Марш Црне Горе – Антисервилна држава – Пруске припреме – Уснула Енглеска – Буђење Енглеске
У октобру 1912. године, тихе и наизглед ненасељене литице и гудуре у високој западној области Балкана у бескрај су одјекивале од једног пуцња. Њега је испалила рука краља – правог краља, који је седео и слушао свој народ пред својом кућом (пошто то тешко да је била палата) и који је, због тога што је слушао народ, неретко слао политичаре у затвор. За њега је речено како је његово велико поштовање према Гледстону као западњачком заступнику слободе Балкана било донекле засењено чињеницом да Гледстон није успео у спровођењу физичког хапшења Џека Трбосека. Овај једноставни монарх је знао да би, ако неки злотвор терорише планинска сеоца, његови потчињени очекивали од њега као владара да лично узме оружје и прогони насилника; а ако би одбио да то уради, врло вероватно би испробали другог краља. А иста примитивна представа о краљу која је чувана са некаквом сврхом, навела их је да од њега такође очекују да их предводи у рату против странаца, и он је сопственом руком испалио први хитац у рату који је у прашину оборио древну империју Великог Турчина.
Његово краљевство је било тек нешто мало више од црне планине по којој је и названо: ми га обично помињемо у италијанском преводу као Монтенегро. Вреди се на тренутак зауставити на овој чудној и живописној заједници, јер је то можда најједноставнији радни модел свега онога што је стајало на путу огромне германске друштвене машинерије коју сам описао у последњем поглављу – стајало је на том путу и ускоро ће бити скоро уништено на самом свом почетку. Био је то изданак српске лозе који се успео у ово скоро недоступно орловско гнездо, и отуда се више стотина година подсмевао грабљивачкој империји Турака. Што се Срба тиче, они су били само један огранак сеоских Словена, којих су се милиони раширили преко Русије и на многим странама потчинили другим империјама према којима су имали мање наклоности; а Словени опет, у широком смислу који је овде важан, нису само словенски него једноставно европски живаљ. Али појединачна слика је уопште истакнутија и разумљивија него тенденције које су на другим местима измешане са неким прикривенијим токовима; а Црна Гора је изванредан пример ове неизмешане европске једноставности.
Штавише, пример једне мале хришћанске државе послужиће да нагласи како ово није сукоб између Енглеске и Немачке, него између Европе и Немачке. Моја намера уопште није да на овим страницама браним своју земљу у ономе у чему заслужује критику; и отворено признајем да је Црна Гора, ако говоримо о моралу и политици, скоро исто толико поодмакла од Енглеске колико и од Немачке. У Црној Гори нема милионера – и стога скоро да нема ни социјалиста. Што се тиче тога зашто нема милионера, то је тајна, и најбоље ју је проучавати у склопу тајни средњег века. Помоћу неких од мрачних вештина тог доба владавине свештенства откривена је једна занимљива ствар – да ако убијете сваког зеленаша, сваког црноберзијанца, шпекуланта, свакога ко мери погрешно подешеним вагама, свакога ко исцртава лажне међе, сваког крадљивца земље, сваког крадљивца воде, касније ћете открити помоћу необичног индиректног чуда, или неповезане истине са небеса, да код вас нема милионера. Не задржавајући се више на овом мрачном питању, можемо рећи да ова велика празнина у црногорском искуству објашњава једну другу велику празнину – непостојање социјалиста. Занимљиво је да у овој земљи нема класно освештених пролетера из свих других земаља. Разлог томе је (како понекад замишљам) што је пролетер класно освештен не зато што је он из свих земаља, него зато што је пролетер без земље. Сиротиња из Црне Горе има земљу – а не земљопоседнике. Они имају корене; пошто је сељак корен свештенику, песнику и ратнику. А ово, а не пуке противоптужбе због чинова насиља, и јесте основ за вековну огорченост Балкана против турског освајача. Црногорци су родољубиви према Црној Гори; али Турци нису родољубиви према Турској. Они заправо никада нису чули за тако нешто. Они су бедуини, бездомни као сама пустиња. “Погрешан коњ” лорда Солсберија био је арапски пастув, само смештен у Византију. Довољно је тешко владати луталачким народом, као што су Цигани. Бити подвргнут њиховој владавини је сасвим немогуће.
