ФУДБАЛ
Два тима, два гола, гумена, пластична, кожната лопта, једнобојна или шарена.
И игра.
Напријед, назад, лијево, десно.
Средином или ивицом терена.
Укруг, по линијама, ако линија нема, по замишљеним линијама.
По трави, на шљаци, по лединама, на бетону, збрда, здола.
Трче за лоптом.
Држе се за њу грчевито као непливач на таласавој пучини.
Лопта их диже до небеса као огромни хелијумски балон.
С висина чују жагор земље.
Они под њима уживају као и они на висинама.
Кад стане лопта, стао је свијет.
ВЛАДИКА
Често је позамашни нос набијао у бурмутицу. Махао је ручердама као зањихани козбаша и кракао ножурдама као свако лутало и доконик што залудно премјерава овај шарени свијет.
Памтили су га по добру, разложној памети и осорљивом милосрђу.
Исправљао је накриво насађене, питомио погане жене и раздражене вуцибатине.
Лудог Вукалицу је на Лазареву суботу распиздио кандилом по челу тако да му је крв залила оба ува.
Од тога дана лудак је замукао, опитомио се и разбистрио поглед као стидљиви дјечачић.
Причају да је Вукалици о великим празницима, кад би се крупноглав насмијешио, из ушију као из кандила клобучао тамјански миомир.
Код Вукалице се понекад ишло за благослов.
Владика је волио скитњу и цвијеће.
СЕСТРА
Пажљиво бира веш, углавном бијели, понекад са благоруменом чипком.
Дуго се чешља, ружином водицом испира уста.
Натапа кожу мирисним млијеком.
Четка мараму, пелерину, сукњу.
Гланца ципелице до високог сјаја.
Дланом заглађује препеглану марамицу.
Облачи се без журбе пјевушећи молитвену пјесму.
Сребрна кашичица меда на кришку опутереног хљеба, чаша хладног млијека.
Кроз отворене прозоре самостана улази јој расањено јутро, понеки цвркут, радосна дозивка и смијех.
Здрава је, млада, лијепа, једра и миришљава.
Као јабука.
Задиркују је и штипкају, она им се стидљиво опире.
Сестрице милоснице у лијепом самостану међу кипарисима, ушушкане чаролијом између земље и неба.
Текстови преузети из петог броја Бокатиног дијака.