− Дакле? − Дубоке и бистре очи мог психоаналитичара су ме испитивале. Није могао да пуши док сам ја пушио чак и филтер. Није баш примјерено да се изван ординације симпатишу пацијент и аналитичар, али смо се ми саосјећали са једним ваљаним разлогом − били смо симпатични једно другом.
Имала је нешто више од четредесет година, једног сина, мужа, пса, мачку и много пацијената. Али, ја сам био њен омиљени пацијент. Када бих јој испричао нешто она би се озарила са сигурношћу да ме разумјела, препуштао сам јој се да је не бих разочарао. Почели смо са аутогеним тренингом прије пар година. Онда су почеле међусобне исповијести.
Знала је о мени више него било ко други а мање од свих осталих. Знала је истину. Истину укроћену симпатијом и осјећајем за смисао. Био сам искрен с њом само у апсолутним вриједностима, свакако не у малим стварима које чине наш свакодневни живот неестетичним. Изостављао сам их. Да јој останем симпатичан.
Носила је бијели капут, као и Силвана, дјевојка из Католичке, али са примјетном разликом, јер да сам јој рекао како сам у хороскопу лав, она не би одговорила да сам „велики јебач“ већ би нашкрабала нешто нечитко у своју биљежницу.
Свиђала ми се идеја да некој особи потпуно заокупим мисли. Жељела је знати како ће се то завршити. Жељела је моје оздрављење више од мене самог. Жељела је да преобрати самоуништење у самопосматрање. Жељела је да замијени трагичност комичношћу а да не пролази кроз фарсу. Жељела је моје добро, а више од мог новца, моју истину.
Једном, пошто сам био искрен, понудила је да ми плати. Прихватио сам. Од тог дана смо радили једно за друго. Сматрала је неправедним да са тридесет година још увијек живим с мајком или да имам хиљаде летећих дјевојака. Тврдила је да сам се чврсто држао једне пупчане врпце иако сам истраживао хиљаде материца. Замишљао сам да сам преко пупчане врпце спуштен у дубине неког материчног океана. У ронилачком одијелу, кондомоликом. Бринула је, и што је најважније, бринула је за мене. Чак би ме и подржавала. Могао сам је лагати заувијек, али не и изневјерити је. Одлучио сам, ипак, да будем искрен.
− Како сте доживјели чињеницу да пуните тридесет година? Шта се промијенило у Вама?
− Од када имам тридесет година? Бех, не заустављам више гомиле дјевојака на улици.
− Не? – чинила се разочараном.
− Не. Чекам да се попну на тротоар.
Хватала је биљешке смијући се. Соба је била пригушена. Два печата. Један мали кревет. Она и ја раздвојени једним писаћим столом, препуним папира, камења, метеорита, бодежа, бронзе.
− Знате, желим да Вам испричам нешто.
− Наиме?
− Оно што се промијенило у мом животу откад сам напунио тридесет година.
− У позитивном смислу? – озари се.
− Ђене-ђене. Имам једну затвореницу.
*
Била је затвореница. Држао сам је код куће. Леона ме више није звала. Моја мајка је још увијек била на путу заједно са мојом баком, а ја сам се био нашао на располагању дјевојци која ме покушала убити маказама. Наши дијалози текли су овако.
− Ко си ти?
− У курац.
− Слушај, твоји ће бити забринути. Ако ми кажеш ко си и зашто си жељела да ме убијеш, пустићу те да идеш кући.
− У курац.
Другог дана сам је нахранио и натјерао да се окупа у мојој кади јер је почела озбиљно да смрди.
− Скини се и опери.
− Свињо.
Ошамарио сам је први пут. Почела је да плаче. Ошамарио сам је други пут. Мрзим оне који плачу. Хранио сам је туњевином из конзерве. Избјегавао сам да јој дајем нож; Виљушком је парчала туну и јела у малим залогајима. Трећег дана престала је да жваће. Није жељела ништа да гута. Понашала се као интровертна животиња. Посуђивао сам јој своје мајице и доњи дио пиџаме које је облачила стидљиво испред мојих напола затворених очију. Није да сам био воајер. Чињеница је била да ме је она уплашила, али нико од нас то није признао и вјероватно је остала зато што она ионако не би знала куда да оде.
