Кад сам ушао, у купеу је био само неки пијанац. Седео је на седишту до врата и зурио у једну замишљену тачку. Није одговорио на мој поздрав, није ме удостојио чак ни погледа. Одмах се видело да му није ни до чега. Очи су му биле црвене и пуне мрака.
Пошто сам сместио ствари, изабрао сам место до прозора, у правцу кретања воза, и завалио се у удобно седиште.
Одмах за мном ушао је крупан човек, весео и разбарушен; у уским стакленим вратима купеа изгледао је као шифоњер, очигледан примерак оних
људи који кроз живот газе не налазећи у њему ништа ни чудно, ни необјашњиво.
– Ја сам Густав Вебер – рекао је весело пружајући ми своју знојаву и маљаву руку, као шапу. Учинило ми се да му је рука била премала, а глас танак и помало пискутав за тако крупног човека. Угурао је и он, некако, огромни кофер и свалио се свом тежином на седиште наспрам мене. Склопио је своје шапе у крило смешећи се некако чудно, као човек који се спрема да запева.
– Кажу да ћемо каснити пола сата – покушао је да одмах започне разговор, али ја сам ћутао. Из искуства сам знао да су такви људи по правилу досадни и желео сам у старту да му ставим до знања да ме разговори у возу уопште не занимају.
– И ви ћете, по свој прилици, до Београда – рекао је опет не марећи за моју мрзовољу.
Управо тада ушла је у купе млада лепушкаста девојка. Није се представила, само нас је обојицу, као да нас добро познаје, осмотрила и почастила претерано љубазним осмехом. Носила је кратку кожну сукњу изнад колена и прилично деколтирану блузу која јој је откривала лепа и нежна рамена и истицала њен грациозни витки врат…
– Вероватно и ви желите да седите до прозора? – одмах се снашао Вебер. – Ево, изволите – рекао је и преместио се за једно место према пијанцу.
– Хвала, господине – рекла је дама окрећући се око себе, као да тражи свој пртљаг, који је успут изгубила.
– Дозволите да вам помогнем – рекао је опет Вебер. Скочио је са свог седишта, изненађујуће лако, узео њену путну торбу која је лежала испред врата и сместио је на пртљажник одмах поред његовог кофера.
– Баш сте љубазни, господине – рекла је дама, али се њене усне при том мало напућише на начин који није био леп, који жене често несвесно праве кад се нађу пред похотљивцем. У тој гримаси крило се мало уздржаног подсмеха, али је ипак мало помакла блузу како би још више истакла све оно што јој је ионако било довољно истакнуто.
Била је то млада, необична жена, не превише лепа, заправо лепушкаста, средњег раста и доброћудног изгледа са крупним зеленим очима пуним
радости. Витка у телу, нежних удова и танких зглобова, пуних и облих груди и малих стопала, изгледала је веома привлачно. На левoј руци носила је мушки сат.
Онда је у купе ушао неки младић, критичар, како се касније испоставило, који је одмах, чим се угнездио у седишту до мене, почео да чита неку дебелу књижурину чији наслов никако нисам могао да прочитам. Одмах се видело да ни он није волео разговор у возу, мада ми је, пре него што се задубио у ту своју књижурину, климнуо главом, као да се познајемо.
И он је био лепушкаст, дуге плаве косе и изразито црних очију. На бледом лицу, мало упалих образа, тек је почињала да му расте ретка и мекана брадица и нешто мало, за нијансу, тамнији бркови испод лепо извајаног носа. По облику наочара и по начину како их је носио, видело се да је кратковид.
– Ви сте, вероватно, неки уметник? – упитала је дама која се све време од како је села, врпољила на свом седишту, као да је нешто жуља.
– А не, ја сам критичар – рекао је младић. Скинуо је наочари, дунуо у стакла и обрисао их марамицом. Без наочара очи су му изгледале сањиво.
Онда је ушао још један, такође млад господин, дотеран, веома отмен и достојанствен…
– Је ли слободно? – упитао је показујући руком на празно место између Вебера и пијанца.