Шта год се називало деветнаестим столећем, и именовало уз неку врсту безграничне вере (као у питагорејском обожавању бројева), приближавало се свом крају уз реакцију на свим странама, а Турчин, оличење великог реакционара, седео је у седлу чвршћи него икад. Најцивилизованије хришћанске нације на које је падала сенка полумесеца усудиле су се да га нападну и биле савладане у катастрофи која је деловала незаустављиво попут Битке код Хатина.1 У Енглеској су Гледстон и гледстонијанство били мртви; а господин Киплинг, мање мистичан Карлајл, трошио је на британску војску хвале које би више пристајале пруској војсци. Пруска војска је владала Пруском; Пруска је владала Немачком; Немачка је владала скупштином Европе. Она је свуда постављала уређаје тог свог новог сервилног система који је био њена тајна; апсолутна идентификација националне потчињене класе са људима запосленим у фирмама, тако да је Круп могао да рачуна на кајзера, а кајзер на Крупа. Сваки други трговачки путник био је бедно поносан на то што је и роб и шпијун. Стари и нови тирани су преузели ствар у своје руке. Газдин “отпуст” био је исто толико миран и погубан као пустошење Босфора2. А сан о грађанину је био на свом крају.
Под оловним небом, путем посутим костима, мала планинска демократија са својим патријархалним кнезом ступила је, прва и пре свих својих
пријатеља, у последњу и наизглед најбезнадежнију од побуна против Отоманске империје. Само један од предзнака изгледао је као да није катастрофалан; а чак и тај је био сумњив. Пошто се успешан медитерански напад на Триполи, иако је доказао витештво Италијана (ако је то икада било потребно доказивати), могао схватити на два начина, и многи, вероватно њих већина, искрени либерали сматрали су га пуким
продужетком империјалистичке реакције на Босну и Падерберг3, а не обећањем неких новијих ствари. Морамо се сетити да се за Италију претпостављало како је још увек партнер Пруске и Хабзбурга. Данима који су изгледали као месеци микродржава као да је покушавала да оствари оно што није постигнуто крсташким ратовима. И данима су Европа и велике силе биле затечене, стално изнова, вестима о турским тврђавама које су падале. Турске кохорте су се рушиле, непобедиви полумесец се окрвављен спуштао. Срби, Грци, Бугари, окупили су се и устали у својим земљама; и људи су знали да су ти сељаци урадили оно што су сви политичари дуго очајнички желели да ураде, и да је дух првог хришћанског цара већ стајао над градом који је назван по њему.
За Немачку је овај сасвим неочекиван налет представљао преокрет у целокупним светским токовима. Било је то као да се сама Рајна вратила из океана и повукла се у Алпе. Дуго времена уназад, сваки важан политички процес у Европи произвела је или извела Пруска. Она је обарала министре у Француској и заустављала реформе у Русији. Њеног владара су Енглези попут Роудса, и Американци попут Рузвелта, називали великим принцем тог доба. Један од наших најславнијих и најбољих новинара назвао га је “лордом врховним судијом Европе.” Он је био најјачи човек у хришћанском свету; а признао је полумесец и прогласио га светим. А када га је он признао за светог неколико планинских племена подигло се на устанак и згазило га у блато. Једна или две ствари, мање важне саме по себи, отприлике у исто време су привукле Прусима пажњу са истим новим призвуком упозорења и сумње. Они су покушавали да стекну малу предност на северозападној обали Африке; а Енглеска као да је показивала извесну чудну крутост у инсистирању на напуштању те обале. У саветовањима у вези са Марокоом, Енглеска је са Француском постигла споразум који уопште није изгледао као случајан. Али нећемо погрешити ако кажемо да је главни догађај који је изненадио и разгневио Немце био напад Балканаца и пад Адрианопоља. Не само да је то угрожавало кључ уласка у Азију и читав немачки сан о трговини на истоку; и не само да је то показало једну слику победничке војске коју је обучила Француска, и слику друге поражене војске коју је обучила Немачка. Било је у томе нечег више од материјалне победе Крезоовог4 над Круповим топом. Била је то такође победа сељачког поља над Круповом фабриком. У ово време је у мозгу северног Немца већ дошло до ужасне инверзије свих легенди и херојских живота које је људски род волео. Пруска је мрзела романтику. Витештво није било нешто што је она занемаривала; било је то нешто што ју је мучило као што изазов на који није узвраћено мучи сваког силеџију. Довршен је уврнути процес о ком сам говорио на претходним страницама, према ком је душа ових чудних људи увек и свуда била на страни аждаје у борби против витеза, или џина у борби против јунака. Све што је неочекивано – изгубљене наде, надахнућа у последњи час, захваљујући којим је слабији могао да измакне јаком, и која су бодрила срца срећнијих људи попут зова труба – испуњавало је Пруса хладним бесом, као због неиспуњене судбине. Прус се осећао онако како би се прерађивач свињетине из Чикага осећао када би свиње не само одбиле да прођу кроз његову машину, него се претвориле у дивље вепрове надахнуте романтизмом, који бесне и дивљају, позивају на стари принчевски лов и прикладни су да буду на грбу краљева.
