Зашто не би постојала и таква могућност, запита се писац и начини гримасу налик на кез. И тад је било штампе и тад је било писаца и тад се читало и писало. Писац, дакле, замишља писца који крајем јула 1993. године (тачније двадесет седмог), сједи и чита новине (тачније „Глас“) и детаљно прегледа у то вријеме веома популарну рубрику Тражимо најјефтиније. Један килограм мармеладе шездесет милиона динара, замишљено изговара замишљени писац. Тренутак или два покушава да себи предочи колико је нула у тој цифри. Потом са овог ступца рубрике што се уклинила уз саму маргину лијеве стране прелази погледом на идућу у којој су вијести из културе. Тамо јављају о спашавању Кривог торња у Пизи и о слици Томаса Гејнзбороуа која је продата за 1,62 милиона долара. Писац замишља како замишљени писац брундајући мрмољи о различитим свјетовима, како ламентира над чињеницом да један дио човјечанства чини предводницу цивилизације, док онај други упорно каска и касни, пропада у глиб и свима отежава напредовање. Потом га замишља како затвара новине, сљубљује двије странице и судара та два свијета. Писац се потом ражалости над замишљеним писцем, јер је овај пропустио прилику да баш у том часу схвати да су оба свијета, да су сви свјетови, колико год их има, унутар истих корица – равноправни дијелови Велике Књиге.
