Јачање маније цитирања великих умова по друштвеним мрежама и отварање сајтова за просљеђивање туђих навода, навео је уредништво СРП-а да се прикључи овој кампањи и створи рубрику посвећену овој моди. Напомињемо да лакомисленији конзументи текстова са нашег сајта неће имати користи од ове рубрике, јер цитати, које ћемо у турнусима по десет објављивати с времена на вријеме, не подлијежу просјечном укусу пратилаца друштвених мрежа. Они су само исјечак из стварно прочитаних књижевних и иних дјела, те, као такви (али и због помањкања патетичности у њима), сигурно неће подићи рејтинг преносиоцу.
Ми смо чудна земља. Нема ни стотина година како је овде владао (и то владао у пуном смислу речи, без остатка) човек који је био неписмен. Тек је век и четврт од времена када је Милошев војвода јавно тражио да се сви који знају читати и писати побију (при том то уопште не би био масован злочин). Велики део кућа у нашој земљи саграђен је без ексера. Последњи хајдуци Бабејићевог типа живели су до пред рат. Најлепше смо штампали књиге у XV веку, а у XVI готово нико није био више у стању да их чита. Књижевну културу су нам кренули један одбегли калуђер и један сељак. Имамо још доста да чекамо док не прославимо стогодишњицу откако је из престонице наше земље отишао последњи турски војник. Писмености нас је научио, и још не доучио, тек социјализам. То и толико томе сличног са једне стране. А са друге: имали смо већ импресионисте, фовисте, надреалисте. У два последња светска рата дали смо свету ванредног и модерног војника. Хоџа је своје записе против болести писао на три корака од зеничке железаре. Сифражетски конгреси су се одржавали, а у исто време смо имали ендемични сифилис, три четвртине народа у симбиози са вашкама и чак последње остатке лепре у Европи. Урбанизовали смо се брзо, а дрвена ралица је још орала посне прадедовске горштачке њиве. Данас Београд достиже пола милиона. Јуче су скинуте фереџе, а напоредо са тим имамо сваких петнаест дана по једну, две, три сликарске изложбе. Да не дужим: вршимо најзанимљивији друштвени експерименат у историји света – из XV века у XXI. Или можда и у неки даљи век?
(Борислав Михајловић Михиз – Књижевни разговори)
Оно што се назива „лијепом књижевношћу” једва нам је могло у наслијеђе предати понеку скареднију пјесмицу, какав раскалашенији пасаж, понеки развијени цитат, какаву слутњу. Хрватски су пјесници слинили над својим љубавима, а приповједачи се дали упрезати у „више питање”, тако да се и најбезазленији читатељ морао питати: јесу ли икада јебали ови духовници?
(Игор Мандић: Пријапов проблем)
– Сад вас бум све посрал, само бум онога госпона… поштедел.
– Закај, Францек? То ни онда по правици.
– З госпоном си бум рит обрисал…
(Звонимир Балог: Поглед на земљу)
Ако је море крило праматере, онда Хрвати имају лијеп комад п. материне.
(Звонимир Балог: Поглед на земљу)
Каква ли је то била сплачина?! Не зна се је ли било одвратнијег окуса или је горе смрдјела: као да је диносаурус, који је патио од мекане столице, опалио у каду велику нужду.
(Звонимир Балог: Поглед на земљу)
Нико не уме да буде толико свиреп као службеници које разједају чамотиња и досада.
(Момо Капор: Ада)
Никада нисам волео оне велике библиотеке где се наслови наручују на невиђено, помоћу исписаног картона, па их онда пењу лифтом из магацина. Да бих знао хоће ли ми се допасти нека књига, морам пре свега да је опипам, прелистам, осетимњену тежину на длану… Већ по корицама у стању сам да разликујем надуване величине од правих писаца – не, погрешно сте ме разумели – не мислим да корице треба да вриште, али сам прилично сигуран да досадан садржај има неку хипнотичку моћ – он напросто зрачи досадом: у стању је да изнутра посиви и најведрији омот. И ма шта мислили учени критичари, који обично јавно кују у звезде писце гњаваторе, а потајно уживају у књигама које после нападају (претпостављам да их читају под јорганом и то са џепном лампом у руци), ја лично волим књигу са којом ћу провести једну узбудљиву ноћ, као са каквом згодном девојком или са другаром са којим се нисам дуго видео. Јефтина вина обичног укуса често су много боља од оних пробраних и скупих бућкуриша са славним годинама бербе, станиолом и не знам каквим све наградама на великим светским изложбама угравираним на етикете.
(Момо Капор: Ада)
Слобода стваралаштва лако се слаже са служењем савременом друштву: за то није потребно присиљавати себе на писање о одређеној теми, вршити насиље над својом фантазијом; за то је потребно бити само грађанин, син свога друштва и своје епохе, прожети се његовим интересима, слити своје тежње с његовим тежњама.
(Висарион Григорјевич Бјелински)
То су просечни, безбојни људи, људи лишени иницијативе; у свим сталежима они подједнако живе из дана у дан, не умеју сами да се лате ничег новог, и очекују спољашње поводе и побуде да би деловали било у коме смислу. … просечни људи чине само оно што је уобичајено, а маса људи у сваком звању су просечни људи.
(Николај Гаврилович Чернишевски)
Ако бог постоји, ко је он? Ако не постоји, ко смо ми? Зашто се Богородица увек указује некој неписменој пастирици… а не неком просветљеном учењаку, на пример?
(Алесандро Билота: Жута)