Прус је видео све ово и донео одлуку. Он је ћутао; али је вредно радио: вредно је без прекида радио три дуге године на стварању војне машинерије која ће из света заувек исећи такве романтичарске догађаје или насумичне авантуре; машинерију која ће људске свиње заувек излечити од било какве илузије да имају крила. Да је он сковао ту заверу и припремио се за напад који ће извести, предвиђајући и надвладавајући сваки отпор, сада је општепозната чињеница, чак и из докумената које је он сам објавио. Претпоставимо да човек прода сву своју земљу осим малог дворишта са бунаром; претпоставимо да приликом поделе имовине његовог старог пријатеља он тражи нарочито његове бријаче; претпоставимо да је када су му послали пакет умотан конопом он вратио пакет, али задржао коноп. А онда претпоставимо да чујемо како је његов противник пронађен увезан конопцем, грла пререзаног, наизглед, бријачем, и бачен у бунар. Нећемо звати Шерлока Холмса
да открије ко је први осумњичени за ово недело. У дискусијама које је влада Пруске спровела са лордом Холденом и сер Едвардом Грејем сада можемо да видимо подједнако јасно значење онога што је било изнето и значење онога што је прећутано, ствари којим је пруски завереник био задовољан и ствари којим он није био задовољан. Немачки канцелар је одбио обећање Енглеза да неће бити агресивни и уместо тога тражио обећање Енглеза да ће бити неутрални. У овом раздвајању није било смисла, осим у свести агресора. Немачка је предложила мировну нагодбу која је забрањивала Енглеској да склопи ратни савез са Француском, али омогућавала Немачкој да задржи свој стари ратни савез са Аустријом. Када је дошао тренутак за рат, Прус је употребио Аустрију, употребио стари борбени савез и покушао да употреби нову замисао о енглеској неутралности. Што ће рећи да је употребио конопац, бријач и бунар.
Али било захваљујући случајности, било дипломатској вештини појединаца, Енглеска је после три године мировања имала одрешене руке да помогне у осујећивању немачке завере. Много енглеског народа није имало представу о таквој завери; и заправо је сматрало њено повремено помињање бесмислицом. Чак ни људи који су највише знали о томе у ствари нису знали много више. Несумњиво дугујемо захвалност па чак и извињење онима који су у најдубљој уљуљканости нашег успаваног партнерства са Пруском на њу гледали не као на партнера него као на потенцијалног непријатеља; таквим људима као што су господин Блечфорд, господин Берт Кенеди, или покојни Емил Рајх. Али треба подвући једну разлику. Чак и међу овим људима су били ретки они, уз дивљења достојан и заиста скоро чаробан изузетак доктора Сарлеа, који су видели Немачку онаквом каква је заиста била; заузету углавном Европом и тек повремено Енглеском; заправо, у првим фазама развоја ситуације, она се уопште није бавила Енглеском. Чак су и људи антинемачког расположења били превише острвски издвојени од ситуације. Чак и они који су разумели већи део немачког плана, видели су и превише енглеског удела у њему. Они су то посматрали као скоро у потпуности колонијални и трговачки сукоб; и посматрали су то питање кроз визуру инвазије на Енглеску, која чак ни сад није превише вероватна. Овај страх од Немачке био је заиста веома немачки страх од Немачке. Он је такође подразумевао Енглезе као морске Немце. Подразумевао је да је Немачка у рату са нечим сличним као што је она – практична, прозаична, капиталистичка, такмичарска Немачка, спремна да нас сасече у бици као што нас је сасекла у пословима. Још није било дошло време да ми сагледамо ствари у ширем смислу, време када ћемо схватити да је Немачка била у рату са стварима које су јој биле сасвим несличне, стварима од којих смо се и ми жалосно удаљили. Тада треба да се сетимо шта смо били и такође увидимо шта смо постали; и да угледамо далеко и високо на оној планини са које је збачен полумесец оно што је свуда и увек било прави непријатељ гвозденог крста – сељачки крст, који је од дрвета.