– Да, да, само изволите – рекао је некако снисходљиво Вебер, искористивши прилику да се још мало примакне до даме с готово нескривеном дрскошћу. Њему је, очигледно недостајало и васпитања и такта. Дама је нагло измакла руку при додиру његових прстију, као да ју је дотакло нешто одвратно, али се Вебер правио да то није приметио. И она се, такође, правила да није приметила његову дрскост, али је зато придошлици упутила један заводнички поглед који он није приметио.
– Ја сам Макс – рекао је млади господин и невољно сео до пијанца.
– Драго ми је, ја сам Маријета – рекла је дама наклонивши се мало према Максу. Њен неочекивано цвркутави кокетни глас деловао је због нечег веома смешно. Приметио сам да ме Макс посматра, дуго, дуже него што је то пристојно, те се мало зацрвене кад поста свестан тога. Онда је климнуо главом и упитао:
– Извините, да ли се ми познајемо?
– Могло би се рећи не, мада смо се видели једном, на некој седељци код мог ујака.
– О, да, да. Сада се сећам. Диван је то човек, прави господин.
– Мора да сте и ви неки уметник, вероватно сликар? – рече опет Маријета смешећи се неприродно.
– Не, ја сам писац, ако тако могу да кажем … – рече Макс.
– Знала сам. То се одмах види – рече Маријета црвенећи.
– А по чему то?
– Па, тако некако, по свему. То се осећа – покушавала је да се снађе Маријета, а лице јој је горело као пламен. Заустила је још нешто да каже, али се тада у вратима појави нека прилика љутито нас проматрајући, двоумећи се да ли да уђе, или не.
– Да ли је ту Сајо? – упита прилика. – Да ли је та будала уопште у возу?
– Сви смо ми у истом возу, само што не силазимо сви на истој станици – промрмља као за себе пијанац који се беше пробудио. – А где ти силазиш, младићу?
– Ја? Ја идем до краја – рече прилика изненађено.
– Ја увек идем до краја!
– До каквог краја? Као да има краја – рече пијанац сасвим се разбудивши, подижући кажипрст десне руке, жут, прљав, са израженим црнилом испод нокта.
– Нема краја овоме мучењу…
Онда је устао и несигурним корацима пошао према излазу, придржавајући се обема рукама за врата купеа. Чинило се да ће одмах изаћи, али он ипак застаде и окрену се. Имао је неку повреду на лицу, на горњој усни, испод самог носа, па су му уста била несиметрична. Изгледало је као да му се једна страна лица смеши, а друга мршти.
– И запамтите шта вам кажем, нема краја овом мучењу! – рекао је готово крештећи пијанац.
Тада је у купе утрчао неки младић замало се сударивши са пијанцем. Прогурао се до прозора који је још увек био отворен, ваљда да би се опростио од своје девојке која је стајала на перону испред прозора. Исто као што је ушао, изјурио је напоље извињавајући се неразговетно на немачком језику.
– Видесте ли овога истетовираног, са брњицом на носу? – рече Вебер и искези се. – Више је на њему тетоважа него лишћа на дрвету. Јесте ли приметили каква нам је ова омладина; девојке све више личе на Амазонке, а младићи на питбул теријере. Не излазе из теретана, а сваки десети прочита по једну књигу годишње. Не прочита, него прелиста, и то, богами, скоро до пола…
– Пустите ви младе на миру, имају они своје бриге и своје проблеме. Мени се чини, господине, да ни ви у младости нисте много посећивали библиотеке – рече Макс смешкајући се. Видело се да се он и Вебер познају, али да нису баш у најбољим односима.
– Ма, друго сам ја – рече Вебер црвенећи. – Ја сам сељачко дете. Све и да сам имао услова, нисам имао времена да читам. На селу мора да се ради. Сада је друкчије. Они имају све, а не користе ништа…
Вебер је хтео још нешто да каже, али се у вратима појавио Видак, познати сликар и Максов најбољи пријатељ.
– А, ту си, стари мој. Тражим те свуда по возу. Је ли слободно ту поред тебе? – рекао је весело и сео поред Макса не сачекавши његов одговор. Маријета и њему упути један муњевити насмешени поглед којим се жене често служе кад им се неко допадне.