Трећег дана се насмијала. Покушао сам нешто, али сам устрајао у тишини.− Је ли могуће да те нико не тражи? Да сви мисле да си само испарила? − Томе се насмијешила.
Нестанак, поништење, испаравање. Одвезивао сам је само када је требало да се опере и да једе. Иначе, држао сам је свезану али никада ужетом. Само са фирмираним каишевима. Навикао сам се на њено присуство. И не само то: везао сам се за њено присуство. Једно јутро ми је рекла, говорећи први пут без оног њеног слања „у курац”:
− Желим остати овдје заувијек. − Одлучио сам да је одвежем и пошаљем до ђавола, одакле је, сигурно, и дошла. Погледао сам је онако потонулу у моју шкотску кошуљу, широм отворених очију, и њена крхка љепота постала је још крхкија захваљујући храни на бази туњевине.
− Знаш шта? Ако желиш да идеш, иди. Ниси моја заточеница. Ја сам твој заточеник. Данима овдје бринем о теби. Рана је била, на твоју и на моју срећу, површинска. Јебе ми се ко си, услов је само да одеш дефинитивно.
− Зашто? − упита са изненађеним слаткастим окицама.
− Зато што сам ја желио остати заувијек закључан у кући, да не изађем никада више. Сада сам натјеран да то и учиним. Нисам отмичар а ни манијак. Или сам бар донекле, умјерено. Знаш ли зашто нисам позвао полицију када си ме посјекла ножем?
− Биле су маказе − исправила ме је.
Почетак једног разговора − …када си ме посјекла маказама?! Два су разлога. Не свиђа ми се полиција а свиђаш ми се ти. Дугујем ти извињење зато што сам те држао везану, против твоје воље и што сам те ошамарио.
− Ниси против моје воље.
− Молим?!
− Ја сам жељела остати овдје. − Пао сам на то. Ослободио сам је од каиша Нацарена Габријелија који је замијенио Гучија и оставио је ослобођену.
Злочесто се насмијала и онда, пошто су јој руке биле слободне, зграбила је нож за папир који је стајао на мом прашњавом радном столу. Био сам тежак. Смијех. Напад смијеха.
Процијењивао сам снагу убода. − Свиђа ти се? Поклонићу ти га − рекох покушавајући остати смирен.
Прихватила је поклон и покушавала је да ми узврати захвалност убодом у висини срца. Ударио сам је.
Сада сам већ био навикао на то. Овај пут јој нисам сломио нос. Чим се опоравила, бризнула је у плач. Док сам је одводио у мрачне углове живота, пољубила ме је. На превару ми је њен језик ушао у уста. Стајао сам напет очекујући њен ујед, али није жељела да ме угризе.
Ослободио сам је. Држала се за мене. Није било ни предвиђено, ни оправдано, али на неки чудан начин водили смо љубав. Тачније, јебали смо се. Без љубави, без наклоности али са две диспозиције, једна везана друга одвезана. Удаљио сам се од њеног тијела. Још увијек јој је био спуштен доњи дио моје пиџаме. Погледала ме је погледом са презиром у количини за обоје.
− Вежи ме − рече ми. Послушао сам је.
Једном сам изашао из моје суморне садашњости и лутао сам Миланом. Постоје дани у којима ми се чини да ми читав град припада. Њу сам оставио везану за кухињску столицу. Био сам заказао састанак са Карнеом.
− Али како, зар ниси био парализован?!
− Био сам, парализован. Видимо се у Бијелом медвједу. − Бијели медвјед је бар у улици Винченца Монтија. Винченцо Монти, као пјесник, није никад био богзна шта, али улица Винченцо Монти је улица у којој се савршено прожимају живот и смрт. Живот је представљен баровима у којима су висиле америчке манекенке жељне насловних страница и капучина. Смрт је била у трезвености Монтијеве улице. Господске али старинске куће, једна касарна и дрвеће које би било племенито раме за плакање на било којој сахрани. Улица Винченца Монтија је нешто отприлике овако: тачка у којој се срећу Ерос и Танатос.
