Аутор текста: Растко Лончар
Границе живота Виктора Розенцвајга (1914-1941) обележили су почеци двају највећих трагедија које су се догодиле човечанству, које ће бити увертиром за именовање прошлог столећа „логорским веком“. Мада је иза песника Розенцвајга, који је објављивао под псеудонимом Витомир Јовановић, остао невелики опус, његово је дело сведочанство вапаја дехуманизованог људског бића, сведеног на – у смутним временима – дистинктивна обележја: порекло и идеологију.
Крај тридесетих година прошлог века у Европи имао је све предуслове да развије клаустрофобична, осећања безизлазности и гушења и код далеко спремнијих на суочавања са злом које се подиже претећи да уништи човечанство, а некмоли у осетљивог, интимистички интонираног песничког нерва Розенцвајговог. Као комунист јеврејског порекла, школован у Новом Саду, Розенцвајг ће, из не сасвим најјаснијих разлога, отићи на студије у Београд, потом и у Загреб. У штурим, биографским редовима које је о Розенцвајгу оставио Живан Милисавац,1 делује да је Розенцвајг – иако политички активан на левом фронту – у једном моменту постао „сапутник“ револуције, пре него њен активни заступник. Ово, уосталом, није тешко закључити и на основу Розенцвајгових песама, које управо говоре о судбини појединца суоченог са наизглед незаустављивим, немилосрдним механизмом револуције, али и страхом од антијеврејске маније која се Европом ширила невероватном брзином.
У Загребу – мада је сарађивао у часописима у данашњој Војводини, где нарочито треба истаћи „Наш живот“ – Розенцвајг приређује своју прву и једину књигу песама, истог наслова, објављену код „Орбиса“. Иако, можда, и није досегао врхунске уметничке домете, Розенцвајг успева да обухвати и представи сировост најразличитијег валера душевних стања – од љубави, страха и покајања, преко помирености, животне екстатичности, до ламентирања над судбином јеврејског народа и читаве цивилизације. Слично Бертолду Брехту, и Розенцвајг у песмама представља осећај извесне прогнаности, укрштене са суоченошћу још једино могућности ишчекивања расплета, и жеље да се злу појединац супротстави. У њему се боре два човека – „Вечни Жид“, са логорашким редним бројем већ истетовираним на души, и комунист, револуционар, који потура груди ножевима који прете да се зарију у све што се испречи на путу Танатосу који је свет обавио.
Немогуће је не приметити сличност са структуром можда најзначајније поеме српске књижевности у овом периоду, Ханом Оскара Давича, објављеном исте године. Оба су аутора свесна својих предака – само што их Розенцвајг сагледава као печат сопствене судбине, а Давичо као обавезујући, позив на супротстављање. Оба песника сагледавају своје постојање у саодносу са женом – с тим што Давичо тражи саборкињу, а Розенцвајг једину сведокињу сопственог постојања, далеко од рата и зла људског. И, мада оба слуте звекет ланаца припремљних за робље – Давичово је биће које не сумња, а трагичност се његовог јунака огледа у неизвесности исхода неминовне борбе, а Розенцвајг је песимистичан – у потпуности, наизглед, предвиђајући свој крај. За собом оставља једно од најпотреснијих сведочанстава о раздору унутар људске душе, неспремне за суочавање са зверским размерама које на планети једино људска мржња може да достигне, експоненцијално растући временом.
Виктор Розенцвајг је био међу групом лево оријентисаних интелектуалаца, интерниран у логору Керестинец почетком рата. У његову младост, и у његове ненаписане стихове је, 9. јула 1941. пуцао стрељачки вод код Максимирске шуме, додајући његово на подужи списак књижевних имена, што их је собом однело потпуно помрачење свести на које ни југословенски народи нису остали имуни.
_____________________
1 Живан Милисавац. Посмртни сусрет петорице. Нови Сад: Матица српска, 1959.
АКО НЕ БУДЕ РАТА
Ружено, са очима као пролетно јутро,
данас више твој смех и твоје кретње,
не испуњују овај парк и мене
и нéма је ова трава, ово лишће и ова клупа,
као да ништа не живи без тебе.
Данас си далеко,
на дну великих гора у северној Моравској,
чији су врхови увек и вечно снегом покривени,
који пламено бљеште у рана летња јутра.
Ружено, твоје је село мало,
и расуте су ниске куће од дрвета,
које се зими спушта са великих гора,
као на дивљем западу.
Рекла си:
у њима станују горштаци,
чија су срца весела и добра,
а чији је поглед бистар као бистро небо,
и ти им се дивиш,
када иду снажни у гору,
и кад силазе као дивови из бајке,
низ мали поточић сребрн као месечев траг.
Тако си описала твоје село, Ружено;
на Дунаву
далеко,
где је девичански песак од никог негажен,
где је вода тиха и бистра,
где је мир као на врховима твојих гора.
Рекла си:
ако не буде рата,
вратићу ти се,
и ићи ћемо где је мир и где је лепо,
и где ћемо бити сами,
јер моје је село на граници
и ако буде рата,
наше ће куће горети,
као врхови планина покривени снегом,
који пламено бљеште у рана летња јутра.
Ако не буде рата,
Ружено са очима као пролетно јутро…
НЕКА НАС НИКО НЕ КУНЕ
Нека нас нико не куне,
иако су наше руке слабе и уморне,
и душе наше горчине пуне,
иако крв наша лаганије тече,
иако наш живот грешним се путем креће,
нека нас нико не куне,
нека нам нико не замери!…
У тамној провинцији,
где царски друмови не иду,
ишли смо стазама некрченим,
ходали путевима некроченим,
лутали смо земљом необележеном,
и нико нас упутити није мого,
и нико нас саветовати није хтео.
И данас,
ако наш живот грешним се путем креће,
нека нас нико не куне,
нека нам нико не замери…