу тело опружићу
без страха, кајања и срама,
и спаваћу ко псето свако!
Док туп и дубок сан ме хвата,
претешка кола пуна блата
ил’ хучни вагон могу лако
просути мозак мој очајни,
располутити мене могу –
ја им се ругам као Богу,
Ђаволу или Светој Тајни!
Превео: Бранимир Живојиновић