У Медвједу, ранијих година, знао сам проводити по цијеле дане хватајући те живе погледе и мртво лишће.
Бар је био огроман, а зидови су били прекривени тапетама мушких и женских модела и људских тапета. Фотографије садашњости и прошлости. Прошло је бар неколико година како тамо нисам ни крочио а и измијенило се неколико власника. Нико од нових газда није се усудио скинути фотографије Висконсин љепотица које су сад биле ко зна гдје. Чак је постојала и фотографија Флавије која је, прије него што је умрла од галопирајуће леукемије, поставила на зид свој постер. Али композити су били управо то: сјајна верзија фотографија на гробницама. Потврда о смрти и дубоко успаваној љепоти, некада врелој, сада смрзнутој.
Било је седам увече, пар сати касније у односу на пет поподне. Нема оне љепоте. Нови бармени и нови власници за које сам био потпуни странац. Али они су били странци другачији од мене. Били су једни од оних типова које сретнеш у метроу, поздраве те, док их се ти уопште не сјећаш, па онда глумиш и покушаваш: „Нисам те дуго видио“ чисто да освјежиш меморију и покушаш се сјетити одакле се знате. Ништа се није могло учинити. Припадам Бијелом Медвједу као и композит окачен на зид. Али они, странци, власници, нису то могли да знају. Била је промијењена чак и марка пива. Ништа познато.
Осјећао сам се као да сам био у зимском сну и када се лед отопио, нашао сам се у својој кући насељеној странцима. Уосталом, у мојој кући је заиста била странкиња иако сам управо с њом водио љубав. Коначно, стаклена врата задовољила су моје чекање с уласком познате фигуре. Метар и деведесет, коњско лице, дугачко тијело, дух поткопан блузом: Антонело Кароли, плава коса и плаве, водене и очајне очи. Или само помирљиве. Глумац Антонело Кароли, стално се појављивао и стално је био депресиван. Антонело Кароли, глумац без заласка сунца јер никада није доживио зору. Антонело Кароли који је тврдоглаво снимао филмове у Милану док је кинематографија била у Риму, помало као да је Исус Христ проповиједао из Курана.
И Антонело Кароли је био јадни Исус. Један надреални човјек тијелом и душом. Дон Кихот који је због кратковидости тестирао вјетрењаче. Кратковиди, презвитерски и поетични. Да се не бих осјећао усамљеним гласно сам га дозивао:
− Хеј, Антонело. – Окренуо се, угледао ме и поцрвенио. – Антонело, зар ниси у Риму?
Антонело се сав скврчио. Сагнуо се и одлучио да ми каже истину: − Извини Лазаро, био сам ти рекао за Чинечиту, али то је била лаж. Нисам осјећао потребу да одем одавде. Али… − озарио се − …имам једну велику вијест.
− Коју?
− Повлачим се. Из филма, мислим. – Изгледало је као да је то саопштио у најмању руку Мелијес, Лимијер или Стивен Спилберг. − Једноставно не могу више. Сјети се да сам прије пар година, захваљујући мом ујаку сенатору, радио као домар. Бех, знаш ли зашто сам то прихватио? Јер је то за мене била будућа улога. Касније, након неколико мјесеци, хтјели су заиста да ме ангажују. Али, ја сам им задао ударац. Частићеш ме пићем? – Прихватих. Антонело Кароли је обично пио кафу.
Пио их је око тридесетак дневно. Због тога је, можда, био тако нервозан. Носио је плаво одијело за неколико бројева мање. Вјероватно одијело његовог стрица сенатора. Антонело Кароли није пливао у злату али се није ни утапао. Утапао се у оних тридесетак кафа. Антоело Кароли је био утопљеник у кафи.
Нисам се усуђивао да га погледам у очи па сам му гледао у бијеле чарапе. Страшно кратке у односу на то колико је он био дугачак. − Кароли, жао ми је што ниси дошао на забаву поводом мог (не)рођендана − замјерио сам му.
