„Наравно да можеш причати са њим, ајде крени.”
„Хвала, татице!“
Гледао сам Данијела који је трчећи одлазио од мене. Глава оборена. Млати рукама. Равнотежа спремна да га изневјери сваке секунде. Срце ми се испуњава поносом док га гледам како јурца около, иако знам да га само тренутак дијели од разбијене главе ако се забије у клупу испред. Одахнуо сам видјевши да пружа руке према напријед и смијући се пење на сједиште загрливши старца, који је заузврат, као и обично, потапшао мога сина по глави и гледао у дрвеће поред парка.
„Данас сам из библиотеке добио књигу о једном псу коју је и Чарли желио, али прво сам је ја добио и дао својој учитељици и…”
Насмијешио сам се лаганом истеку свијести из ушију. Повјетарац се окренуо назад према југу. Касније ће бити облачно. Вјероватно ће ноћас падати киша, а онда…
„Тата-ААА!”
Моја кћерка ме гледа са онолико бијеса колико је могуће да се сабије у двогодишње дијете. Поново почнем гурати љуљашку.
„Горе Татааааа ГОРЕ!”
„У облаке!” Смијем се док се она кикоће и гурам је још више. Какав ђаво. Толико је другачија од свог брата. Мора да је због тога што је друго рођено дијете.
Телефон ми зазвони и вадим га из џепа, настављајући да је љуљам једном руком.
Можеш ли купити млијеко кад кренеш кући?
Наравно.
На клупи: Данијел је престао причати и сједи, загледан у дрвеће заједно са Денисом. Лили је досадила љуљашка и сад замишља пукотину на шеширу од вјештице који је, за промјену, празан. Покушавам је натјерати да сједне, али одлучна је да се попне на ограду три године прије него што је њен брат, па сам одустао и попустио јој.
„Тат-АААА! Гурај!”
Слушам Лили која ме увјерава да има превише ријечи на свијету. Постоји нешто чаробно у способности да се комуникација сведе на основне елементе. Тата, рука! Тата, сједи! Тата, књига! Можда би, ако два малишана стану на супротне крајеве подземног швајцарског тунела и почну викати свом снагом, настао судар који би открио Хигсов бозон, и само замислите…
„Тата-ААА! ГУРАЈ!”
Гурам. Моје мисли се распршују. Вјетар се појачава. Лили виче. Данијел сједи. Денис се не помјера.
„Вријеме је да идемо, сине. Још мало је вријеме за купање.”
Поновио сам ово три пута прије него што се Данијел напокон поздравио са Денисом. Старац га је потапшао по глави и наставио буљити. Узимам своју кћер која се буни због одласка и спуштам је у колица. Подмићујем је сувим марелицама и флашицом воде да бих је ућуткао. Данијел јој је покушао украсти мало након што нам је притрчао. Лили је рефлексно почела да вришти на њега, а затим му је понудила неколико док смо ходали према капији. Махнем старцу.
„И какав је Денис?”
„Не Денис. Дени.”
„Па какав је Дени?”
„У реду је.” Уобичајено виђење свијета једног петогодишњака.
„Јеси ли му рекао за библиотеку?”
„Да. А онда смо гледали Дагија како игра.”
„Ко је Даги? Је ли у вашем разреду?”
„Не, татаааа. Он је Денијев брат. Он је велик дјечак попут мене и воли се играти са камионима, а кад прича, излазе му мјехурићи из уста и то Денија растужује.”
Престајем да ходам. „Гдје се он играо, Данијеле?”
„На дрвећу, тата.”
Окрећем се према парку.
„Отишао је сада, тата. Било је вријеме за купање па је отрчао до своје куће.”
Гледам како се старац креће према пољима за крикет. Желио сам га позвати, али у мојим мислима није било одлучности, па су ми неизговорене ријечи застале у грлу. Пас је наскочио на њега, а он га је само потапшао по глави и наставио даље.
„Можемо ли вечерас јести тјестенину, тата?”
„Сос!” цикну Лили у знак сагласности.
Климнуо сам главом у знак одобравања и помазио Данијела по глави. „Наравно. Колико год желите.”
Превела са енглеског:
Тара Маричић