Драма „Бумеранг“ није од оних литерарних остварења која служе као узор или као канон одређују смјернице, модус или, пак, форму уобличавања идеје писца. Сем наведеног, „Бумеранг“ се издваја од приповједног стила уобичајеног за наше говорно подручје (простор језичке разумљивости), прије свега, по начину артикулације примјереног у свакодневном општењу. Аутентичан начин изопштавања контекста Басара реализује на деликатно суптилан начин. Он (Басара) своје ликове повезује у слијед догађаја који, иако привидно безазлен, својом озбиљношћу поништава стабилан космос њихових ранијих живота. Но, такво поништавање није експлозивно, не резултира шоком, трзајем, затеченошћу. У догађају који покреће ланац збивања заправо и нема оних који се нису снашли. Неуобичајеност згода његових ликова бива уобличена у властиту приповјест, која у правилу истиче њихове врлине и наклоност других ка њима.
У „Бумерангу“ тоалет и улица су блиско повезани. Тоалет, као стална, неизоставна потреба, као неопходност за грађане се наплаћује. У тоалету постоји одређена тарифа, одређени ред, он служи одређеној намјени, има одређену сврху. Улица, такву улогу нема тако јасно. Преношење радње из тоалета на улицу важно је поменути због онога што на улици слиједи; ексцес, кршење закона, превртање канона. Учесник у саобраћају, онај на улици, није уопште битан. Пролазник у контејнеру или човјек на депонији се не помиње, о њему се не води брига. Судбине суграђана с којима се Басарини јунаци мимоилазе губе се у другој врсти мимоилажења; у непоистовјећивању мишљеног са изговореним. Њихово повезивање уноси запрепаштење ненавикнутог јер мисао лика тог времена није окрутна колико и његова ријеч. Живот и дјеловање тих људи није заправо производ њихових жеља већ је потреба, неминован предуслов аклиматизације; држања главе изнад воде.
Док се тоалетом истичу мјере придржавања, на улици не постоји тај оквир. Продаја девиза, шверц, продаја личне имовине, дроге, крађа и сличне дјелатности су занимања која дају иоле пристојне шансе за преживљавање. Незапосленост, општи духовно – материјални крах културе и несмањена потреба за културом чине биоскоп оазом, одмориштем од реалности, од грубих појава и тешких разговора. Баш у биоскопу као уточишту од београдске задешености, или можда просто као једином преосталом легалном и ненасилном садржају у граду наилазимо на пророчанство о браку и несрећи, на сусрет који је увертира у оно што ћемо касније моћи назвати, потпуно изоловано од било каквих романтичних повезница, браком са несрећом. Простор је то на којем се може тврдити како је “Бог изгубио критеријуме”. Ту зло и злочин доносе добробит извршиоцима, док поштен и праведан страда од злих и умире од глади. Заправо је посреди вриједносни колапс, морална катаклизма која доброг човјека чини у датом контексту апсурдним, јер он у таквом поретку ствари више не може бити ни светац него само још једна жртва околности које животу не остављају ни мало светости.
Главни пар у “Бумерангу” постоји од сусрета у тоалету. Тоалету који губи своју препознатљивост по њиховом сусрету. Типично за то доба и за то вријеме, уз фазоне и кесе кокаина долази и споразумијевање. То споразумијевање је просто, на елементарном нивоу, само од себе схватљиво, али не и дубинско. Басара не описује љубав на овом мјесту, бар не ону свјетску. Љубав коју његови ликови имају за друге је српска, балканска. Љубав је то о којој се не пише и којој се не кличе, та осјећања освјешћују народне мелодије и претјеривања. Више него на судбински моменат, она подсјећа на мирење са судбином. Овај сусрет, на једином мјесту гдје, до тада, влада ред, обје стране и схватају као судбински.
Женидба је на гротескан начин представљена као смрт жене. Њен живот, њена слобода завршава обредом, чином вјенчања. Жена више не може да бира, да се опредјељује, одређује и претвара у оно што јој је воља. Убиство невјесте као да скида вео са нарочито тешког положаја жене у већ поменутим социјалним околностима. Пред црквом умјесто пољупца невјеста добија хитац у чело. Но, за потпуно докучивање смисла тог описа мора се упитати и за починиоце тог убиства. Убиство режира мафија, и да се наслутити колико далеко Басара, иде у елаборацији суштине социјалних проблема, јер тиме заправо метафорички заокружује причу о далекосежности консеквенци криминалитета за живот “обичног” човјека, живот балканца; обесправљеног грађанина на удару мафије која не преза од државе. Тај метак умјесто живота убија заправо шансу, потенцијал, могућност, прилику да се живи достојанствено, да се поноси и радује, да се буде равноправим и поштованим. Умјесто живота, кажемо не без разлога, због тога што у “Бумерангу” мртви поново живе.
Уз жену убијен је и представник власти, полиције. Тртовић који је слика и прилика државе усмрћен је од стране оних који финансирају државу, који заправо и раде нешто. Та их држава оптерећује наметима, казнама, прохтјевима и неумољивим захтјевом за признавањем неприкосновености њеног ауторитета. Таква се држава убија јер није усклађена, у њој су неусклађени захтјеви са реалним могућностима: пракса ауторитарности из претходних времена је неизводива у околностима гдје су убиства из нехата стална појава. Држава, ипак, попут жене, живи послије сваке своје смрти.
Балкан – подручје страсти, порока, недоумица, одсуства културе, не оставља пуно простора за стварање, креирање, грађење. Све што се гради, најчешће се, на таквом мјесту, и прије завршетка градње руши. Рађање и смрт су на том брдовитом мјесту стално у додиру. Код Басаре су живот и смрт смјештени у један призор: стално се пуца, стално се умире и никада не престаје. Живот се наставља након сваке смрти била она лична или дословна за којом иде укоп. Ти ликови умиру стално, а опет изнова доносе живот: адвокати, доктори, инжињери, професори који таксирају или продају бензин из канистера, што у црнилу под ноктима начињу нови почетак. Бумеранг је као бачени живот што се враћа, којег се не можемо одрећи, а којег стално изнова губимо.