− Хтио сам доћи, Лазаро. Али, нисам могао. Нешто је пукло у мени.
− Шта, лузеру?
− Једна „Јесења бол“.
− Али, љето је.
− Тачно. Нисам могао доћи љети са „јесењом боли“. Поново сам постао грофичин секретар. – Грофица је била стара дроља, коју је можда управо то чинило грофицом. Годинама раније, глумац Антонело Кароли, обављао је функцију посебног грофичиног секретара након што се јавио на оглас у Секондхенду. Грофица је била у седамдесетим иако се декларисала као тридесетосмогодишњакиња. На огласу је захтијевала неког ко познаје неколико страних језика и ко умије да плеше танго. Антонело Кароли је говорио само један једини језик, свој сопствени, и кретао се на неусклађен начин чак и док је ходао. Грофици је и такав одговарао.
Кароли се ни на трен није осјећао заробљеним. Ограничио се, а увијек је то и чинио, да своју ситуацију схвата као интерпретацију. На овај начин није бивао погођен. Антонело Кароли тумачио је заточеништво тачно онако како би тумачио домара.
− Частиш ме пићем или не?
− Наравно. Нешто мало новца ми остало. И…чудно, свако мало ми га понестаје.
− Не вјерујем ти. Ти си богат.
− Глупости. Увијек сам, као и ти, глумио богаташа. Али новца ми, заиста, понестаје. Мораћу да се одлучим да радим нешто озбиљно. Све док то није нешто заиста озбиљно.
Кароли се сложио. – И ја исто. Слажем се. Знаш ли зашто сам престао да радим као домар? Било је нечега тамо што је умирало. Понудили би ми с времена на вријеме улогу предсједника, прихватио бих, али чини ли ти се да глумац попут мене може да буде домар до краја живота?
− Не, наравно. – Гледао сам Каролија и његову лопатом поломљену носину. Гледао сам Каролија стиснутог у његовом плавом сакоу и пожелио сам да му испричам све о мојој заробљеници. Спријечио ме.
− Лазаро. Желим ти испричати нешто. Нешто што никад никоме нисам испричо… – ако није био искренији од мене онда је, свакако, био бржи – … али, прво ме почасти пићем. Имам хиљаду лира у џепу.
− Важи, шта пијеш? Тридесет прву кафу?
− Не, Лазаро, виски ћу. – Тада сам схватио да Кароли пије. Кароли који је био скоро па умјерен. Један осмијех, један неважан осмијех. Кароли у излизаној кошуљи напетој попут њега самог, халапљиво гутајући виски рече: − Некада давно, прије много година звао сам се Иван.
*
Каролијева прича испуни полупразни простор бара Бијели медвјед неким далеким присуствима. Присуством једног Каролија адолесцента, Петра и Павла, два непристојна апостола одложеног самораспећа. Али, Каролијева прича је испунила Бијелог медвједа и једним Одсуством.
Једним Одсуством које се једне давне јесени није звала Луси.
И то одсуство био је први симптом заразе зване „Јесења бол“. Антонело Кароли, који ми је причао, није био уобичајени Кароли, ошамућени мјесечар.
Овога пута мјесец је био пун и Кароли је завијао од старе неуснуле боли.
− Види, Антонело, постоји најмање неколико ствари које желим да те питам.
− Пуцај.
− Не знам да ли си схватио да си ми испричао причу у трећем лицу. Рекао си ми: „Иван је био младић од петнаест година“, а не: „Имао сам петнаест година и звао сам се Иван, или још боље, рекао си да си Иван био ти, али од тог тренутка и касније причао си о њему као да је неки странац.
Кароли је набацио тужан осмијех: − У праву си. Ствар је у томе што немам оно што је потребно за главну ролу.
− Онда сам те препознао по лирској причи о сисама оне дјевојке, али извини, у твом опису Ивана поменуо си момка маленог носа.
Кароли додирну нос да га осјети. − Поломили су ми га лопатом годину дана касније.
Није било ништа друго да се каже осим: − Зашто ми ниси рекао раније? Не то о лопати. Мислио сам на „Јесењу бол“.
Превела са италијанског:
Александра Кецман