– Да погађем, и ви сте сигурно уметник? – рекла је смешећи се кокетно.
– Да, могло би се рећи. Ја сам сликар.
Рекао је то тако самоуверено и јасно да је критичар спустио књигу и погледао га радознало.
Једно време у купеу је завладала тишина; чуло се само једнолично и досадно клопарање воза који је у међувремену кренуо.
– Што мрзим возове – рекла је Маријета гледајући с нестрпљењем на свој мушки сат. – Увек имам осећај да ћемо негде стати, или да ћемо закаснити…
– Не волим их баш ни ја много – рече Вебер и помилова Маријету по руци својом маљавом шапом.
– Важно је да смо се ми овако лепо сместили па кад стигнемо, стигнемо. Ја бар никуда не журим.
– Можда има и оних којима се жури – рече Видак гледајући испод ока у Макса. Одмах се видело да су добри пријатељи. – Је ли стари, а где је Леона?
– Ту је негде и она – рече Макс. – Сместио сам је тамо у вагону прве класе. Једва сам пронашао једно слободно место, али сада, кад је овај пијанац отишао, поћи ћу да је доведем овамо.
– Можда јој је тамо боље – рече Видак. – Нека се мало одмори од тебе. Мора да си јој досадио више…
– Ма њој је увек досадно. Знаш ти њу. Не бих се изненадио да она сама дође. Вероватно нас већ тражи по возу. Нека, сачекаћемо још мало па онда идемо сви у ресторан, да нешто попијемо.
– Боже драги, видесте ли ви ово? – оте се одједном Веберу. Показао је руком на две прелепе девојке које су пролазиле ходником испред купеа. – Јесте ли приметили да су нам девојке све дотераније и лепше, а младићи све запуштенији и глупљи?
– Откуд вам сад то? – рече Маријета увређено. – А мало пре сте рекли нешто друго. Ви сте недоследни, господине…
– Ма не. Свако кинђурење, а тетовирање поготово, указује на нижи ниво интелигенције – настави Вебер, као да је није чуо. – Тако је и код жена: оне често начином свог одевања, да би прикриле, управо откривају своје недостатке. И то непогрешиво. Тако, у жељи да се допадну, најчешће привуку управо оне које су желеле да избегну…
– Мислите на буздоване? – упаде Видак.
– Назовимо их како год хоћете, али управо је тако, зар не?
– То је, донекле тачно – рече Видак, још увек се смешећи. – Као што рекосте, девојке све више прате моду, дотерују се, негују, траже богате спонзоре, а младићи се не ваде из теретана. На књижевним вечерима, изложбама и концертима класичне музике могу се видети само седе главе. Све се улаже у тело и у сексуалност, а дух и духовне вредности као да и не постоје…
– То је апсулутно тачно. Данас чак и мушкарци више воле кад им кажете да изгледају секси, него да су паметни – рече Маријета.
Одједном, воз нагло поче да кочи. Чула се шкрипа кочница и нечији продорни врисак у даљини. Поред воза трчали су неки људи.
– Ето, јесам ли вам рекла? – рече Маријета. Прво је устала, па онда опет села. Била је бледа и уплашена.
– Шта ли је то сад? – упита Вебер и устаде. – Мора да се десило нешто страшно. Ко зна колико ћемо сада да чекамо.
Напољу су се чули убрзани кораци, пиштаљке, неки гласови, дозивање, псовке. Пошто сам био најближи, отворио сам прозор до краја и покушао да одгонетнем шта се дешава.
Тамо, на крају композиције, била се скупила велика гомила људи, али са ове удаљености нисам могао да видим о чему се ради.
– Молим вас, немојте излазити! Останите на својим местима! – викао је кондуктер пробијајући се с муком кроз масу људи који су већ били закрчили ходник испред купеа.
– Шта је то било? Шта се десило? – питали су људи са свих страна.
– Десила се несрећа! Неки младић је скочио из воза! – рекао је кондуктер. – Молим вас склоните се да прођем! Још једном вас молим да останете на својим местима!