Стога су чак и наши веома слаби дрхтаји страха били провинцијски, па и плитки; и углавном смо били обузети миром и убеђени у њега. Тај мир није био племенит. Ми смо заиста пали на један од најнижих и најбезвољнијих нивоа постојања у читавој нашој немирној историји; и мора се признати да срамно калкулисање са којим је Немачка рачунала на наше повиновање и уздржавање није било сасвим без основа, иако се, Богу хвала, није остварило. Дошло је време да у пуној мери искусимо плодове нашег ступања у савез против слободе. Смерно прихватање немачке културе у нашим књигама и школама укочило је земљу, која је некада била слободна, немачким формализмом и немачким страхом. Чудна је иронија што је и сам онај исти популарни писац који нас је већ упозорио на Прусе покушавао да у народу проповеда баш тај пруски фатализам, који се вртео око важности шарлатана Хекела.5 Рвање две велике странке дуго је било утишано и претворено у њихов загрљај. Ова чињеница је неуверљиво порицана, и странке су се још увек претварале како међу њима нема пакта који превазилази размере уобичајеног патриотизма. Али то претварање је било потпуно неуспело; пошто је било очигледно да су вође на обе стране далеко од тога да воде у супротним правцима и много ближе једни другима него својим следбеницима. Моћ ових вођа је у огромној мери нарасла; али удаљеност између њих се смањила, или пре, сасвим нестала. Кажу да су се негде око 1800. године, у знак презира према фракцији Фоксових6 присталица, виговци довезли у парламент у воловским колима. Буквално се може рећи да су се 1900. године виговци и торијевци довезли у парламент у коњским кочијама. Овде нису у питању две куле са различитим крововима или куполама, али са темељима у истој земљи. Овде је пре у питању лук чији камени темељци са обе стране можда умишљају да су две различите зграде; али камење које је ближе стубу носачу зна да постоји само једна зграда. Ова “дворучна машина”7 још стоји спремна да удари, али заправо не да удари своју другу половину, него било кога ко би се усудио да оспори како она ради управо то. Над нама су, тако рећи, владали краљ и краљица из земље чуда, који би нам одсекли главе не зато што смо рекли како се они свађају него зато што смо рекли да они то не раде. Закон о клевети је сада искориштен не да се сузбију лажи о приватном животу него да се сузбију истине о јавном животу. Представници народа су народ напросто погрешно представљали, и све се претворило у лавиринт законских пропуста. Узрок овоме се углавном могао наћи у чудовишном постојању извесног тајног новчаног фонда, који је био тако велики да су многи људи могли да победе на намештеним изборима тог времена, и тај новац из њега је прилаган и распоређиван уз мању проверу и евидентирање него и у најлошијој трговини или клубу. Само су један или двојица људи говорили против ових фондова; нико није говорио у њихов прилог. Кроз њих су велики капиталисти имали власт у политици, као и у свему осталом. Сиромашни су се безнадежно борили против раста цена; а о њиховим покушајима постизања колективног уговора, преко колективног одбијања лоше плаћеног посла, расправљало се у штампи, либералној и торијевској, као о нападима на државу. А то су они и били; напади на слугерањску државу.
Такво је било стање у Енглеској 1914. године, када је Пруска, сада најзад наоружана до зуба и сигурна у своју победу, иступила пред свет и свечано, као кад неко узима причешће, освештала свој поход злочином. Ушла је кроз забрањена врата, она која је сама забранила – марширајући на Француску кроз неутралну Белгију, сваким кораком стајући на своју прекршену реч. Њени неутрални суседи су се одупрли, пошто су се они заиста, као и ми, били обавезали на то. Сместа је целокупна инвазија била обасјана пламеном моралног лудила, због ког су земље што никад нису упознале Прусе побледеле посматрајући све ово. Статистички подаци о броју убијених и мучених цивила до тад су већ били запањујући. Али двојица мојих пријатеља су били у селима опустошеним током пруског марша. Један је видео кутију са светим причестом која је била пажљиво изрешетана мноштвом метака. Други је видео коњића за љуљање и дрвене играчке у обданишту методично исечене на комаде. Ова два податка узета заједно довољна су да некима од нас кажу име духа који је туда прошао.