Али, наравно, нико га није послушао; људи су још више почели да се тискају по ходницима и да коментаришу. Сви, који су то могли, изашли су у ходник, а они други, који су остали у купеима, отварали су широм прозоре и нагињући се једни преко других, зурили у даљину.
– Мора да је то онај пијанац што је до малопре седео ту – рече Маријета. – Од почетка ми је изгледао некако тајанствено.
– Ма какви, он је, вероватно, негде у бифеу. Такви се не убијају. Пре ће бити да је то онај младић што је рекао да иде до краја – рече Вебер.
– А зна ли се бар зашто је скочио? – питала је нека жена.
– Зашто? Ко ће му га знати зашто. Ваљда због љубави – одговори јој неко из масе.
– Будала! – рекла је опет она жена.
– Људи, вратите се на своја места, није ништа страшно! Остаће жив! – викао је неки други кондуктер који се пробијао кроз масу из супротног правца. Мало-помало и сви се опет вратише у своје купее и на своја седишта. Залупише се негде нека врата, зачу се писак локомотиве и воз коначно крену.
– Хвала Богу – рече Маријета, још увек бледа и уплашена.
– А сад бисмо могли у бифе, да нешто попијемо – рече Видак. – И да потражимо Леону – додаде намигујући Максу.
Међутим, Леона није чекала да је траже него је сама дошла и већ са врата почела да виче: – Па где сте се сакрили вас двојица? Тражим вас свуда по возу! Зар нисте чули шта се догодило?
Изгледало је као да је лично доживела неку несрећу па сад мора поново да се привикава на стварност око себе. Ушла је са унапред припремљеним увредљивим изразом на лицу одмеравајући нас све од главе до пете, третирајући нас као особе ниже врсте. Одмах се видело да је добра глумица, али та жеља да се допадне и наметне сада није деловала нимало природно. Маријета јој је одмах упутила онај посебни, испитивачки и немилосрдни поглед којим жена уме да препозна другу жену, ако се уопште може назвати погледом тај хладни, срачунати блесак њених очију.
– Управо смо чули од кондуктера, неко је скочио из воза, али све је испало добро. Хајде, смири се. Седи – рекао је Макс. – Ово је моја девојка, Леона – додао је обраћајући се некако поносно свима нама.
Леона је климнула главом, са изразом незадовољства на лицу, као жена која би била срећнија да је на неком другом месту. Без поздрава, без смешка на лицу, не пруживши никоме руку, а познавала нас је све осим критичара и Маријете, села је на седиште до мене. Иако смо се и раније видели неколико пута, углавном на неким изложбама и књижевним вечерима, правила се да ме не познаје.
– Замислите, дечко је покушао да се убије из љубави. Зар то није дивно? – рекла је Леона, још увек помало задихана и узбуђена. Али ми смо ћутали, као да смо били затечени њеном изненадном појавом, њеном лепотом, њеним гласом, њеним самим присуством. Њен профил, њено ухо, врат, чело, све је било некако племенито, важно, и истински лепо. Имала је ону посебну, природну златноплаву косу за коју су многи мислили да је вештачка.
– Ствари које лоше почну, обично се лоше и заврше – рекао је Вебер, тихо, као за себе.
Критичар престаде да се претвара да чита, или да се прави да не слуша. Све време досад, с књигом у крилу, покушавао је да изгледа веома запослен. Сада, пак, подиже поглед с књиге, обележавајући прстом место где је стао, и рече:
– Лоше? Зашто мислите да ће се завршити лоше? И на које то ствари уопште мислите? – Осмехнуо се при том некако тужно, а у исто време лажно самоуверено, као неко ко унапред зна шта ће ко да каже и као неко ко на свако питање унапред има спреман одговор.
– Па, тако се каже… Обично је тако… – покушавао је да објасни Вебер, али се све више запетљавао. – Но, ко зна шта ће нам се још десити на овом путовању – упорно је настављао да изиграва пророка Вебер.
Али, срећом, није нам се десило више ништа непријатно. Све лоше, што је требало да се деси, десило се касније, много, много касније.
(Одломак из необјављеног романа)
Текст преузет из петог броја Бокатиног дијака.