А онда се догодило нешто чудно. Енглеска, која није имала уопште никакву војску у модерном смислу те речи, искупила се пред свом својом децом. Поштоване институције и углед су се заиста љуљале и рушиле на многим странама: иако је шеф државе на прави начин одговорио на понуђени мито страног силеџије, многи други политичари били су сасвим довољно распуштени и слаби, иако су несумњиво имали родољубиве намере. Један се упустио у обуздавање новинара, па су морали да обуздавају њега самог, пошто је био већи сензационалиста од иједног од њих. Други је прекоревао радничку класу у маниру пијаног проповедника трезвености. Али Енглеску је спасила једна заборављена ствар – Енглези. Једноставни људи са једноставним мотивима, од којих је главни био мржња према неправди која је постајала све једноставнија што смо дуже гледали у њу, изашли су из својих оронулих настамби и малих радњи, са својих поља и из својих предграђа и фабрика и сиротињских насеља, и затражили оружје. У мноштву од најмање три милиона људи, острвљани су кренули са свог острва, једноставно као што су брђани кренули са своје планине, лицем окренути према свитању зоре.
______________
1 Битка у близини палестинског села Хитин или Хатин која се водила 1187. године и у којој је Саладин потукао крсташе из Јерусалима – прим. прев.
2 Непреводива двострука игра речи: „sack” значи отпустити са посла, али и опустошити, похарати, опљачкати; „boss” – газда, „Bosphorus” – Босфор – прим. прев.
3 Paaderberg, на африкансу коњско брдо, место на ком се одиграла велика битка током Другог енглеско-бурског рата – прим. прев.
4 Крезо, индустријски градић у Француској – прим. прев.
5 Ернст Хекел, немачки зоолог и присталица теорије еволуције из Потсдама у Пруској, који је заступао теорије расне еволуције и биогенетских закона – прим. прев.
6 Чарлс Џејмс Фокс, вођа странке виговаца у 18. веку – прим. прев.
7 „Two-handed engine”, Милтонова песничка кованица – прим. прев.
Гилберт Кит Честертон је рођен у Енглескoј, у Лондону, 29. маја 1874. године. Иако је себе сматрао за обичног „живописног новинара”, он је био заправо врло плодан и надарен писац у скоро свим областима књижевности. Човек јаких мишљења и са огромном способношћу да их одбрани. Његова живописна личност омогућила му је да одржава топла пријатељства са људима – као што су Џорџ Бернард Шо и Х. Џ. Велс – са којима се иначе у много чему није слагао.
Честертону није представљало проблем да заступа оно у шта је веровао. Он је био један од тек неколицине новинара који су се противили Бурском рату. Његова књига из 1922. Еугеника и друга зла била је уперена против, за то доба, једне од најпрогресивнијих идеја, идеје да људски род може и треба да изнедри надмоћнију врсту – себе саму. У искуству са нацизмом, историја је показала сву мудрост његових некада „реакционарних” погледа.
Његова поезија је изузетно широког опсега, од комичне песме из 1908. „О јурњави за сопственим шеширом” до мрачнихи озбиљних балада. Током ужасних дана 1940. године, када је Британија била скоро потпуно сама против оружане силе нацистичке Немачке, често су цитирани следећи стихови из његове „Баладе о белом коњу” из 1911. године:
Ништа ти нећу рећи за утеху,
Не, и за жељу твоју ништа,
Сем ако још мрачније буде небо,
А плима надође још вишa.
Иако нису писане за стручну јавност, његове биографије писаца и историјских личности као што су Чарлс Дикенс и Свети Фрања Асишки често су биле изванредан увод у шире теме којима су се бавиле. Његове детективске приче о оцу Брауну, написане између 1911. и 1936. године, и даље се нашироко читају и снимају се њихове филмске и телевизијске адаптације.
Његова политика је била испуњена дубоким неповерењем према концентрацији богатства и моћи било какве врсте. Заједно са својим пријатељем Хилером Белоком и у књигама као што је Шта не ваља на свету из 1910. године, заступао је гледиште названо „дистрибуционизам” које је најбоље описивала његова тврдња да свакоме човеку треба дозволити да поседује „три јутра земље и краву”. Иако није познат као политички мислилац, његов политички утицај је приметан у читавом свету. Неки у њему виде оца покрета „лепоте у малом”, а новинарском чланку који је он написао приписује се Гандијева инспирација о тражењу „правог” национализма за Индију насупрот оног кога су јој наметнули Британци.
Честертон је умро 14. јуна 1936. године, у Биконсфилду у Бакингемширу, у Енглеској. Током свог живота издао је 69 књига, а барем још десет заснованих на његовим списима издате су након његове смрти. Многе од тих књига и даље се штампају. У Србији је објављен већи број његових дела, при чему су у протеклој деценији издавачка кућа „Бернар” и богословско друштво „Отачник” покренули едицију Честертонових изабраних дела.
Са енглеског превео и биљешку сачинио
Мирко Бижић
Текст преузет из петог броја Бокатиног дијака.